Da li se razumemo?

 "Mislim isto što i ti...."

Ljudi ne čuju šta im se govori. Do njih ne dopiru naše reči, kao da je nemoguće ubediti bilo koga u bilo šta.

Da li vas vaš sagovornik sluša (čuje)?

Ljude interesuje samo ono spolja, kako izgledate, da li vam je frizura u redu, vaš govor tela, izraz lica, ono ispod  do njih teško da stiže, suviše su u svome svetu. Svako je ubeđen da  je u pravu. Čak i kad vas pitaju za savet pitaju vas za savet u vezi sebe, jer su usresređeni na sebe, svakome je njegov život užasno bitan i smrtno ozbiljan.  Ponekad ispada da se ne razumemo iako pričamo istim jezikom. To je zato što svi na svet gledamo kroz prizmu sopstvenog životnog iskustva, okolnosti koje nas okružuju i ličnih svojstava.

 Komunikacija tako često postaje nekomunikacija, ili  jedan veliki nesporazum.

„ Pa šta ti misliš o tome?“

Ako slučajno kažete šta stvarno mislite, a da to nije opšte mesto tipa“Ljubav sve pobeđuje“ ili „Trud se isplati“ ( da se razumemo ova opšta mesta u nekim slučajevima jesu tačna, ali ne uvek, ona su samo deo pozitivog pogleda na svet), pa pitanje je kako ćete se provesti.

Ljudi vole da ih lažete. Istinu ne vole da čuju, kao ni manje vedre teme. Kao ni neki vaš problem kad već ionako imaju neki svoj užasno težak, najteži na svetu.

Ipak ja volim ljude iako su gadni, preko su mi potrebni. Jer družeći se, upoznavajući ih komunicirajući i nekomunicirajući sa njima, saznajem  i o sebi i o tome koliko  je teško sa  nekim izgraditi pristan, kvalitetan i iskren odnos.  Potrebni su mi ljudi jer sam društveno biće, jer čak ionda kad me „ne čuju“ ja obično ČUJEM njih i  iznesem svoje mišljenje kakvo god ono bilo jer ipak uvek je tu nada da će  vas neko ipak razumeti i sa vama podeliti tu samo ljudima datu moć -.....

Ustvari i ne umem da objasnim zbog čega volim da pričam sa drugima.  Možda zato da podelim tu „unutrašnju zbrku“ koje želim da se oslobodim.

Ponekad se nadamo da ćemo zajedno pronaći odgovor na neko pitanje lakše, delenje iskustava i prepričavanje onoga što nam se desilo ili za čim težimo nekao je  kao oslobađanje od bremena.  Međutim, ako vam je bolje nego onom prekoputa vas i otkrijete to – e i tada  je škakljivo. Onda se javlja ljubomora, nelagodnost. Ne kraju ispada da je najbolje da vas uopšte taj neko i nije čuo. Da kukate i žalite se- e onda će se saosećati sa vama i voleće vas više. Ako ste postigli neki značajan uspeh pitanje je da li će mu iskreno biti drago.

 Sve u svemu,  međuljudski odnosi su komplikovana rabota, pravih prijatelja je malo(ovo opšte mesto je apsolutno tačno), slično se sličnom raduje, razlika se obično ne prihvata, pa kad me pitaju: „Šta ti misliš o tome“, osmehnem se i kažem:

-         „Ma isto što i ti, pravilno si postupila....“  i odmah se lakše diše. Onom preko puta padne kamen sa .... jer veoma često je jedino to  i potrebno svima nama, samo da nam neko kaže da smo uradili sve kako treba.

Pozicija svih nas

KO IMA MOĆ ?

"Ko ima moć, zločinac ili zlostavljani?-  samo je jedno od pitanja koja se pokreću najupečatljivijim filmovima sa ovogodišnjeg  19. FAF-a u Beogradu

Rumunski film “Pozicija deteta” pobednik je ovogodišnjeg 19. festivala autorskog filma održanog u Beogradu. Snažna priča o konfliktnom odnosu između majke i sina, njenoj  borbi da ga zaštiti  u nesreći prilikom koje je usmrtio 13- godišnje dete nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Od prve do poslednje scene pred nama je jak i dinamičan fim  koji svojom realističnošću ne štedi nikoga. Pripadnica visoke klase i priznati arhitekta je spremna na sve da svog letargičng sina(koji je ne podnosi) spase  gotovo izvesnog zatvora- spremna je da podmiti i oca ubijenog dečaka. Novac otvara sva vrata.

 “Džimi P.” sa Benisiom del Torom u naslovnoj ulozi prati istinitu priču o Indijancu ratnom invalidu iz Drugog svetskog ratra koga smeštaju u duševnu bolnicu. Džimi pati od jakih glavobolja, a uz pomoć antopologa i lekara (Arno Desplešen) uspeva da sklopi slagalicu sopstvene zbunjujuće ličnosti. Preispitujući sopstvene greške glavni junak se suočava sa svojim slabostima, a i sam psihonalitičar na kraju leži na kauču. Bolest od koje bolujemo svi- <b>bol duše</b>- glavna je tema ovog ostvarenja  sa mnogo  impresivnih slika na  granici jave i sna.

Čileanski film „Glorija“ govori o problemima  razvedene 58-godišnjakinje koja odlazi na zabave za samce. U ovoj tragikomediji  prva i poslednja scena se dešava na plesnom  podijumu. U očaju da se odupre besmislenom ruganju života  koji je suočava sa brojnim glupim i ponižavajućim situacijama, Glorija uspeva da uz taktove istoimene pesme se podigne posle svakog pada još jača i još energičija. Film je po izboru publike proglašen za najbolji.

Grčki film „Miss Violence“ je tešak i brutalan prikaz nasilja u porodici koje za posledicu ima dve smrti: prvo 11- godišnje devojčice koja se  na svoj rođendan se ubija skočivši sa balkona, a na kraju i  glavnog vinovnika nasilja. Pred nama se ređaju  krugovi pakla  od kojih je svaki naredni gori od prethodnog, izlaza kao da nigde nema, sve dok konačno jedna od zlostavljanih žena ne skupi dovoljno hrabrost. Reditelj Aleksandro Avranas  je istakao da mu je cilj bio da da odgovor na pitanje „<b>Ko ima moć: onaj ko udara ili onaj ko prima udarac</b>“.  Ali baš kad pomislimo da je horor završen, poslednji kadar filma najavljuje novi krug pakla.

 Dokumentarac „ Sacro GRA“ je  inspirisan auto-putom Grande Raccordo Anuale  u Rimu koji povezuje glavne likove. Bolničar  koji spašava ljude, prostitutka-travestit koja traži klijente i živi u prikolici, botaničar koji želi da spase palmu od insekata, ribar koji živi sa ženom Ukrajinkom i lovi na Tibru, kao i pripadnik visoke klase koji živi u luksuznoj kući prepunoj umetničkih skulptura...Najimpresivnija slika je usporeni kadar snegom zavejanog Rima.

Zajedničko svim filmovima sa ovogodišnjeg FAF-a je  drama malog običnog čoveka- borba za sopstveno dete bez obzira na to kakvo je ono, suočavanje sa  krivicom i prihvatanje odgovornosti, odupiranje starosti, savladavanje straha od onoga ko upravljava vama....

Pozicija gledaoca  nije pozicija pasivnog posmatrača, već aktivnog učesnika u svakoj od navedenih filmskih priča.

ZA ŠAKU EVRA

 Stigla sam do  mrvica i do zuba

Da li je  bolje raditi ono što ludo voliš ili razumski izabrati ono od čega možeš da živiš? Ovo drugo dolazi sa godinama, ispada na kraju da su naši stari uvek u pravu bili i ostali. Jer strast je uvek kratkog daha, zaluđenost, zaslepljenost... Odjednom ti se pokvare neki zubi i moraš da ideš kod zubara i onda shvatiš da si propadljiv kao i svi ostali, da stariš, da je vreme neminovno, da si mogao da postaneš lekar da nisi slušao srce, da ćeš da rikneš, da svejedno od knjiga nema ništa jer ako nema zuba se ne može, a ako ne čitaš nije katastrofa.  Čemu sve, zapitaš se, kad sam podbacio, izabrao sam profesiju koja ni ne postoji, a lepo si samo radio što si mislio da treba...

Ako nema para, nema ni hrane, zdravlja...

Čemu svi oni moji romani? Ostaje mi samo da postavljam glupa pitanja, da se smejem u prazno kao budala, da kao pojedinac ne mogu ništa da promenim na opštem planu,  da se osećam promašeno, nezadovoljno, samo da imam šaku evra i stan i prihode svakog meseca i stalnu šljaku.....................

Mislila sam da ću pisati večno. Ali prestala sam brzo, ali sam to skapirala kasno, živela sam neku ulogu iz koje sam odavno izašla, nisam ni primetila da sam postala neko drugi.....

Hrana i zdravlje su ljudima nasušno potrebni. Zato se najbolje baviti nekom profesijom povezanom sa ove dve sfere.  Zubar (hirurg) odstrani pokvareni, bolesni deo. Umetnost ne može da odstrani ništa, samo malo ulepša stvari(nost),  ali ne doprinosi nikakvom opštem boljitku. Još je Valjd napisao da je sva umetnost potpuno beskorisna. Njome se hrani duh, ali pre hranjenja duha treba nahraniti telo i održati ga u zdravlju. Dakle, da li sam umetnik? Zašto svaki put kad nemam ni dinara nisam umetnik?  Umetnik sam čim se najedem, napijem i izlečim. Tek tada. Priznajem da ne mogu  bez umetnosti, ali samo onda kada imam dovoljno novca- hrane i zdravlja. Zubobolja i glad su jači od stvaralačkog zanosa. Velika sam kukavcica, plašim se bušilice i zmija. Moguće da su svi umetnici samo obični plašljivci od života. Dakle - gola istina grozno zvuči.

Ko sam danas?

Još juče sam bila svoja, istrajna u nameri da  se bavim s onim što volim. Danas sam manja od mahovog zrna i evo skupljam mrvice sa stola. I lečim zube, jedan po jedan.

Luzeri, srećno

Hoću sve ili ništa.

 Ne, neću ništa. Hoću bar nešto. Ali definitivno više od ovoga što imam. Mada uvek može gore, ali zašto ne bi moglo da bude bolje. Zašto, pitam vas, odgovorite mi....

Cilj mi je bio da napišem jedan tekst o svim onim stvarima koje sam loše uradila. Nešto kao Promašaji. Onda se prirodno javila pomisao kako će čitalac reagovati kad vidi taj naslov i koga će uopšte privući, kad se svuda pišu i štampaju neke silne knjige na temu USPEHA- te magične reči na koju svi padaju.

Nema toga koji se rodio, a da ne želi da bude uspešan. U fazonu, svako želi da je najbolji, najlepši, to je ono kao univerzalni san svih generacija. Saveti kako do uspešnog života se daju. na sve strane.

Niko ne voli da razmišla o onoj suprotnoj stanici(stranici)- neuspehu, porazu, promašaju mete koja se gađa.

Ali tema kao tema  uopšte nije moj fah. Nisam ekspert za uspeh i zato mi je lakše da pišem o promašajima, mada nisam ni neki teško izgubljen slučaj- ali da dajem savete o uspešnom životu nekako mi ne ide. Važnije mi je da priznam sebi jasno i glasno kao što neko u američkom filmu kaže: „Ja sam alkoholičar“ (ili Marija Šerifović nedavno, zanimljivo da poznati i obavezno uspešni čak i kad priznaju neki svoj neuspeh to je uvek kao nekako kul- sve što oni rade je kul pa čak i kad piju ili se drogiraju, dok neki običan čovek kad to radi – e onda je gubitnik, klošar, luzer) dakle želela sam da kažem: “Nisam uspešna, pa šta?“

Boli me uvo što vi jeste, ja eto nisam. MOJE JE PRAVO DA IZABEREM, mada NISAM NI NEUSPEŠNA. Prosto ne verujem ni u jedan od ta dva pojma. Verujem samo u preživljavanje, opstajanje ili propadanje. MNOGI USPEŠNI LJUDI SU NA KRAJU  GADNO ZAVRŠILI. Ne, nisam kukavica, imam pretlju za sve, probala sam sve. Bila sam često i izuzetno uspešna u određenim oblastima kojima sam se bavila, ali sve je to nekako imalo određeni ROK TRAJANJA. USPEH SA ROKOM TRAJANJA, A POSLE  neki fijasko.....Ustvari mi dosadi sve.

Zaista nisam uspešna u pisanju tekstova ovog tipa, više mi leži da pišem o nekoj knjizi, ličnosti.  Zato ću ovde da pomenem Makijavelija, filozofa firentinskog iz doba renesanse, kome se pripisuje čuvena izjava“Cilj opravdava sredstava“. Svako od nas ima određenu količinu moći, a cilj je da se ta moć što više poveća. Po njemu,  ispravno je primenjivati sve što uvećava tu  moć i vlast. Ali nismo svi sastavljeni od istog vezivnog tkiva. Ja recimo nemam stomak za mnoge stvari. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde<i> u toku puta se istrošim i ostvarenje cilja mi više nije primarno</i>, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi.

Ali to sam ja, vi ste vi!

Biti uspešan

je svakako uvek bolja  varijanta. 

Luzeri, srećno!

PESME LJUBAVI, MRŽNJE I BOLA

Voleh  te...

Zašto sam te prepoznala, kad to nisi bio ti?

Zašto sam mislila da ti se približavam, kad si nestao?  Dešava nam se ono što mislimo i čega sa sećamo. Moj otac je nestao davno, teško je govoriti o tome, nikad ga se nisam odrekla, čak ni onda kad su ga proglasili mrtvim, ceo život sam patila za njim. Nisam mogla da odbolujem njegovo mistično odsustvo. Nisam prihvatala smrt. Tražila sam ga u drugima.

 U prvom trenutku sreće, u danima koji su nastajali, volela sam ga u svima pomalo, i naravno sve je bila moja krivica. Nikome nikad nisam priznavala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

Zašto sam u tebi prepoznala nekog bliskog kad si bio običan stranac i prolaznik? Na distanci i daleko, hladan i zao, nesuđeni moj ljubavniče- zaista te jesam želela. Ali kad plačem to nije zbog tebe, i kad me boli-ne boliš me ti- već onaj davno izgubljeni san, san deteta da otac je možda ipak živ.

Ne mogu da odrastem nikad. Niste me zaštitili od buke i besa, ostavili ste me samu u mračnoj sobi, niko nije čuo moj plač, niko me nije utešio. Posle sam otišla u noć da se opijem i ušla sam u zadimljenu plesnu salu i postala sam deo vesele mase koja skače i slavi .

Volela sam te.

Bio si stranac i prolaznik.

Meni nisu ubrizgali injekciju da ublaži bol. Nikome nikad nisam priznala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

(17.JUL, 2013.)

WHO IS THE BEST?

 Ili- Usponi i padovi najboljih

Novak Đoković i Rafael Nadal su na kraju tenisku 2013. podelili na ravne časti, tako što je prvi pobedio u poslednjem bitnom okršaju(završni masters u Londonu), a drugi je godinu završio na poziciji broj 1 ATP liste.

Sezona je bila napeta i uzbudljiva sa puno preokreta počevši od Nadalovog senzacionalnog povratka posle 7-mesečne pauze, stresnog meča na Rolan Garosu (jedinom grend slemu koji Novaku fali) kad se Nole upecao i onda je Španac bez muke osvojio 8. titulu na najznačajnijem turniru na šljaci, zatim je ispao u prvom kolu Vimbldona, a Đoković je izgubio od Mareja u finalu istog.

Sledi američka turneja iz snova za Nadala koji odjednom postaje kralj betona i preuzima primat nad Novakom koji sa svojom kriznom igrom na kraju gubi i finale US opena od istog, a potom i poziciju broj 1. Međutim, preokret je kratko trajao, jer Đokovović se brzo osvetio Nadalu na kineskoj turneji i ušao u fantastičnu seriju nepobedivosti, osvojivši posle Kine i masters u Parizu, a zatim i London.

Nadal je brzinom svetlosti došao do naglog pada forme(što mu inače nije bilo strano ni ranije), ali je ipak uspeo da overi poziciju broj 1 za kraj i to preko dramatičnog meča protiv Vavrinke (koji ga je posle optužio za koučing, stric Toni je iz boksa dovikivao?!?).

Na kraju suma sumarum, Đokovićeva pobeda za svega 93 minuta nad Nadalom je bila pomalo čini se i simboličan, ali i najpravedniji mogući epilog.

Ipak ostaje niz nedoumica.

Ko je u ovom trenutku najbolji, ako je to Đoković, zašto nije prvi? Ako je Nadal, kako je tako brzo izgubio top formu?

Izgleda da se u tenisu sve brzo menja i postaje neizvesno. Kakav će biti početak 2014? Da li je Novak sa dve poslednje pobede nad najvećim rivalom uspeo da povrati prirodan poredak stvari u tenisu (koji je tokom 2011 bio uspostavljen) po kome je on uvek u prednosti u tim okršajima jer je prosto prevazišao Španca(koji može da ga iznenadi i pobedi samo kad  nije 100% fokusiran) ili je sam Španac zaista umoran(ali od čega, jedva da je igrao pola godine, svi ostali su igrali više, mada zaista je delovao jako nervozno i loše u tom meču)? Da  li je Novakov nalet (4 osvojena turnira u nizu) samo posledica poljuljanog ponosa jer više nije prvi (da li je potcenio ranije Nadala, opustio se,  pa ga je ovaj zato i prestigao) ili je to što smo videli zaista uspon njegove forme?

Uspon i pad prvog i drugog tenisera  sveta izgleda idu naizmenično. U sportu kao i u životu ne može se uvek sve predvideti, a teško je i biti objektivan.  Ostaje nam da sačekamo. Rafa je preko noći praktično postao nešto kao državni neprijatelj broj 1, ali nije uspeo da odmakne daleko od  najsvetlijeg  srpskog sna - Đokovića.

O  tenisu, sveti sporte, hvala ti  za sve sjajne trenutke velikih šampiona........

Filozofija luzera

Ili- Šta zaista želim?

Naše realne mogućnosti i želje često nisu u skladu, ciljevi koje postavljamo ponekad su samo fiktivne lažne mete koje namerno promašujemo jer prosto na taj način „ubijamo“ sopstvenu nesposobnost da se pomerimo ikud. Zašto? Zato što je ponekad jedini cilj da nema nikakvog cilja,  da samo sedim i osluškujem, živim.....

Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, treba ovo, ne ono, itd. Koliko ste puta sami sebi rekli: „E mogao sam ovo bolje, e da sam samo ono, ne ovo?“. Naknadno je lako biti pametan, posle bitke svi su generali.

Šta uopšte znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše?

Da li je to ono kad si apsolutno srećan i zadovoljan, kad nekoga pobediš u nečemu, kad dobiješ najvišu ocenu, kad nemaš nijedan problem? Ili si uspešan zato što umeš da se podigneš kad padneš? Sve ovo je prolazno i brzo se menja.

Ponekad se svi osećamo pomalo kao luzeri, ali uglavnom se oporavljamo i krećemo napred sa mišlju:“ja sam najbolji, uspeću, itd.“ Samopouzdanje je promenljiva kategorija, i dosta toga zavisi od njega, kad je sniženo, a kad povišeno- ipak finalni rezultat je nekako pomalo nepredvidiv. Ne mogu da kažem da je prosto stvar vere u sebe  da li ćete uspeti ili ne. Zavisi šta zaista želite. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde u toku puta se istrošim i nekako mi više ostvarenje cilja nije primarno, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi. Šta to otkriva o meni?

Da sam idealista? Ne dopada mi se ono što vidim uzput, pa se sklanjam, i stalno počinjem izpočetka misleći da će ovaj put biti drugačije. Da neće biti nikakvih ružnih usputnih stanica i prepreka koje će mi ogaditi krajnji cilj?

Da sam slaba? Možda i to, i nije mi teško da to sebi priznam, ali je jače od mene da stalno trčim istu trku do pola i onda se vratim na početak.

Ne možemo svi biti makijavelisti, ni savršeni, ni uspešni.

Svi pričaju o uspehu zato jer je to onaj lepši, prijatniji deo egzistencije. Ja se radije bavim analizom podbačaja. Jer i biti luzer je sastavni deo života- mada se o tome nerado govori, kao što se generalno izbegavaju manje vedre teme. Luzerstvo nije dobro ukoliko postane konstantan ogrtač i pratilac, jer onda  preti da  vas pretvori u herojsku žrtvu. Ipak mislim da se više razvijamo kroz poraze. Jer oni nas suočavaju sa vlastitim ograničenjima i drže nas na zemlji. Tako luzer postaje onaj istinski poznavalac sebe.

Sunce se uvek ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, mislim da ću da istrčim trku do kraja, ili- bar se nadam!