Prokletstvo ranog ustajanja


 Sve mogu nekako da preguram ali da rano ustanem to nikako. Čitav dan mi propada u startu ukoliko nisam spavala koliko je trebalo. Gladna sam,  hladno mi je kao da nemam kap krvi u žilama, umorna, mutava, usporena, komirana, šećer mi je snižen, cigare i kafa ne deluju, mozak ne radi.  Crvena sočna jabuka malo popravlja opšte stanje mog organizma u takvim okolnostima. Nema tog posla koji je normalan ako podrazumeva ustajanje u šest ujutro. Niti možeš da se naspavaš, ni da jedeš, o tuširanju i sređivanju da i ne pričam. Onda do dva sata mrcvarenje i kao tako se zarađuje novac. Ne, tako se samo propada, ništa se  ne zarađuje osim viška kilograma i prerane starosti. Život je da ustaneš kad hoćeš, da legneš kad ti se spava, da jedeš kad si gladan, da nalakiraš nokte ako ti se hoće tako, staviš blatnu masku na lice i izučavaš neki strani jezik, zatim održiš jedan ili dva časa, zaradiš odmah hiljadarku ili dve, pa dođeš u svoj dom, središ ga da blista, skuvaš supu i stigneš da uradiš sve ono što ti je bitno. A ne da postaneš robijaš sa radnim vremenom od pola osam do dva ili od devet do pet - to je sistem čijim delom odbijam da budem.
Idem da spavam.
Još je Bukovski znao i tvrdio da je tajna uspeha u spavanju do dvanaest. Ja dodajem makar do devet.