Zašto zločin?

 Zašto Raskoljnikov ubija?

 Nedavno sam gledala ruski film „Zločin i kazna“ po istoimenom romanu Fjodora Dostojevskog. U prvoj sceni glavni lik pokušava da pobegne policajcima, trči do kraja ulice, ali ugledavši ispred sebe već dvojicu u uniformama, zastaje, okreće se i beži nazad. Međutim, i na drugoj strani čekaće ga isto - tačnije od savesti se nema kud pobeći.

Glavna dilema Rodiona Rodionoviča Raskoljikova, glavnog junaka „Zločina i kazne“ , jeste da li je dozvoljeno ubiti ili ne. Ceo roman jeste njegovo tj. piščevo premišljanje i moralna dilema, dvoumljenje između dobra i zla, između svetla i mraka. Pred čitaocem je Petrovgrad viđen očima bivšeg studenta koji bez prebijene pare živi u maloj sobici nalik na mrtvački sanduk. U krajnjem siromaštvu i bedi, prinuđen je prekinuti studije, od časova koje je davao jedva da je mogao da zaradi za nešto malo hrane, kreće se ulicama punim pijanaca, prostitutki, smrada, pare, kreča..

 Početkom jula, za vreme neobične vrućine, u njemu je već proklijala ideja da ubije babu sa sekirom- monstruozna fantazija da je pokrade i tako se reši svog beznadežnog položaja. Muka Raskoljnikova je nalik onoj Hamletovoj: ubiti ili ne? Ali za razliku od Šekspirovog tragičnog junaka koji okleva da poslednje scene, Raskoljnikov u poluludilu i gotovo protivno sopstvenim očekivanjima i volji ubija - da bi se konačno suočio sa samim sobom i istinom o sebi. Pred nama je jedan krajnje filozovski cilj:  Rodion  je napisao  ranije jedan članak o tome da je ljudima koji su superiorni, sam se tako osećao - jeste dozvoljeno da u ekstremnoj situaciji ubiju da bi se kasnije iskupili hiljadama dobrih dela koja će učiniti zahvaljujući tom jednom zlu. Dakle zlo zarad višeg dobra. Ali to je varka.

Ubica je uvek samo ubica i ništa više od toga- bez obzira na motive njegovog čina, shvatiće to na kraju i sam Raskoljnikov.

Nikakvo dobro delo ne može biti  izgovor ili pokriće za jedno zlo.

„Moje srce je zlo“- kaže Raskoljnikov prostitutki Sonji, priznavši joj svoj teret.  U svetlosti i mraku vlastitog pakla, Rakoljnikov pronalazi put  zahvaljujući susretu sa drugim poraženim ljudskim bićem koje je ostalo na strani dobra i koje mu pruža ruku – Sonja Marmeladova, devojka od 18 godina, koja prodaje svoje telo da bi ishranila očevu dečicu. Rodion se zaljubljuje u Sonju još pre nego što je upoznaje, tačnije ne zaljubljuje se u nju stvarnu već u njenu žrtvu koja je u potpunom kontrastu sa njegovom ličnom nesposobnošću da trpi, muči se i prihvati realno stanje stvari, a to je da veliki ljudi prolaze gore od malih – to jeste da svi prolaze isto, nema povlašćenih, to što je on mislio da je poseban ne znači ništa. Ista je vaš kao i ona livarka koju je ubio sekirom i pokrao. Čovek je bedan, i to ne može da se promeni. Sonja je oličenje dobrote jer ona ostaje do kraja čista. Ona čita Bibliju, bezrezervno voli one koji je ponižavaju – ona je doslovno ispoštovala Hristovo učenje, ocu pijancu je dala poslednji kopejak, prodala se za maćehu koja je tuka. Sonja Marmeladova je sve ono što Raskoljnikov nije – on je sebičan, ponosan, mrzi ljude, sam priznaje da je zao. Ipak, nalaze se na istom putu. Ona je taj drugi pol koji je njemu potreban- jer i kad joj prizna svoj strašni zločin samo da bi sebi olakšao- ona ostaje uz njega.

I Sonja i Rodion su uništili svoje živote. Ona zbog drugih  i zbog hrišćanskih ubeđenja. On zbog sebe samog i sopstvenih pogrešnih ubeđenja. Sonja je idealizacija dobra koje ne postoji, a koje je preko potrebno da bi čovek- zločinac opstao, da bi mu bilo oprošteno i da bi dobio šansu za novi život.

Dostojevski je bio idealista. Verovao je da će lepota spasti svet. Neko ko je prešao na stranu zla ne može, kako je on verovao, da se vrati  nazad putem iskupljenja, Sonja koja se prodaje i čita Bibliju teško da je moguća u stvarnom svetu. Dileme postoje u svakome, loše i dobre misli, ali povratak  nazad iz tame je idealizam. U starnom životu takvi slučajevi  su retki. Jer kad se o nečemu toliko razmišlja, znači da postoji sumnja i delo se obično ne sprovodi.

Da li ste spremni za budućnost?

 

Kako doći do prave slike o nekome, o nama samima, kako biti siguran da si u pravu? Čak i ono što izgovaramo u određenoj situaciji posle nekog vremena gubi težinu ili možda čak prestaje da bude tačno, da li je sve relativno pa čak i naš identitet?

Važno je znati ko si.

Društvo  funkcioniše kao  mreža. Svi smo spojeni i nalazimo se u jednoj bazi podataka. Na neki način sve nam je olakšano -u smislu dolaska do informacija, razmene mišljenja, upoznavanja, predstavljanja nas samih i naših života, međutim,  negativna posledica je otuđenje i stvaranje virtuelnog sveta u kom je utisak  o svemu varljiv i često lažan.

Danas je skoro pa nezamislivo nemati komp, internet,  i-mejl adresu, fejsbuk. Deca  pre nego što nauče  da pišu koriste mobilni, igraju igrice, druže se preko neta... Ako vam treba neki podatak dovoljno je da  početne reči ukucate u guglu.

Ipak, pravi život da bi se osetio i opisao  nije u toj mreži, potrebno je izaći napolje i suočiti se sa realnošću. Koliko god čudno zvučalo – ono što nas čeka nikako ne može da se izbegne zatvaranjem u veštački svet druženja preko neta. Lice osobe s kojom smo čatovali nije isto što i razmena energije putem komunikacije „fejs tu fejs“,  a nije ni zdravo za vid buljiti stalno u komp.  Ipak, mnogi nalaze istinsku utehnu u internet susretima, pa čak i zadovoljstvo.

Ali koliko je fejs ili neki drugi profil tačan odraz vašeg identiteta? Da li lažete, ulepšavate sliku o sebi? Zašto stavljete jedne informacije, a tajite druge? Koliko se treba otkriti na mreži? Šta znači uopšte to otkrivanje? U početku je bilo čudno staviti svoju sliku negde da je drugi vide, a onda mic po mic, nekako postaje sve lakše i lakše... Ipak to je uvek samo profil, nešto veštačko, čak i ako je sve na njemu tačno- to nismo mu u celini.  Samo neki deo nas.

Čak se smatra da su mlađe generacije u prednosti jer se tako rano susreću sa raznim aplikacijama, tač skrin telefonima npr. – ali kakve veze svekolika tehnologija ima sa pameću? Ona je tu samo da olakša život modernog čoveka, što i jeste postignuto u znatnoj meri, ali kao i svaka druga povlastica današnjice –druga strana oštrice je  koliko smo se zaista udaljili jedni od drugih na ovaj način se „približavajući“?

Biće od krvi i mesa ne može da zameni nikakav robot, ma koliko on bio savršen- ili možda može?

Naučna fantastika jednog dana biće realnost. Roboti će hodati ulicama, a čovek će i dalje uživati u svim blagodetima savremene tehnologije.

Treba naći pravu meru što je recept za većinu stvari, ali vrlo retko se primenjuje.Uglavnom postoje krajnosti. Ili oni koji potpuno preziru „fejs“ i time se ponose, i oni koji se sa njega ne skidaju. Ili oni koji su zaljubljeni u nove modele telefona i oni kojima isti  ne znače ništa. Treba biti negde između. Često se uspeh i pamet poistovećuju sa posedovanjem najnovijim modelom nekog aparata, i jedno i drugo je daleko od oboje.

Ipak,  sa praktične tačke gledišta dobro bi mi došao jedan tač skrin na letovanju  da fotografišem, slušam muziku, dopisujem se, telefoniram, gledam filmove, itd. I na pustom ostrvu bi me recimo povezao sa nekim. Ali šta kad nestane dometa? Ili kad se pokvari? Ta veštačka supernadrealnost se prekida, kao i sve beneficije koje idu uz njega. Zato se bolje ne unositi previše u tehnologiju.

Na kraju, kad se sva sabere nemam nikakav zaključak osim da, kako god da se okrene, jesmo umreženi, bilo preko neta, bilo ovako, oslonjeni jedni na druge.

Svako ima šansu da se predstavi najbolje što zna ili ume.

Da kaže istinu ili da slaže.

Možemo se odreći povlastica savremene tehnologije, ali zašto bi? Ako izmisle sutra robota koji će vas menjati na poslu, da li ćete reći ne?

A opet šta ako vas zameni potpuno?

Kao fejs profil, jedan deo vas je tamo, a za 50, 100 godina?
Ili treba da se vratimo u prirodu?

 

Hoću sve, baš sve...

  Jedno prisećanje>Na razgovoru za posao, 2012.

 Od čega živite

?

Hoću sve ili ništa. Ne, neću ništa. Hoću bar nešto. Ali definitivno više od ovoga što imam. Mada uvek može gore, ali zašto ne bi moglo da bude bolje. Zašto, pitam vas, odgovorite mi....

Na Slaviji u četvrtak oko pola  šest popodne velika kolona ispred kioska.Uglavnom muškarci.Traži se radnik za treću smenu, plata 32.000.Oni su došli u 17h, a žene imaju razgovor sat vremena kasnije.

Pristižu i žene  raznih starosnih dobi.

-Prošle godine je bilo i više, bio je red sve dole do autobuske stanice - kaže jedna starija plavuša, a žena u krznenoj bundi i braon čizmama pali cigaru i huhće.

-Kad ovako prima možeš misliti kako je tek kad te primi...-

-Koliko im treba radnika?-

-Muškarac za noćnu i žena za dnevnu... po jedno-

-A ovde ima sigurno  50 žena,  čemu ovoliko maltretiranje... Tako ja pre neki dan išla na razgovor za spremačicu u vladi, tamo nas stotinjak, pitam koliko im treba, reko’ možda će uzeti više nas, kad ono samo jednu... Kakvog smisla ima sve ovo? Samo gubljenje vremena, bolje da idem na slavu - pita se žena u pedesetim, perfektno našminkana.

Dolaze i dve devojke u ranim tridesetim i staju u red iza mene.

- Idite samo!Na kraju će se videti šta je ovde  po sredi..ako  taj gazda gleda samo  u sise onda je mentol...- kaže  krznena  bunda.

-Ja  sam imala 40.000 platu na zadnjem poslu, ali nisam mogla više da gutam. Na kraju mi je puko film - kaže joj starija plavuša pušeći. Okrećem se, postaje mi hladno, razmišljam o tome da odem... Odjednom kao da sve žene oko mene pale cigare.

-Na kraju uvek pukne film - kaže ona u bundi i ističe da je ona radila svuda. Iza čujem devojku u crnim čizmama i ranim tridesetim kako priča:

-Nemam ni muža..da, tako to ide kod mene, kad mi krene nizbrdo onda sve...-

-Ni ja nemam ni  muža ni decu - odgovara joj devojka do nje tkđ.oko  33-35 godina.

-Normalno da sam radila kad sam završila fakultet, neću valjda da sedim kući - kaže ona u crnim čizmama, a meni je muka. Čujem je još kako otkriva da je radila u banci i da godinu dana traži posao.

-Videćemo šta sve ovo znači! Namerno neću da odustanem, nisam ja neko dete! Zašto  bi baš ja odustala!Ne očekujem ništa, istina, ali neću da odustanem!-kaže ona u bundi pošto je pažljivo gledam.

-Gde ste radili do sad?-pitam je iz čiste dosade..

-Ha, a gde nisam ! Nema toga šta ja nisam radila! Najgore je kad dođeš da radiš negde bez veze, tad si najebo! A ako si došao preko direktora tad svi gledaju da ti ga uvale, smeta im, takvi su ljudi. Odmah misle „Što je ona bolja od mene“! Sve ide po sistemu negativne selekcije!-kaže žena u bundi.

Odjednom neko komešanje.

- Rekao joj da dođe sutra na probni rad!-čuje se odnekud. Jednoj od žena.

- Šta onda mi ostale više da čekamo...

- E ta mora da je rekla da sve zna!-žena u bundi nervozno mlati sobom i imitira tu što će na probni. Ponovo ističe da namerno neće da odustane.

-Što drugi ne odustanu! Što bih se ja razlikovala!-

Devojke iza mene se smeju.

-Ovo je ko zona sumraka - kažem nemoćno,  a one se slažu.

-Ionako nemam nikakve planove za večeras - kaže ona u crnim čizmama  otkrivajući da živi u Mirjevu i obrazlažući tako svoje stajanje u redu i dalje.

-Ništa ne očekujem  -kaže sredovečna plavuša, i dodaje da je čula da je dobro radnicama u kiosku.

-Možda je slagala samo da nas otera, ljudi su spremni na sve!-kaže žena u bundi, a ja počinjem da se smejem od muke. Ispred jedna devojka priča  kako  ne zna da li da otkrije na razgovoru sa gazdom da je završila fakultet.

-Bolje prećuti! –savetuje je žena u bundi- Niko ne voli da ima pored sebe nekoga ko više zna ili da samom sebi stvara konkurenciju! Bolje nemoj reći!-

Sve je hladnije i hladnije. Čini mi se da propadam  u neki bezdan. Ulaze po tri devojke na razgovor u kiosk.

-Svako se nada za sebe! Svako misli da se on ističe! Ali to ništa ne znači i sad da nekoga otpišeš možda baš tog primi! Ima on sigurno neki metod!-

-Ma šta može da proceni za par minuta razgovora?-

-Ima taj 12 trafika, zna on poso’!-

Dolazi red na mene i devojke pored. Ulazimo.

Prvo govori ona  crnka u crnim čizmama iz Mirjeva.

-Radila sam četiri godine u knjigovodstvu i tri godine  u banci. Posao tražim godinu  dana...-

-Jel to tražite i molite boga da ga ne nađete ili baš tražite?- pita  gazda kioska  cinično prethodno objasnivši da se u kiosku radi od 6 do 2 i od 2 do 22h uz jedan slobodan dan za 28. 000 din mesečno.

- Tražim.

- Šta ste završili?

-Fakultet  za  upravaljanje i knjigovodstvo-

-Šta znate u knjigovodstvu?

-Sve.-

- Od čega živite?-

-Pa pomažu mi roditeljim, živim sa sestrom, ona radi..-

-Dobro, javiću vam za dva dana, ako vas ne pozovem tražite posao na drugom mestu.-

-Hvala vam...

-Vi?

Predstavila sam se i slagala da mi je zadnji posao bio u kiosku u Batajnici, a pre toga „Metro“ kasa( to sam radila 2008).

-Zašto tako često menjate posao?-  zanimalo je pronicljivog gazdu kioska. –Kakve veze ima što ste se preselili iz Batajnice?-

Nisam znala šta da odgovorim, promrmljala sam „ pa promenila sam..“,  ali na pitanje“ od čega živim“ rekla sam „ od svog rada, privatno kao lektor“.

-Lektor ste..Čega?-

-Srpskog jezika.-

Izašla sam napolje i shvatila da  nisam prošla na ovom konkursu, ali i da zaista često menjam posao ako ga ikad uopšte i imam.

-

Bez duše ili sa njom

Uz  Džemsa Džojsa, svakako najznačajniji irski pisac- Oskar Vajld sa svojim romanom „Slika Dorijana Greja“ ali i svojom tragičnom sudbinom prvo obožavanog, pa onda sasvim  odbačenog pisca, anticipira 21. stoleće u kojem živimo.

Kako u svetu koji počiva na  idealu spoljašnje lepote  zadržati istu i uopšte dokazati da je ono „unutrašnje“ jače od vizuelnog?

 Posle slave, popularnosti, obožavanja- osuda, skandalozno blaćenje ličnosti i dela, optužbe za sodomu i gomoru, dve godine života u zatvoru- sve to za autora romana „Slika Dorijana Greja“- Oskara Vajlda, prvog dendija ovog sveta. Kao što su kasnije neke rok zvezde prošle put od raja do pakla, tako je i on prvo bio voljen, a zatim napušten od svih. Umro je u krajnjoj bedi pod drugim imenom u Parizu.

Njegovo najpoznatije delo, roman „Slika Dorijana Greja“, bavi se temom večne mladost i lepote. Ali Vajld  svojim romanom postavlja i  pitanje da li neko ko je apsolutno anđeoske spoljašnjosti može biti zla osoba?

 Njegov junak, Dorijan Grej,  postaje ljubomoran na sopstvenu sliku u trenutku kad shvati da će ona jednog dana biti lepša od njega.

 Međutim, kada se na slici pokažu prvi znaci starenja i grehova koji nagrizaju lepotu on odlučuje da je sakrije, zaključivši da je to njegova duša. On ne želi da iko vidi njegovu dušu koja je iz dana u dan sve ružnija. Postavši svestan svoje moći nad drugim ljudima zahvaljujući prvenstveno svojoj anđeoski lepoj spoljašnjosti, Dorijan maksimalno uživa u svim životnim zadovoljstvima, ujedno unesrećujući i iskorištavajući ljude oko sebe. Oseća se kao neko kome je sve dozvoljeno, jer njegova lepota neutrališe zlo koje oko sebe seje.

 Tu je samo ta slika na kojoj je njegovo pravo lice- duša ili savest.   Plašeći se da će neko otkriti njegovu mračnu tajnu, odlučuje da uništi sliku, ali zarivši nož u platno ubija sebe! 
Na slici Dorijan  ostaje onakav kakav je  oduvek: mlad, lep i neodoljiv.

On pravi umire star i neprepoznatljiv.

Spoznaja vlastite propadljivosti i roka trajanje pretvara Dorijana Greja u zlu osobu. Grej je narcistički  zaljubljen u vlastitu spoljašnju lepotu koja mu  svuda donosi samo uspeh. Ali na kraju ipak mora da se pogleda u ogledalo i da suoči sa samim sobom.

„I pakao i raj je u nama samima“, kaže on, prešavši put od nevinog  dečaka do okorelog razvratnika i ubice.

U 21. veku, više nego ikad, ideal spoljašnje lepote i mladost se nameće kao imperativ i kao merilo uspeha. Ako si mlad i lep, ti si automacki uspešan.

Ipak, lepota i mladost imaju rok trajanja bez obzira na sve mogućnosti savremenog sveta da ih produže.

Poznate ličnosti se često operišu da bi sakrile znake starenja.

 Da li će u dalekoj budućnosti svi ići kod plastičnog hirurga kao danas kod zubara?

Da li će se ljudi poput Vajldovog Dorijana Greja gledati u ogledalo da vide svoje pravo lice samo onda kad su sami i pred novu operaciju?

 Možemo samo da nagađamo. Ono spolja uvek može da se popravi, međutim, ono iznutra nikako. Duša ostaje  takva  kakva  je.

Oskar Vajld je pisao da iskušenju treba podleći i da je to jedini način da se čovek sa istim izbori. Ali na kraju se i sam suočio sa sopstvenim odrazom u ogledalu i naličjem slave.

upoznati princa

Upoznati princa i otići daleko

Želim da upoznam nekoga, ali ne znam kako. Toliko mnogo ljudi ima u ovom gradu, a u isto vreme tako je lako biti sam,usamljen.  Želim da pričam sa nekim, ali sa kim? Tako je malo onih sa kojima može da se razmeni više od par običnih, banalnih rečenica.

Šoping molovi su puni ljudi. Rasprodaje su u toku. Kad čovek nema posao ne zna šta da radi sa sobom. Mogućnosti su velike, ali  samo u mašti. U zbilji je sve drugačije. Voziš se busom i plašiš se kontrole. Štediš, sve potrošiš. Ako ne kupiš majicu, platiš račune.  Kad nemaš pare ne kupuješ ništa, kad ih imaš potrošiš očas posla.  Da li je u Nemačkoj, Engleskoj drugačije? Kažu da su ljudi tamo još hladniji.Sve se svodi na mali unutarnji svet.

Karmin, olovka za oči, maska za lice.

Ulje, šumeće tablete, limun, sprej za nos, puding.

Farba za kosu tkđ.

Super jakna,

 maslinastozelena.

Rekreacija: tenis. Ponekad je jedini pravi odmor : spavanje. Dokle ću dogurati ako ovako nastavim? Otišla bih na neko grčko ostrvce. Nejedenje je najbolji način da se smrša. Kad nema šta da se jede, tada nema nikakvog drugog cilj sem želje za hranom. Sve je jednostavno kad je čovek siromašan.

Kad si bogat nastaje veliki problem, kako potrošiti pare.  Kupila bih i čizme i sandale i torbu i kajiš i ....

Sajtovi za upoznavanje nisu nikakav način za upoznavanje. To je čisto traćenje vremena. Teško j e  upoznati bilo koga do kraja, najlakše je odustati, trud je suvišan utrošak energije. Rad je spasonosan kada ga ima. Srećan je onaj ko nikad nije kupio Halooglase i zvao oglase za posao. Sreća je kad se probudiš, skuvaš kaficu na miru, i nikud ne žuriš. Sve je prosto i jednostavno. Jahanje konja u šumi je mističan užitak koji se jednom mora okusuti. Ili čitanje Artura Kanona Dojla u orginalu o Šerlohovim avanturama, učenje nemačkog, poseta Siciliji i Rimu i Koloseumu. Ne morati misliti o parama, imati ih, a ne biti opterećen neophodnošću njihovog trošenja. Imati dovoljno odeće i obuće. Uzdati se u svoj sjajan ukus za torbe. Gledati Vimbldon uživo. Rolan Garos takođe. Posetiti Azurnu obalu, Monako, Pariz, Ajfelovu kulu, Lurv, toranj u Pizi, Njujork, Kolorado, Havaje....Upoznati Danijela Krejga i stajati ispod Big Bena. Svratiti u Petrograd i obići one ulice kojima se kretao Rodion Raskoljnjikov početkom jula. Zaboraviti i ne setiti se da si sam na ovom svetu.

Svaki dan razgovarati sa nekim.

Napisati po redak ili dva.

Biti zadovoljan. Svratiti u saunu i bazen. Zapravo redovno ići na plivanje i jogu. Eto tako bih ja organizovala svoj život da mogu.  Ne bi bilo ni jednog jedinog protraćenog trenutka.

Književnost vs. Život

Sve ili ništa

U životu je sve banalno. Život tera po svome. Misliš da imaš glavnu ulogu i onda shvatiš da si epizodista. Pravila života su sasvim drugačija od onih u literaturi.  U literaturi bez obzira na to koliko strašno na kraju neki lik završi, on je ipak nekako zapamćeni i večno živ. Sva velika književna dela govore o nekoj ljudskoj borbi i muci individualca, daju neku sliku i priču koja kako god da se završi uvek je nekako bolje nego u životu. Životni scenarijo nema milosti. Gubim se, pričam sama sa sobom, nema sa kim, koliko god da je istinito sve ono što čitamo u npr. „Zločinu i kazni“ ili u „Ani Karenjinoj“, opet je nekako irealno i manje strašno od svega onoga što nas sačeka u našim malim, stvarnim životima.  Ljudi grizu jedni druge, rukovode se niskim strastima, sujetama, malim uvredama koje ne mogu da prevaziđu i koje određuju sve njihove poteze. U životu je sve užasno ozbiljno, čak i onda kad se čini da nije tako. Sitnice presuđuju. Pamet ili emocija jednog pojedinca nemaju nikakav ni značaj, a još manje uticaj. Jedan čovek sam ne može ništa.  Koliko god da je u pravu taj jedan ništa mu ne vredi ako preko puta ima troje ili više ljudi koji misle ili deluju drugačije. Uvek je više onih koji misle isto i koji su jači jer ih je više. Kako da opravdam, osmislim svoj život, ako ga je stvarnost hiljadu puta rastgla na komade? Da napišem knjigu? Ko će to čitati i šta će to promeniti?

Bukovski je pisao o opštoj ljudskoj gluposti, ali lako je pisati, teško je živeti.

Kad se ne nudi ništa, kad nemaš plan, kako dalje?

Većina je  ta koja vlada, uticaj lošeg je jači od onog  dobrog, a opet šta znači to dobro? Kako uopšte biti dobar i prema kome, ako si sam?

„Nije bio moj dan, nedelja, godina, život. Jebiga...“, napisao je Bukovski. On je imao pomoć alkohola i Amerike, da je živeo u Srbiji verujem da bi umro do 35. godine i da nikad ne bi ni posao slavan. Kako luzer da sebe predstavi kao nekoga ko, jebiga, samo nije imao sreće ili se prosto rodio drugačiji, mislio drugačije od većine...

Šta je uopšte pobednik? Danas jesi, sutra nisi, uvek radiš kako misliš da treba, samo što često ono što si mislio ispane da nije baš univerzalno i opštevažeće, ne uklopiš se, ispadneš iz igre, i onda više ni nemaš gde da igraš osim u svom malom intimnom svetu? Nismo li svi u svojim svetovima i nije li svaka komunikacija pomalo nekomunikacija i nerazumevanje? Ili se svi razumeju, a neki pojedinci samo ostaju usamljeni do kraja života jer se „pogrešni“ i rađaju?

Čini mi se da i priroda  i život vole one druge među koje ne spadam. Sve što učinim ili izgovorim  biva shvaćeno pogrešno, šaljem pogrešnu poruku. Kad je čovek gladan, a i dalje nema nikakvu ideju kako da promeni to stanje gladi da li je to znak da treba da ide na neko lečenje ili šta?

Radila sam, nije da nisam. Razne poslove. Od prodaje sladoleda na ulici, preko rada u mekdonaldsu, do mesare i kase velikog supermarketa. Onda sam radila i u novinama  kao lektor, pa kao nastavnik srpskog puna četiri dana, pa kao novinar, pa kao lektor, pa u administraciji kao sekretarica, kol operater, knjigovođa, pa kao profesor engleskog, pa kao prevodilac. Deset godina je prošlo. Niti sam iskusna niti neiskusna. Niti mlada niti stara. Nijedna profesija me nije zadržala. Treba mi novac da bih imala šta da jedem. Merso, glavni junak Kamijevog „Stranca“, je ubio jednog Alžirca zbog jake vrućine i sunčevog paklenog zraka, kao i zbog nagomilanih potisnutih emocija. Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ je ubio babu da bi nešto uradio jer nije imao ni dinara, živeo je u rupi, prekinuo studije, a verovao je da je rođen za velike stvari i verovao je u ideju ubistvo je dozvoljeno velikim ljudima. Posle je shvatio da ubistvo nije dozvoljeno nikome i otišao je na robiju. I Merso je završio u zatvoru. Ana Karenjina se ubila kad je shvatila da njena ljubav sa Vronskim nije jača od društva u kome živi, te da je ono nikad više neće prihvatiti kao nekad. Svi su ti junaci nešto shvatili. Bukovski je hteo sve ili ništa , i u pedesetoj je dobio skoro pa sve. Oskar Vajld je pisao da iskušenju treba podleći i da je to jedini način da se čovek sa istim izbori. Na kraju, i on je završio u zatvoru, posle toga umro sam i u krajnjoj bedi odbačen i prezren od svih.

Ispada da na kraju svakog od nas, kao i ove likove iz literature ili pisce same, negde čeka neka „kazna“ za sve ono što smo pogrešno mislili, činili, osećali. Čak i u literaturi, onoj najboljoj, životna činjenica da nema povlašćenih pobeđuje. Ja nisam ni Merso, ni Ana, ni Raskoljnikov, ni Bukovski, ni Vajld, kao ni većina drugih ljudi. Moji porazi i greške nisu ničije delo, već moje sopstveno. Ali nekako da mogu ponovo sve izpočetka, čini mi se da bih ponovo radila skoro, pa sve isto.

-Onda si glupa, rećiće neko. Ako sam i glupa, kako to može biti moja krivica, kad sam takva rođena. Kad sam u svakom trenutku šta god da sam činila: smejala se ili plakala uvek iskreno mislila i osećala to što sam radila. Ja se ne kajem, samo se pitam: gde je moje sve, jer ništa već imam.

Beograd:  

Skarlet O’ Hara u BG-u

Filmstreet ili Letnji bioskop(Bioskop koji voli da putuje) održava se  ovog leta  u Beogradu, treću godinu zaredom, u trajanju od 18.  juna do 3. septebra.

Na 15 različitih lokacija, ovog leta biće prikazano 50 kultnih filmova u terminu od 20.30h.

Biće prikazan kultna ostvarenja američke, francuske, indijske i domaće kinematografije, a šansa je data i mladim autorima, koji će ove godine moći da prikažu  svoje kratke forma, a najbolji će biti i nagrađeni.

  

Filmom “Reality bites” 18. juna je svečano otvoren ovogodišnji letnji bioskop ispred UK Parobrod, na uglu Gospodar Jevremove i Kapetan Mišine.  Zvanični sponsor je Amstel pivo.

Jedan sat pre projekcije nije bilo mesta.

 Posle vrelog dana pravo osveženje za sve ljubitelje filma na otvorenom u večernjim satima - besplatno!

“Sjajno, oduševljena sam, išla sam i prošle godine,  repertoar je odličan, sve sami filmski klasici”, kaže Katarina, studentkinja arhitekture, koja na projekcije dolazi sa povećim društvom. Za nju je pod obavezno da pogleda”Prohujalo sa vihorom”, klasik iz 1939. godine, sa Vivijen Li i Klarkom Geblom u naslovnim ulogama.

“To ću svakako gledati, to je najromantičniji film svih vremena”, dodaje ona.

 Mladi, stari, ljudi srednjih godina, pa i deca gurali su se da zauzmu svoja mesta,  neki sa strane na dušecima, ćebadima ili običnim podmetačima, a kad je film počeo usledila je svečana tišina. Sve oči bile su uperene na veliko platno, i vrela beogradska noć je otpočela….

Tako je bilo prve večeri.

A fimovi koji slede i koje  možete besplatno pogledati u junu su:

Prohujalo sa vihorom (Cvetni trg), Knjiga o Đungli (Kalemegdan, 22.jun),  Hičkokova Vrtoglavica(Strahinjića bana, 23. jun), Viktor Vikotija(Crveni krst, 25. jun), Limeni doboš (Dobračina, 27. jun), Na dokovima Njijorka (Brankov most, 29. jun) i Doktor Živago(Zemunski kej, 30.jun).

U julu slede takođe sve sami filmski biseri na sledećim lokacijama:

 Sjaj u Travi (1.jul, Beton hala), Menhetn Vudija Alena ( Menhetn, 4.jul), A Hard Day’s night( Studentski park, 5.jul)), Majstor, majstori(Terazije, 7. jul),Divan je život (Zvezdarski park, 8.jul), Dobar, loš, zao (Čuburski park, 10.jul),

Poslednja bioskopska predstava(Kosančićev venac, 12.jul), Belle de Jour- (Skadarlija,14.jul) Imperija sunca (Ispred Parobroda, 16. jul)) Wages of Fear(Dobračina, Pržionica, 20. jul)), Apartman (Cvetni trg, 21. jul), Ajkula (Zemunski kej, Venecija, 24. jul), Dr Stranglove (Tašmajdan, Šansa, 26. jul) , Pasje popodne( Brankov most, 28. jul) i Misija(Crveni krst, BDP, 31.jul).

A u avgustu nastavak…

 Inače, Film street je neprofitan i nekomercijalan  kulturno-umetnički projekat koji

za  ciljeve ima da vrati instituciju bioskopa u naš glavni grad  i da uspostavi instituciju bioskopa na otvorenom.  

Za dve godine, u okviru ovog projekta, je prikazano ukupno 150 projekcija na 70 različitih lokacija u Beogradu, sa preko 35. 000 posetilaca.