KO SAM JA?

Ko sam danas?

O postajanju

U španskom jeziku nema srednjeg roda.

U nemačkom se sve imenice pišu velikim slovom. U engleskom nikad ne možeš biti sto posto siguran da znaš kako se čita neka reč. U italijanskom je sve lako, u nemačkom je sve tvrdo i pomućeno je dosta toga. Ja nisam lingvista ili filolog u pravom smislu te reči, ja se rečima ne bavim na naučnoj bazi, samo se privatno preko reči izražavam i oslobađam. Oduvek mi je bila odbojna ideja da radim u školi kao profesor, nikad nisam imala ambiciju da postanem neki naučnik, posao lektora mi se nikada nije dopadao niti mi je ležao, šta sam ja čoveče- ponekad se pitam?

 Da li sve ono što mi se još nije desilo ima neko značenje? DA LI SAM JA ONO ŠTO SE DESILO ILI ONO ŠTO SE NIJE DESILO? AKO SAM BILA NEUSPEŠNA ILI USPEŠNA U NEČEMU-KOLIKO MI TO POMAŽE DA ODREDIM VLASTITU EGZISTENCIJU KOJA JE NEKAkO POD ZNAKOM PITANJA?

Nisam ni novinar u klasičnom smislu reči- nisam brbljiva, ne tračarim, niti od slona pravim medveda, ne pišem kratko i jasno- naprotiv, preferiram duge rečenice i duge naslove. Jednom rečju mrzim pravila i novinarska i lektorska . Nikakva pravila. Kažu da se ljudi rode za nešto. Jebote gde ja spadam, u koju kategoriju? SAD me mrzi i da pišem, a kao pisanje je nešto što mi najlakše ide, ali čemu pisanje kad to niko ne čita?

Volim književnost, ali ne čitam ništa već duže vreme. Uglavnom kritikujem sve novo što izađe, eto možda sam kritičar ili fiktivni bloger ili pisac koji je završio svoju karijeru pre nego što je bilo šta i objavio- ne, ja nemam profesiju. Ja sam prosto samo JA. Imam ambicije, ali ih brzo menjam. Čas mi se dopada španski, čas ne. Čas  bih u Beč, čas na Haiti. Kako se odlučiti? Volim raznovrsnost, ali ne bih mogla da glumim baš svaku ulogu.

Ne volite me, ne primećujete me, ne vidite me, ne dopadam vam se, ravnodušni ste, smatrate da sam tiha, ćutolog, da pričam gluposti, da sam luda, da sam previše ozbiljna, u stvari posve neozbiljna, bila sam najbolja i najgora i to sve često u isto vreme – i valjala sam se po blatu i predavala u školi, i bila prevarant i ekspert. Ipak i dalje ne znam ko sam. Sve je dosadno brate, vi ,vaše profesije i zanimanja. Kako možete stalno da budete isti? Ja sam uvek ista i nikad ona od pre.

Ona reč koja još uvek nije napisana- to sam ja.

Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.

OSEĆATE SE PREVARENO?

Promašaji

Bum-bum, tras tras, imam pik, karo i as, dobijam dobijam ovaj put. UZput da kažem, ja sam otišla u inostranstvo i vratila se sa brdom love. Kako, evo recept za srećan i bogat život!

Spadam u one koji stalno nešto pokušavaju i na kraju stalno omaše. Gađam u metu i ne pogodim je, ili zapravo ni sama ne znam gde gađam , uglavnom, pogotka nigde.

 Ja sam luzer. Nisam uspešna ni u čemu šta radim i obraćam se onima koji se slično osećaju. Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, itd. E pa, evo ja otvoreno priznajem da nisam uspešna ni u čemu  što radim. I totalno se super osećam.

Verujem da sam dovoljno sposobna, talentovana i ostvarena mada nisam uspešna. Kako to, zapitaćete se? Lepo. Šta znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše? Svaka filozofija se svodi na prostu logiku: samoljublje. Svako ljubi voli svoj lik i delo i misli da je najbolji, čak i kad je najgori. Svako za sebe uvek ima opravdanje, i u vek je sebi u pravu i na vrhu čak i kad je na dnu. Mnogi ljudi žive u iluziji, neki tvrde da se jedino tako i može živeti. Jer ako nemaš san, šta će ti sve? Realnost je gadna i nepodnošljiva- mislim nas običnih ljudi- amatera od početka do kraja ( tako reče jedan kolumnista M.M.), u vreme kad se uspeh meri novcem- odgovorno i iskreno tvrdim da nisam uspešna, pa šta? 
Nisam snimila porno film, nisam ušla u politiku(mada sam pokušala), nisam se ulizivala i šlihtala nadređenom, nisam se prostituisala, nisam bila manekenka (mada redovno treniram aikido, plivanje, fitnes, itd), nisam se udala za bogataša (tajkuna, mafiozu, itd), nisam se razvela od starca, nisam postala udovica, nisam upisala- ni završila glumu, nisam našla recept za pravljenje para, ne znam ništa o ekonomiji, ne umem da lažem, nisam advokat, govorim strane jezike, ali koga to briga, vredno radim svaki dan- radi kad si luda, lojalan sam prijatelj -kome si lojalna.....

Ne, ne pogađam u metu.

Biti luzer i nije tako strašno. Ima tu i nekih dobrih strana. Naprimer, veruje te mi na reč i to može da se preživi. Dan ko dan, jutro ko jutro. Nekako se osvrćem oko sebe i primećujem da se sunce ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, ima bre da uspem i tačka!