Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.