U ZAMKU

Ne razmišljati

Jer ko preživi pričaće. Ali zaista. U raznim jezicima i narodima postoje različita pravila i poslovice- ipak nešto je svakom od njih isto tj. zajedničko: - opstanak je na prvom mestu. U kriznim vremenima, a u istoriji čovečanstva ih je bilo mnogo, ( verovatno da i mi živimo jednu od tih) pomalo je najlakše za preživeti ukoliko se što manje uključuje zdrav razum. Znam da će neki sada reći da sam poludela, i jesam možda, ali ako se malo zamislite- mada ukoliko ste već isključili mozak- nećete ni moći da se zamislite , ipak, nisam mislila sasvim naravno, dakle- poludeti jeste rešenje, ali ako skrenete bukvalno povratka nazad nema. Duševne bolesti su neizlečive, nema povratka nazad, zato sam i odustala od prvobitne ideje da postanem psihijatar- u srednjoj kad sam ukapirala da psihijatar leči uglavnom neizlečivo- nije mi se dopadala ideja  da idem u tom pravcu.

Dakle razum jeste potreban,ali u nekim-MNOGIMA životnim situacijama- je čak i suvišan i stvara problem. Razum je dobar za rešavanje problema, ali za ono NEREŠIVo –a i to postoji----samo se muči. Zato sam odlučila da poštedim svoj mozak te uzaludne muke i dam mu malo da se odmori- inače ga koristim i previše pošto se bavim analizom i slič.-

Ne misliti je prosto zarad prevencije: da ne bismo patili, nervirali se oko stvari na koje ne možemo da utičemo, tako zapravo i postajem pravi pravcati istraživač na razne teme. Tako da bolovi neka ostanu za neki drugi dan,. Treba izdresirati sebe za krizne vekove ispred nas, i uključila sam sve same pozitivne  misli i koncentrišem se da ne mislim iza, preko njih.

Dakle. Idem na fest. Idem da kupim čips. Učim španski i nemački. Spremam ispit. Spremam ručak. Štrudla od višanja.  Šetnja po kališu, proleće je doskočilo.  Na ono na šta ne mogu da utičem neću da se trošim. Fokusiram se na male sitne stvari- ono što je u mom dohvatu, imam malo vremena da bih pokušavala da ispravim sve krive Drine.

Davno ono još 1999. kad je bilo bombardovanje napustila sam medicinu i odlučila da studiram nešto što zaista volim. Tada sam i napisala roman „U zamku“ o nekim srednjoškolcima koji su išli na ekskurziju u Austriju i pokvari im se autobus u kišnoj olujnoj noći. Jedino mesto gde su mogli da se sklone bio je stari usamljeni zamak na brdaščetu. Tamo ih je ugostio čuvar zamka Franc i rekao im da mogu samo da prenoće. Ušli su. Nije bilo struje, ni telefona, ujutro ni Franca, a zamak je bio zaključan. Nigde nisu mogli da nađu ključ. Kako izaći pošto ste jednom ušli u neko sklonište?

Da li uopšte želimo da izađemo?

Napolju je i dalje padala kiša i buktala oluja.

Slušam Game of Love(Daft Punk) i tako isključujem mozak u zadnje vreme.

Čime hranim svoj ego?

Borba sa vetrenjačama i ostalim animozitetima

Ne jedem mnogo ovih dana. Tek toliko da ne ispadne da gladujem. Da, tiho protestvujem,. Jer svi su se prilagodili i našli neku zanimaciju. Ja sam se kao i obično zatvorila u svoj svet i istražujem dokle mogu da stignem. Zapravo moj posao je taj da večito eksperimentišem na sebi. Ili ako hoćete pokušavam da otkrijem šta zaista želim. Da odem u inostranstvo? Ne, možda samo  onako turistički. U Španiju recimo, da obiđem čuvene vetrenjače u Sevilji, one sa kojima se borio Don Kihot. Da li sam umorna? Ne, nemam od čega da budem. Mada dešava se da nemam nikakvu inspriraciju i to me ponekad brine. Zaključava se, zakopčavam, hladnjikavo je uveče, ali preko dana je uglavnom sunčano i nema oblaka. Proleće je u februar doskočilo, pregazilo zimu.

Ja se ne uljujkujem. Uvek tražim neku opsesiju.  Neki ljudi su lepi, prelepi. Mada većina nije. Pričaju samo o sebi, naravno i ja samo o sebi  blebetam, utrkujemo se često ko će više da ispriča u minutu više toga vezanog za sebe.

Ja sam zapravo već otkrila, saznala sve što me je interesovalo.  Filip Sejmor Hofman se predozirao i umro u 46. godini života, šteta bio je dobar glumac, jedan od najboljih. Ne tražim mnogo.  Samo neku iluziju da me čini sitom. Hrana za mozak mi baš treba. Pa onda gledam puno filmova, učim nemački, tu i tamo španski, odem da radim, održim čas- vratim se kući i gledam TV.

Ne želim da ostarim.

Da se plašim. Da sam stidljiva, volim kad sam raspoložena i komunikativna. Kad se smejem. Kad se zaljubim, odljubim, svejedno- sve je divno kad nisu krizni dani. Pare kako god brzo potrošim, u zadnje vreme pokušavam da nađem neki način da uložim platu u nešto ali mi ništa ne pada na pamet. Nemam nekog smisla za ekonomiju.  Neka cura dala otkaz jer joj je bilo dosadno na poslu i sad hoće da otvori agenciju za davanje otkaza. Novak se priprema za turnir u Dohi, vozi kajak. Nadal u Riju testira leđa.  Da li ste se ikad zapitali šta je to što vam smeta kod drugih ljudi i vas samih? Zbog čega smo  nekad isfrustrirani iako u suštini  je sve ok. Frustracija je kažu psiholozi neostvarena želja. Ipak kad nešto zaista želimo obično to i ostvarimo. Meni se čini da sam uglavnom sve radila kao sam  zaista htela i da bih sve ponovo uradila isto. Prvo sam htela da budem psihijatar, pa upisala medicinsku, onda na praksi shvatim da u stvari  bolnica i nije neko mesto za provođenje vremena, ugledala sam jednu pisaću mašinu i reko` daj da postanem pisac. Onda možeš tako da menjaš profesije pišući. Ali čini mi se da sve kreće od ega. Od sopstvene nesposobnosti da se udaljimo od sebe i svojih potreba. Iz egoističnih razloga hoću da mi je lepo i prijatno, pa niko ne voli da se muči.

Plavo je boja ljubavi

Plavo, volim te plavo-  mogao je da bude moto ovogodišnjeg FESTA, a umesto toga "Nije sve crno-belo", i zaista nije. Homoseksualne  ljubavi, eksplicitne scene seksa, zavisnost, perverzije,  ljubav, bol, poroci, lepota, samo su neke od tema.

 

„Jedina razlika između mene i drugih je u tome što sam želela vatrenije boje u svakom zalasku sunca...Samo to je  možda moj greh“- kaže  Šarlote Geinsburg u ulozi  Đo u „Nimfomanki“-najnovijem ostvarenju kontraverznog  Larsa von Trira, ujedno i najprovokativnijem filmu ovogodišnjeg festa.  Priča o  životnom putu ovisnice o seksu sa eksplicitnim scenama seksa privukao je pažnju i pre prikazivanja. U pomalo Sadovskom maniru,  Lars von Trir kao i obično  svoju publiku suočava sa scenama koje možda ne želi, ne sme ili se plaši da vidi- svi oni nagoni koji su u svakom čoveku, sve ono o čemu se niko ne usuđuje da priča....Da li možete da odolite ovom artističko pornografskom iskušenju? Radoznalost je ubila mačku, valjda neće nas.

 
Seksualni razvoj tema je i kanskog pobednika, francuskog  filma- "Plavo je najtoplija boja" (Blue is the Warmest colour), koji svakako morate pogledati i to  ne samo zbog tabu i kontravezne teme-lezbejska ljubav, već zbog  nespornih umetničkih visina koje se postavljaju sa svakim kadrom. Francuski film (Le vie de Adele – Adelin život, poglavlja 1. i 2.) govori o razvojnom putu mlade Adel – buđenju njene seksualnosti, ali i o njenoj odsečenosti od ostatka sveta. Sa 15 godina ona upoznaje  Emu-mladu ženu plave kose sa kojom doživljava prvu pravu ljubav i otkriva strast  u sebi za koju ranije nije znala da je poseduje. Odlična gluma  pretvara ovaj film u autentičan izazov za svakog gledaoca..

„Moj život sa Liberačijem“ (Behind the Caldelabra)- gej veza čuvenog  pijaniste i šoumena Liberačija (Majkl Daglas)koji je 50-ih i 70-ih bio na vrhuncu slave-  i mladog  Skota Torsona (Met Dejmon) u režiji  Stivena Sodeberga u vreme kada istopolna ljubav nije bila popularna? Još jedna šokantno porno-artistička poslastica! Eksplicitne scene seksa, odličan Met Dejmon kao mladi gej ljubavnik i Daglas kao blistavi Liberači koji je oličenje raskoši, moći i bezdušne sebičnosti – nema šanse da vam bude svejedno!

 „Velika lepota“ (La grande bellezza) Paola Sorentina, je VELIKI  film o potrazi za lepotom koje nema ili koja postoji u svakom od nas ili oko nas ali je  nismo svesni.

 „Život je samo trik“-kaže glavni junak, pisac  koji kao ostareo čovek prespituje nekadašnja lutanja, i koji je prestao da piše jer nije našao tu lepotu koja mu je bila potrebna za veliko delo. „Ne verujem u to drugde, to mesto posle života...“, dodaje on.

Ređaju se naizmenično scene prelepe prirode i ludih zabava Rima- grada koji objedinjuje ceo svet u malom, moral i nemoral idu zajedno, lepo i ružno su nerazdvojni, a  velika lepota besmrtna.

 „Poslovni klub Dalasa“ (Dallas Buyers Club) sa Metjuom Mekonahijem i Džerad Lito u ulozi transvestita-obojica smrtno obolela od AIDSA (nominacije za Oskara), istinita priča o borbi za život  i sjajna drama onih koji više nemaju nikakav izbor- san o poslednjem rodeu, hrabrost da se učini ono što ranije nismo mogli kada je ceo život bio pred nama...Kauboj sa sidom uspeva da uzdrma sve stege društva i da osnuje novu zajednicu- onih kojima su dani odbrojani... Inače stvarni Ron Vudruf ( Mekonahi) koji je u ovom filmu predstavljen kao strejt osobu, bio je gej.

„Nesrećna Jasmin“(Blue Jasmin)- najnoviji film Vudija Alana sa sjajnom Kejt Blanšet (nagrađena globusom i nominovana za oskara) je tragikomična drama o ženi koja gubi sve: muža, sina, bogatstvo,status i počinje od nule. U tipično vudi-alenovskom zapletu, Blanšetova uspeva da izgradi upečatljivu ulogu nesrećne žene koja bezuspešno pokušava da se seti stihova peme“Plavi mesec“ kao taktova nekadašnje sreće...

Lepo, provokativno, šokantno, primamljivo. I to je FEST!

Čovek koji leti

Nekada sam  veliki  Rafin fan

Ko visoko leti, nisko pada. Ispada da što si se više popeo to ćeš niže pasti.
Očekujem da pobediš- ni manje  ni više- često kažem sebi. A i drugi uvek nešto očekuju, kad ne ispunimo to što smo zacrtali- uvek je tu neko opravdanje. A prava istina- obično pokvari svaki san i svaki životni put...

 
 Često se ponavljaju događaji. Jedan  stalno pobeđuje, drugi stalno gubi. Ja gledam i žao mi onoga što gubi. Nekako se saosećam s njim i smatram da nije kriv on sam, već da prosto nema sreće. On je nešto kao žrtva sudbine.  I onda odjednom, on pobedi onog što je njega  stalno pobeđivao- čudo! Konačno, uspeo  je da preokrene sudbinu. Od tada pobeđivao je redovno, a za mene je postao simbol ostvarenog sna, živi dokaz da je SVE MOGUĆE.  Svi želimo  da verujemo u tu ideju da je sve moguće.  Tako sam razmišljala pre jedno sedam godina dok sam gledala mečeve između Federera i Nadala,  tada prvog i drugog tenisera sveta. Federer mi je išao na živce jer je uvek pobeđivao i bio najbolji. Sada posle toliko godina  SVE SE ZAISTA PROMENILO. Federer redovno gubi od Nadala,  a  ni sam Nadal više nije za mene ono što je nekoć bio.
Njegova igra je impresivna, pa onda  nema nikakve igre jer je povređen i tako ukrug. Našla sam i neke blogove na kojima neki teniski analitičari tvrde se on zapravo čitavu svoju karijeru dopinguje, a videla sam i sopstvenim očima kako "glumi" povredu u finalu jednog gren slema, pošto  je gubio od igrača koji ga nikad ranije nije pobedio.
Možda se i Rafa sam promenio.
Mnogo je onih koji tvrde da je on vrhunska prevara, drugi ga proglašavaju za najvećeg igrača ikad. Argumenti postoje i za jedno i za drugo.

Ako se zagledamo sami u sebe naći ćemo odgovor na pitanje zašto nas neki igrač toliko fascinira i zašto smo njegov fan. Čime nas je to privukao i zašto smo navijali za njega? Da li je odslikavao (jedan deo nas) nešto čemu smo sami težili u životu? Nekoć sam ga žalila jer je gubio, danas mi pada na pamet da je samo upropastio karijeru drugog sjajnog igrača- mog vršnjaka Rodžera Federera.
Rafa će ostati i dalje zgodan i lepuškast, ali njegova "natprirodna igra" uvek ima rok trajanja. Uvek su tu neke"povrede" u koje više malo ko i veruje. Mada on nastavlja dalje, ja nisam više od onih za koje je on simbol.
Priča o Nadalu  ima dva lica, jedno je za one koji ga vole, drugo za one koji ne mogu da ga smisle.
 Nadam se da ću se bar uvek rado sećati vremena kad sam verovala  da je supermen. Danas znam da to nije, kao i da to nikad  nije ni bio.