večernja zima

 U stanu je najhladnije uveče. Generalno uveče je najgore. Dan se završio a niste ništa značajno uradili. Uglavnom ste ga  potraćili ni na šta. Jedem sad kisele i slatke jabuke. Nisam išla ni na jedan razgovor za posao. Trebalo bi da znam šta želim ali ipak nije tako. Odgovara mi ovo zamrznuto stanje. Ali neće dugo.
Treba izaći napolje i suočiti se  sa surovim životom.
Nekako je sve već viđeno. Ljudi naročito. Uglavnom grizu i napadaju jedni druge. Svi stare i propadaju, pričaju o parama i jadikuju. Meni se trag negde zametnuo, nestao. Želela sam puno i ušla sam u igru i izbacili su me iz igre. Neka sila jača od bilo kog mog konkretnog protivnika se umešala - osetila sam njenu nesavladivu snagu - i povukla sam se. Posle prvog poraza, ako je to uopšte poraz, možda pre samo stvarnost-realnost, nekako vam sve postane manje važno. Ne trudite se više kao pre, čak vam je sasvim svejedno. Ali imam problem sa strahom, plašim se. Ranije sam bila ludo hrabra, a sada sam kao neki miš. Strah me je od toga da se ništa nikad neće promeniti.
Dabogda se promenilo.
Ako se vratim u arenu, a verujem da hoću, nokautiraću vas. Sve Vas..........................