Kakav je smrad, ovaj Nadal…

Samo tenis, ništa više, ali ipak, ..ko je  OVAJ Rafa Nadal?

Sve se poklopilo: Rafa se “opet” povredio, a Vavrinka po prvi put ga pobedio i osvojio svoju prvu gren slem titulu na Australija openu. 

Finale ovogodišnjeg Australija opena bilo je po oceni nekih krajnje bizarno.

S jedne strane bio je prvi teniser sveta Španac Rafael Nadal, a sa druge najveće iznenađenje u muškoj sekcije Stanisas ili Stanisav Vavrinka koji je izbacio u četvrtfinalu branitelja titule Novaka Đokovića (inače četvorostrukog osvajača titule u Melburnu). Nadal je smatran za apsolutnog favorita jer je u prethodnom meču  prosto demolirao Federera, a i imao je i 12- 0 u međusobnom skoru protiv Vavrinke. Kažem imao, jer više nema. Naime Vavrinka je osvojio svoju prvu gren slem titulu u svom prvom gren slem finalu, ali nekako meč nije obeležila njegova prva pobeda protiv Nadala ikad, koliko Nadalova navodna i neočekivana „povreda“ posle izgubljenog prvog seta i startnog brejka u korist Vavrinke na početku drugog.

Šta se desilo?

Vavrinka je isto pitao sudiju, jer je Nadal prosto otišao u svlačionicu uzevši medicinski tajm-aut. Povreda leđa. Neverovatno, čovek je stvarno malerozan, prvo onaj famozni žulj na ruci od koga je dva meča igrao sa povojem i krvavom ranom na šaci sa kojom je servirao, a onda zaleči to, pobedi Federera u polufinalu( sa jednim prstom  neki su pisali) i odjednom sad i neki bol u leđima, i to u kom trenutku. Priznajem pomislila sam isto što i  većina gledalaca, ovaj ga baš pretera- simulira, otišao da se naguta s nečim i vrati se bolji.

Publika je zviždala Nadalu kad se vratio, a on je nastavio meč jedva se pomerajući, slao je lopte u aut- i prosto tako „dao“ set Vavrinki. Izgleda da mu zaista nije bilo dobro. Treći set je nekako dobio, ali nije igrao kako inače igra, stajao je u mestu i čak je servirao bez svojih čuvenih rituala ili tikova. Bio je to neki drugi Nadal. Vavrinka se nervirao, psovao, komentator je tkđ. bio zapanjen i čak se ozbiljno zabrinuo kad je Nadal dobio treći set u takvom izdanju.

U četvrtom setu Vavrinka je ipak overio svoju pobedu, iako je i Rafa imao neke šanse za brejk.

Na kraju šta reći?

 Jedni misle da je Nadal glumio povredu, drugi da je stvarno bio sprečen da učini bilo šta ozbiljno u tom meču- ali kako god  bezveze. Za mene je je samo finale bilo jako razočaravajuće. Jer iako je prvi put pobedio neko ko nije bio favorit niti je ikad osvojio neki gren slem, nekako mi je ta Vavrinkina pobeda potpuno pala u senku čitave te Nadalove povrede- većina misli da je Španac odglumio da bi sprečio sramotu,  ali ako je to i istina on je tim potezom i samog sebe sprečio bilo kakve šanse za preokret- sto je još bizarnije ako se zna da Rafa važi za igrača koji se nikad ne predaje. Očigledno da mu jeste nešto bilo, i da nešto jeste pokušao- samo šta ostaje nejasno. Takođe zna se i da je ranije i to upravo na istom tom Australija openu imao niz "pehova"- predavao je mečeve Mareju i Fereru zbog nekih povreda isto kad je gubio, preskakao ga zbog prehlade, kolena... Izgleda da mu baš nije suđeno. 

 A Vavrinki se sve poklopilo- i jedan Đokovićev loš dan i meč, predaja mečeva od drugih protivnik u ranijim fazama i tako na kraju lako finale protiv apsolutnog favorita.

Rafa je na kraju održao jedan tužan govor na ivici suza jer nije uspeo da se izjednači sa Pitom Samprasom po gren slem titulama, niti sa Rod Lejverom (sa po dva osvojena gren slem trofeja) , svi su se saosećali sa njim u bolu na toj ceremoniji, baš je imao peh, loš dan, itd.
Na kraju dođe mi da se zapitam:  "Ko je u stvari Rafa Nadal?  "(osim što je Đokovićev najveći rival..)

Po forumima mnogi su se obradovali njegovom kiksu i nazvali ga najvećim folirantom, smradom, itd. Svega dva dana nakon finala Španac je izjavio da njegova povreda nije ozbiljna, te da će učestovati na svih turnirima kako je i planirano.

Dole:  "Karakterna uloga" Rafe Nadala, na konferenciji za štampu posle poraza.

POGLEDATI ISTINI U OČI

Pao je prvi sneg

Da se razumemo, pisanje nije rad- to je odmor. Ne zanosite se vi koji mislite da ćete se proslaviti tako što ćete sedeti za kompom i objavljivati članke na netu, to je lako, kao i pisati optimističke tekstove o uspehu i promeni- a sami ništa niste promenili ni u sebi ni oko sebe. Dosta mi je više  solenja pameti i mudrovanja iz stolice. Je li moguće da neko veruje u sve te savete o uspehu i sreći?

 Svako nosi svoj odgovor u sebi. Svi smo jedinke i pojedinci, nismo isti I nema univerzalne formule. To što neko misli i veruje u nešto ne znači da je isto tačno. Mišljenje je mišljenje, stvarnost je drugo. Rad je jedno, zanošenje nešto suprotno. Rad je kad radiš i zarađuješ, sve ostalo je smešno. U Srbiji 90 posto mladih se do tridesete zanosi i ne radi ništa. U stvari i  oni koji rade se uglavnom žale na strašne uslove, ali trpe svi. Niko  n e izlazi na ulicu, niko se ne usuđuje da ustane i usprotivi se bilo čemu. Svi samo gunđaju sebi u bradu i  kukavički nastavljaju dalje. Nekako mi je otužno sve to. Niko nema izgleda petlju. Svi su se navikli, više ni ne znaju šta je to normalan život i da ga dobiju ne bi znali da ga žive.  Samo oni mlađi se još smeju, oni i pišu ohrabjuće tekstove kako je sve moguće jer ne znaju još koliko nisu u pravu. Jer da je moguće to o čemu pišu zašto onda njihovi roditelji to nisu postigli? Kad si mlad naravno da je sve moguće- jer uvek postoji sutra i bolji trenutak koji očekuješ, čekaš. Kad više nisi mlad- videćete stvari se drastično iskristališu, tek tada vidite pravu sliku. Ne kažem da treba biti pesimista, ali iskreno nervira me da stalno čitam neke detinjaste tekstove tipa USPEH, SVE JE MOGUĆE, pa kad je moguće što ne ostvariš to o čemu pišeš nego volontiraš godinu dana negde- KOGA LAŽEŠ?  Problem je i to laganje i taj kukavičluk. Da se razumemo, ja sam uvek za optimizam i pozitivu- ali smislenu i realnu, a ne prazno umovanje i lupetanje bez konkretnih dela. Daj uradi nešto- pa onda daj formulu, a ne pišeš o nekoj formuli uspeha , a pritom nemaš ni dinara za kartu u prevozu. Kao MOŽETE TAKO DA ŽIVITE, PRIZNAJTE SEBI DA STE SMEŠNI. Ja ne umem da izmišljam šifre ,  formule i prečice do zlatnog trenutka kom svi težte- JER VERUJETE DA STE NAJBOLJI I NAJVAŽNIJI. Reću vam ja, niste ni jedno ni drugo. Samo ste se prilagodili lošim okolnostima oko vas i pošto imate  trajan izgovor  životarite kao i ja.

Ali ja bar ne serem i ne koristim fraze tipa: tri puta do uspeha.

Kog bre uspeha? Istina gledam i volim velike šampione, ali postoje i šampioni u životu malom i običnom – koji imaju i oni koji su poznati i slavni- to je život DA BUDEŠ DOVOLJNO HRABAR DA PRIZNAŠ SEBI I DRUGIMA: ja sam taj i taj i ja   radim nešto svaki dan- borim se za svoje mesto pod suncem. Moj uspeh je taj što  stojim čvrsto na zemlji i što navijam za velike šampione, ali navijam i za sebe. ILI sve nas koji ISTINI možemo gledati u oči.

BIti slavan i voljen

Suze  i slava...

Zapravo sam rekla sve što sam imala danas popodne na ključnom testu iz engleskog jezika, ispisala sam se i zaključila da tako lako pišem samo zato što tako teško govorim. Najlakše se osloboditi tako nagomilanog besa i frustracije i svega ostalog negativnog. Vidite ja nisam pijanac, ali pijem, mada idem i na bazen, redovno se bavim plivanjem , tenisom, aerobikom, samo pivo ponekad, i cigare od poroka.

Frustracija, šta je to? Jedna od zadatih tema za pisanja na testu iz engleskog pravopisa bila je i roman Džej Ostin „Pride i prejudice“, pisala sam toliko brate da sam zaboravila srpski, ne nisam, ali osetila sam se nekako čudno, otuđeno po završetku tog dugačkog pisanja, jedna devojka me zapanjeno ošinula pogledom ne verujući, „Pišem roman " – objasnila sam joj.

Tema je bila i  BITI POZNAT.  Kao treba napisati članak o tome koja poznata ličnost biste bili da možete na jedan dan. Zamislila sam se nad tom temom. Niko mi u momentu nije pao na pamet, samo sam znala da bi poslednja rečenica tog potencijalog teksta bila: „Uprkos svim poteškoćama, najbolje se osećam u sopstvenoj koži.“

 U fazonu kakve poznate ličnosti-BRATE, MISLIM, JA SAM JA, JEDNA JEDINA I NEPONOVLJIVA. Mada nisam previše samoljubiva, zaista ne znam s kim bih se menjala na jedan dan, nekako sam ipak naviknuta na sebe samu. Dakle, odabrala sam neku temu „Tinejdžersko doba je najbolje na svetu“ i na kraju ceo esej zasnovala na ideji da TINEJDŽERSKO DOBA NIJE NAJBOLJE NA SVETU, jer ne poznajem nijednog tinejdžera koji večno želi da bude tinejdžer. To žele zapravo samo matori. Napisala sam da je najbolje ono posle, one godine kad više nisi tako tipično tinejdžerski osetljiv, glup i smešan (a šta otkriješ uglavnom dovoljno prekasno da popraviš) i tako.

Niko ne voli da bude u podređenom položaju, svako bi voleo da bude poznat i tome slično, a li zaista se nisam setila s kim bih se menjala.

Uglavno frustracije su-reče mi jedna tinejdžerka koja sprema maturski iz psihologije (što planira da studira sledeće godine)  - neostvarene ili potisnute želje. Izluđuju me ljudi koji ne umeju da pišu, a trpaju se među pisce. Moja potisnuta želja je ta da budem slavna, a pošto nisam zato sam izfrustrirana. Ili prosto preambiciozna sam, ili kako kad, sad se ovako osećam, a već sutra ko zna. Ljudi koji loše pišu ne treba da pišu.

Šerlok je preživeo

Ili - Kako su Šerlok i Morijati  postali besmrtni.....

Treća sezona BBS-ijeve serije“Šerlok“ konačno je premijerno prikazana nakon dve godine čekanja u januaru, a utisci publike su podeljeni. Ipak opšti utisak je da je  konačno i ova serija poput mnogih drugih potpuno upropaštena.

Posle prve  dve genijalne sezone, da li je uopšte bilo moguće snimiti dostojan nastavak- naročito nakon poslednje epzode „The Reichenbach Fall“ u kome je  Holms izvršio samoubistvo skočivši sa zgrade pred očima svog vernog i voljenog prijatelja Votsona- a njegov zakleti i najveći neprijatelj Morijati pucao sebi u glavu iz pištolja.

Votson je video u krvi Šerloka i sahranio ga,  a onda se u poslednjoj sceni  isti pojavio pa smo zaključili da je ipak živ- i tako je završena Sezona 2.

Činilo mi se da bolje od te zadnje epizode i ne može. I zaista pokazalo se da ono što sledi dalje kao da je početak neke nove serije „Šerlok“ nego što je nastavak započetog.

 Prva epizoda najnovije sezone „Empty Hearse“ nije rešila čak ni glavnu enigmu serijala: kako je Šerlok izveo lažno samoubistvo, kako je preživeo, a dve godine se krio od Votsona i onda se pojavio  i  ni njemu nije otkrio kako je izveo skok, samo je rekao da je postojalo 13 verzija.

To je pomalo uvredljivo za inteligenciju gledaoca koji je navikao na  veoma pametan zaplet ove serije. Ali sada je prevaren. Šou je izgleda postao toliko popularan, da je ta popularnost uticala na kvalitet.

 I onda na scenu je stupila i  žena doktora Votsona  Mari (koja je zaista odnedavno  žena  glumca Martina Freemena koji igra Votsona) i postala je središnji lik (izgleda da se udala za Freemena da bi došla do uloge) i lepo je upropastila sve što je valjalo! Naime,  „The sign of three“(2. epizoda 3. sezone) je venčanje koje traje 3 i po sata i u epizodi valjaju samo scene u kojima su Holms i Votson sami, nažalost malo je takvih scena.

I onda kao šlag na torti finale „His last vow“(treća, završna  epizoda 3. sezone)- taman kad pomislite da ste imali dosta od Mari na tom venčanju- evo je opet u svakoj sceni, te ona je ustvari ubica, te puca u Holmsa, te ga spašava, te na kraju joj biva sve oprošteno i tako. Užas! A Šerlok je postao Bond koji ubija zlikovca i kome metak (ma kakav pad sa zgrade!) ne može ništa! I zadnja scena serijala- tek da bi kreatori bili potpuno sigurni da će ih publika i dalje pratiti: I MORIJATI  JE ŽIV!

U čoveče, sad možemo ponovo sve iz početka!

Šteta, jer hemija Šerloka i Holmsa je bila lepa za gledanje i sve je bilo savršeno u prethodne dve sezone, pa i sam crni Morijati koji nas na kraju pita „Da li nam je nedostajao“. Pa posle svih scena u kojima je ispred nas stalno bucmasta plavuša Moli (koja se udala za Votsona i ne pušta ga, za šou bi bilo dobro da se Freemen razvede što pre) bez imalo smisla za glumu, a ni lepotu, ne preostaje nam ništa nego da kažemo: „Da, BRE, MORIJATI, VRATI SE ŠTO PRE!“

Nova godina, novi život...

 Čekajući  Novu godinu

Svake nove godine osećam se posebno. Uvek je to kao neki novi početak, a ja najviše volim početke i novine. Mada, ona nedelja pred novu godinu je u stvari ta koju volim. Kićene jelke, kupovanje poklona, sređivanje stana u smislu da blista. Ipak summa summarum, dođe i ta najluđa noć, izbrojimo svi te sekunde do dvanaest, zamislimo posebnu želju i za trenutak se sve zaustavi.

Posle toga ide  ono nazdravljanje, čestitanje, ljubljenje, teku potoci šampanjca i zapravo se svi nadamo da će u toj tek otpočetoj novoj godini sve biti mnogo bolje, lakše, lepše, jednostavnije.

Onda se noć nastavlja, tačnije dan očekivanja ili neočekivanja, kako god, ima i nas realističnih koji iz iskustva znamo da se ništa senzacionalno neće desiti iliti promeniti, mada opet nam je nekako svima lakše da se nadamo i verujemo.

Uf, zaboravih da pomenem poklone.

Jeste i to one ispod jelke, koje smo spremili jedni drugima. Onda posle ponoći otvaramo te poklone i radujemo se što smo obradovali one do kojih nam je stalno i što su eto i oni obradovali nas.

Posle kad se slegni svi utisci, sledeći dan smo već prespavali.

I ništa se nije promenilo, sve je isto kao što je  bilo. Samo ste stariji za tu jednu godinu, frižider vam je prazan, stan u haosu, noć dolazi ranije nego što ste je očekivali i sve po starom. Kakva crna nova godina?!
 Ali ja jesam stalno uzbuđenja i oduševljena sa samim dočekom, međutim, sve više mi se čini da je to kao u onoj Beketovoj drami“Čekajući Godoa“, što više čekaš to vreme sporije prolazi, ili čak prolazi i neverovatno brzo- kako god svejedno, krajnji rezultat je isti. Ne dočeka se ništa, samo ponavljanje čekanja do u beskonačnost. Čak ni sami ne postajemo bolji , lepši ili mlađi: naprotiv sve smo gori i gori. Energija za dočeke se istrošila. Išla sam na partije, žurke, igranke, trgove, sedeljke, goste itd. i uvek je nekako posle ponoći već sve bilo gotovo- istinska radost je postojala samo ukoliko ste bili ili zaljubljeni ili pijani pa vam razum nije bio tu! U suprotnom sami sebi pokvarimo sve: ili je tako uvek u stvari samo se lažemo da nije!

Meni je sve to malo. Čitava ta ponuda koja se u životu dobija je slaba, a i nisam samo sedela i čeka, išla sam i u nabavku, preduzimala poteze, pokušavala da promenim , ali uvek sam se suočavala sa istim: to što ja tražim od života(ljudi) ne postoji! Ili ja tražim previše! Aha, dakle tu smo. Jeste li onda svi vi ostali zadovoljni? Možda je problem samo u meni. Treba se verovatno zadovoljiti tim kako jeste.

Pucnji u ponoć su izraz sreće i nezadovoljstva u isti mah.

Nova godina je otpočela,kao i novi život.... 

Kad si mlad imaš viziju sreće, posle samo se udaljavaš sve više i više od onoga što si želeo da postaneš.

 Taj novi život i dalje mi je u planu, samo nekako nikako da okončam ovaj stari.

Kraj pisanja

NEKAD I SAD

 - Moja karijera pisca

Boa  Bo (ili ja) je srela (meet) Svemoćnog Pastira krajem decembra 2013, tačnije  28. decembra smo se upoznale u klubu Das BOOt, ja, ona i još desetak drugih autora  volontera sajta iSrebia, i bilo je poprilično interesantno. U suštini sam očekivala više kao i obično, ona je devojka od najviše 25 godina, mada izgleda kao da ima 22 ili čak 20, mlada, puna energije i želje da savlada informativno novinarstvo. Podsetila me na mene u mojoj ranoj maldosti. I ja sam verovala da je sve moguće kad nešto voliš i isto sam tako kao i ona imala bezbroj ideja....

Onda sam shvatila da to tako izgleda obično ide, u početku veruješ u sve, u sebe i zaista postaješ i jesi neko poseban.

Ona ima crnu kosu, sitne zube, mršava je  i voli da bude u centru pažnje. Pričala je stalno, najviše. Od svih. ..

Moja moć pisanja se sa godinama potpuno istrošila, uostalom kao i sve ostalo. Trčala sam u prazno, onda sam stigla na cilj i shvatila da je stvarnost čađava. Zapravo sam kao i mnogi samo maštala, sanjarila o tome da postanem poznata, slavna ličnost. Nešto kao rok star Dejvid Bovi, ali u književnosti. Pisati, biti čitan, biti cool i smart, 

ako je to uopšte moguće. Zapravo su sve te stvari jako detunjaste i na tom okupljanju sam zaključila da sam jako  zrelija sada i da je možda bolje da se fino povučem iz čitave te zezancije zvane volontersko pisanje- to je za decu.... 

Planirala sam da budem Boa Bo, pisac umetnik slavan u celom svetu. Došla sam kući i odlučila da se više ne predstaljam na svom Fejsbuk profilu kao novinar, te da mi u 32. godini života više priliči da se bavim nečim ozbiljnijim, kao što je profesor engleskog jezika, pošto ionako već držim privatne časove. Onda sam sela za komp i nekako na kraju ipak odustala od brisanja JEDNOG DELA MOJE LIČNOSTI, palo mi je na pamet kako je zapravo i ta odluka jako nezrela, jer stalno kao nešto odustajem i menjam zanimanja preko noći, pa šta ako imam 32, ako sam zrelija, ako se osećam spremnom za to da postanem uskoro  neki nastavnik  i roditelj, dakle ja sam i dalje nakakao umetnički nastrojena kako god da se okrene. Ti mladi ljudi, ta Pastirica – sjajna je ta njihova energija i zablude i iluzije koje imaju u vezi svega i svačega-neko od njih će možda  ipak ostvariti taj univerzalni san i postai poznat poisac, možda i neće, nije ni važno. 

Kako god, želela sam da zapiše taj momenat pošto drugog momenta nema, boljeg idealnijeg a vezanog za moju karijeru autora ili pisca. Sa 9 godina sam počela. Pisala sam u osnovnoj, srednjoj- uglavnom beskrajno dugačke romane, nisam umela da ih završim, sa dosta digresija, likova, događaja, opisa, ljubavi, patnje, i  istine.... To pisanje tada je bilo ceo moj život.  Na faksu prve dve godine počela sam da pišem nešto kraće forme i polako sam sve manje pisala, sve više sam krenula da se posvećujem noćnim izlascima, upoznavanju ljudi, flertovima, opijanjima, cela svetska književnost je morala da se pročita....

Onda sam upala na neki kurs kreativnog  pisanja, negde na  četvrtoj godini. Odjednom sam na tom kursu shvatila da ja uopšte nemam šta da pročitam kao svoje delo. Zapravo sam prestala tada već sasvim da pišem, bila sam nešto kao smrtno u ljubavi s nekim debilom, i našla sam neku staru priču- kratki roman „Fleš bek“ koju sam napisala sa 20 o neko troje prijatelja- Boba, Ivana i Tipos, i našla sam baš poglavlje o  kišnom danu sa sahrane mlade nesrećno nastradale devojke, ali odlagala sam. Svi ostali iz grupe su čitali svoje radove, ja sam onda shvatila da ne mogu da pročitam odlomak iz „Fleš beka“ zato što ga više nisam osećala kao deo sebe, bila sam neka posve druga osoba i bilo bi to nekako lažno čitanje nečega vezanog za moju prošlost.

Uglavno pisanju sam se vratila, ali  u sve kraćim formama. Sada pišem samo predugačke članke.

Onaj „Fleš bek“ prerađujem, ali nekako mi izvorna verzija deluje najbolje.

Ona stvarna Ivana ili Svemoćni Pastir me podseća na to da je san o pisanju moguć sve dok  je te iskre mladosti u svima nama tu prisutnima oko stola u  .....A sa krajevima nikad nisam bila u najboljem (odnosu)dogovoru.