Ko visoko leti, nisko pada. Ispada da što si se više popeo to ćeš niže pasti.
Očekujem da pobediš- ni manje ni više- često kažem sebi. A i drugi uvek nešto očekuju, kad ne ispunimo to što smo zacrtali- uvek je tu neko opravdanje. A prava istina- obično pokvari svaki san i svaki životni put...
Često se ponavljaju događaji. Jedan stalno pobeđuje, drugi stalno gubi. Ja gledam i žao mi onoga što gubi. Nekako se saosećam s njim i smatram da nije kriv on sam, već da prosto nema sreće. On je nešto kao žrtva sudbine. I onda odjednom, on pobedi onog što je njega stalno pobeđivao- čudo! Konačno, uspeo je da preokrene sudbinu. Od tada pobeđivao je redovno, a za mene je postao simbol ostvarenog sna, živi dokaz da je SVE MOGUĆE. Svi želimo da verujemo u tu ideju da je sve moguće. Tako sam razmišljala pre jedno sedam godina dok sam gledala mečeve između Federera i Nadala, tada prvog i drugog tenisera sveta. Federer mi je išao na živce jer je uvek pobeđivao i bio najbolji. Sada posle toliko godina SVE SE ZAISTA PROMENILO. Federer redovno gubi od Nadala, a ni sam Nadal više nije za mene ono što je nekoć bio.
Njegova igra je impresivna, pa onda nema nikakve igre jer je povređen i tako ukrug. Našla sam i neke blogove na kojima neki teniski analitičari tvrde se on zapravo čitavu svoju karijeru dopinguje, a videla sam i sopstvenim očima kako "glumi" povredu u finalu jednog gren slema, pošto je gubio od igrača koji ga nikad ranije nije pobedio.
Možda se i Rafa sam promenio.
Mnogo je onih koji tvrde da je on vrhunska prevara, drugi ga proglašavaju za najvećeg igrača ikad. Argumenti postoje i za jedno i za drugo.
Ako se zagledamo sami u sebe naći ćemo odgovor na pitanje zašto nas neki igrač toliko fascinira i zašto smo njegov fan. Čime nas je to privukao i zašto smo navijali za njega? Da li je odslikavao (jedan deo nas) nešto čemu smo sami težili u životu? Nekoć sam ga žalila jer je gubio, danas mi pada na pamet da je samo upropastio karijeru drugog sjajnog igrača- mog vršnjaka Rodžera Federera.
Rafa će ostati i dalje zgodan i lepuškast, ali njegova "natprirodna igra" uvek ima rok trajanja. Uvek su tu neke"povrede" u koje više malo ko i veruje. Mada on nastavlja dalje, ja nisam više od onih za koje je on simbol.
Priča o Nadalu ima dva lica, jedno je za one koji ga vole, drugo za one koji ne mogu da ga smisle.
Nadam se da ću se bar uvek rado sećati vremena kad sam verovala da je supermen. Danas znam da to nije, kao i da to nikad nije ni bio.
Očekujem da pobediš- ni manje ni više- često kažem sebi. A i drugi uvek nešto očekuju, kad ne ispunimo to što smo zacrtali- uvek je tu neko opravdanje. A prava istina- obično pokvari svaki san i svaki životni put...
Često se ponavljaju događaji. Jedan stalno pobeđuje, drugi stalno gubi. Ja gledam i žao mi onoga što gubi. Nekako se saosećam s njim i smatram da nije kriv on sam, već da prosto nema sreće. On je nešto kao žrtva sudbine. I onda odjednom, on pobedi onog što je njega stalno pobeđivao- čudo! Konačno, uspeo je da preokrene sudbinu. Od tada pobeđivao je redovno, a za mene je postao simbol ostvarenog sna, živi dokaz da je SVE MOGUĆE. Svi želimo da verujemo u tu ideju da je sve moguće. Tako sam razmišljala pre jedno sedam godina dok sam gledala mečeve između Federera i Nadala, tada prvog i drugog tenisera sveta. Federer mi je išao na živce jer je uvek pobeđivao i bio najbolji. Sada posle toliko godina SVE SE ZAISTA PROMENILO. Federer redovno gubi od Nadala, a ni sam Nadal više nije za mene ono što je nekoć bio.
Njegova igra je impresivna, pa onda nema nikakve igre jer je povređen i tako ukrug. Našla sam i neke blogove na kojima neki teniski analitičari tvrde se on zapravo čitavu svoju karijeru dopinguje, a videla sam i sopstvenim očima kako "glumi" povredu u finalu jednog gren slema, pošto je gubio od igrača koji ga nikad ranije nije pobedio.
Možda se i Rafa sam promenio.
Mnogo je onih koji tvrde da je on vrhunska prevara, drugi ga proglašavaju za najvećeg igrača ikad. Argumenti postoje i za jedno i za drugo.
Ako se zagledamo sami u sebe naći ćemo odgovor na pitanje zašto nas neki igrač toliko fascinira i zašto smo njegov fan. Čime nas je to privukao i zašto smo navijali za njega? Da li je odslikavao (jedan deo nas) nešto čemu smo sami težili u životu? Nekoć sam ga žalila jer je gubio, danas mi pada na pamet da je samo upropastio karijeru drugog sjajnog igrača- mog vršnjaka Rodžera Federera.
Rafa će ostati i dalje zgodan i lepuškast, ali njegova "natprirodna igra" uvek ima rok trajanja. Uvek su tu neke"povrede" u koje više malo ko i veruje. Mada on nastavlja dalje, ja nisam više od onih za koje je on simbol.
Priča o Nadalu ima dva lica, jedno je za one koji ga vole, drugo za one koji ne mogu da ga smisle.
Nadam se da ću se bar uvek rado sećati vremena kad sam verovala da je supermen. Danas znam da to nije, kao i da to nikad nije ni bio.
Нема коментара:
Постави коментар