Nole, svi te vole

Ili- Kako je Rafa postao državni neprijatelj broj 1?

Ko je najbolji u tenisu?

Kako ko? Pa Novak Đoković, to se zna i ne postavljaj  glupa pitanja. Ni ti niti bilo ko. Nole je sve i svja,  svetac, patriota, uzdanica, perjanica, najbolji ikad! Niko pre i niko posle njega ne može da znači ništa. Samo on, i niko drugi!

Poslednjih par nedelja, otkako je došlo do smene na ATP listi, u medijima, bar ono što sam ispratila putem interneta, vlada pravi medijski linč  nesretnog Rafe Nadala koji se usudio da eto prvo pretekne Noleta, a onda i da overi to prvo mesto na kraju godine. Ljudi bukvalno šize na forumima, svađaju se međusobno, svaka negativna vest u vezi Nadala se  lakuje, oni koji pobede Nadala postaju Srbi preko noći i heroji, veliki prijatelji nacije, miljenici naroda, jer Novak Đoković je svetinja ove zemlje i naroda- a u svetinju se ne dira.

Novak je simbol uspeha. Zadnji (da ne kažem jedini) tračak nade za napaćene ljude u ovoj tužnoj zemlji punoj nezaposlenih i gladnih.

Sve je više pevača prosjaka u Knez Mihajlovoj. Ranije su svirali i prosili uglavnom Cigani, danas je sve više belih pevača. Od performatora, preko violinista, trubača, gitarista, itd. A Novak kad igra to je kao raj, jer on pobeđuje redom otkako je drugi- i otkako je drugi on je zapravo PRVI I JEDINI za ovaj narod.

Zato kako se usuđujete da tamo pominjete još nekoga ko zna da igra tenis. Kakav Rafa- taj je nadopingovan, licemeran, loš, ujak ili stric mu Toni dovikuje iz boksa u toku meča i on tako pobedi Vavrinku 12. put za redom. I neka mu je rekao Vavrinka- tako i treba da se već jednom neko obračuna sa tim smrdljivim Špancem koji se usuđuje da postoji u tenisu. I Federer je isto smrad, ali pošto on redovno sad već gubi od Noleta lakše se diše. Mada i Nadal će slično proći, čeka ga ista  sudbina.

Zapravo je Novak jedina svetla tačka u životima mnogih i srpskog naroda i identiteta koji izgleda jedino i postoji kad je sport u pitanju. Svaka mu čast što postoji, bez njega stvarno ništa više ne bi imalo smisla. Ponos i čast mnogih je ozbiljno uzdrmana, a čitav svet se eto ustremio protiv nas Srba. Valjda da biće ipak nije baš sve tako. Ja nisam nepatriota, čak sam u ranoj mladosti bila i malo nacionalista, ali ne sportski već zemaljski. O  tenisu, sveti sporte, hvala ti jer si nam dao velikog šampiona Novaka. Samo da nastavi da osvaja turnire, pa da živimo i dalje lakše. Jer to su ti retki sjajni trenuci. A onaj Nadal – njega mi je baš žao jer će ga i dalje mrzeti kao državnog neprijatelja broj 1.

Biti najbolji, šta znači to? Najbolji opstaju. Nekome je pobeda sve i spreman je da uradi sve zarad nje. Nekome je samo potvrda samopouzdanja.

-         Daj da bar u nečemu budem prvi- često se kaže. Daj da budemo prvi, ne oduzimate nam to.

-         Mada ima puno indicija da vrhunskog sporta nema bez vrhunskog dopinga. Slučaj Lensa Armstronga to najbolje potvrđuje. Za Nadala se vezuju priče o  nedozvoljenim supstancama. Da li to znači da je sve laž  i prevara, da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled?

U Srbiji je svaki dan isti. Nema nikakvih senzacionalnih promena. Svi smo pomalo u nekim ličnim iluzijama, ili kolektivnim zabludama. Čitamo ono što je u skladu sa našim mišljenjem. A Nole se mora obožavati. Jer on je jedina svetla tačka u daljini.

Rafo, ti li si?

Ili- Sumrak idola

I tako zaljubim se ja. Jedan put, drugi put, ponovo. Znači li da sam načisto sa samom sobom? Uvek se ja zaljubim u neku iluziju, ideal, laž. Ja sam nešto kao neizlečivi idaelista ili neizlečivi zavisnik od fikcije. Ne samo da sam u ranoj mladosti i detinjstvu imala bujnu maštu, a ne. Imam je i dan danas. Od svega stvorim priču i to onu idealističku. Tako da izbegnem na svaki mogući način sudar, susret sa stvarnošću. Stvarnost ne valja, ne dopada mi se, nije to moj fah, više volim neke druge imaginarne svetove. Ono kao čitanje mi je bilo omiljeni hobi u srednjoj, a posle sam i studirala čitanje sve dok mi nije pripala muka, sve od Homera, preko Vergilija, Danteovog Pakla, Čistilišta, Raja i Petrarkini Soneti, sve Šekspirove drame...dakle SVE ili SKORO SVE ŠTO JE IKAD napisano zaključno sa Nabokovom, Borhesom, Marhesom, Beketom itd... Diplomirala sam na Virdžiniji Vulf i njenom Svetioniku i Sartrovim Prljavim rukama- i bilo je lepo... Lagala sam oduvek sebe. Pa i dan danas. I idealizovala sam i sebe i druge. I zaljubim se uvek u nekog slepca i napravim od njega najvećeg sveca i onda obožavaj taj kult oko njega do iznemoglosti.

Na kraju mi se smučio i mit o Rafi Nadalu- tom stroidnom teniseru kog sam gotivila dugo- jer lepuškast je, zgodan, nabildovan, te sve nešto skroman, fin i stalno pobeđuje- čovek je povređen, pa se vrati svaki put sve jači i igra li ga igra kao vanzemaljac sve dok op- odjednom se ne ugasi.... Odjednom je pao i ja sam davno čula te priče o njemu da se dopinguje, ali ih nekako nisam detaljno proučavala. Ipak izgleda da ima tu istine, jer kad se malo realističnije pozabavi čovek njegovim slučajem vidi se da tu nisu čista posla.  Takvi drastični padovi u igri, konstantne pauze, promene u izgledu.....Ali on je samo jedan primer mog zanošenja nečim nepostojećim- da bih se skonila od realnih stvarnih činjenica.

Niko nije savršen, niko ne može da vas ne razočara, u krajnjoj liniji i sami sebe  možete lako da razočarate i tada je najteže. Ne želim da se lažem više, ali nekako uvek imam jaku  potrebu za nekim idolom ili uzorom koji je prvi, najbolji u nečemu. Možda sam iskompleksirana, nesigurna u samu sebe. Rafa je možda jedan od najvećih prevaranata u istoriji sporta, a isto tako je možda jedan od najvećih tenisera ikad. Istina je verovatno negde između. Ali žao mi je, svaki put mi je žao kad moram da se suočim sa istinom i neopozivom činjenicom- kad moram da prihvatim DA NISAM U PRAVU.

I razočaravala sam se i u druge idole, i žive ljude, uvek sam bila previše stroga jer sam previše uzdizala u nebesa te idole. Npr. brata, očekivala sam previše. Uvek su nekako moji zahtevi bili nerealni. Kako da ih promenim, ja i sebe ne prihvatam u celosti. Prihvatam samo onaj deo sebe koji je  meni drag.

Valjda mi je potrebno da hranim svoj mozak nekim snom i izmišljotinom. Da ne čujem kad svi govore jedno, a ja verujem u nešto sasvim suprotno. I prošla sam Danteov Pakao i svratila do Čistilišta i Raja i ponovo ni to mi nije bilo dovoljno da se promenim. Ja bih i dalje da volim, budem zaljubljena u nekog idola, božanstvo.

KO SAM JA?

Ko sam danas?

O postajanju

U španskom jeziku nema srednjeg roda.

U nemačkom se sve imenice pišu velikim slovom. U engleskom nikad ne možeš biti sto posto siguran da znaš kako se čita neka reč. U italijanskom je sve lako, u nemačkom je sve tvrdo i pomućeno je dosta toga. Ja nisam lingvista ili filolog u pravom smislu te reči, ja se rečima ne bavim na naučnoj bazi, samo se privatno preko reči izražavam i oslobađam. Oduvek mi je bila odbojna ideja da radim u školi kao profesor, nikad nisam imala ambiciju da postanem neki naučnik, posao lektora mi se nikada nije dopadao niti mi je ležao, šta sam ja čoveče- ponekad se pitam?

 Da li sve ono što mi se još nije desilo ima neko značenje? DA LI SAM JA ONO ŠTO SE DESILO ILI ONO ŠTO SE NIJE DESILO? AKO SAM BILA NEUSPEŠNA ILI USPEŠNA U NEČEMU-KOLIKO MI TO POMAŽE DA ODREDIM VLASTITU EGZISTENCIJU KOJA JE NEKAkO POD ZNAKOM PITANJA?

Nisam ni novinar u klasičnom smislu reči- nisam brbljiva, ne tračarim, niti od slona pravim medveda, ne pišem kratko i jasno- naprotiv, preferiram duge rečenice i duge naslove. Jednom rečju mrzim pravila i novinarska i lektorska . Nikakva pravila. Kažu da se ljudi rode za nešto. Jebote gde ja spadam, u koju kategoriju? SAD me mrzi i da pišem, a kao pisanje je nešto što mi najlakše ide, ali čemu pisanje kad to niko ne čita?

Volim književnost, ali ne čitam ništa već duže vreme. Uglavnom kritikujem sve novo što izađe, eto možda sam kritičar ili fiktivni bloger ili pisac koji je završio svoju karijeru pre nego što je bilo šta i objavio- ne, ja nemam profesiju. Ja sam prosto samo JA. Imam ambicije, ali ih brzo menjam. Čas mi se dopada španski, čas ne. Čas  bih u Beč, čas na Haiti. Kako se odlučiti? Volim raznovrsnost, ali ne bih mogla da glumim baš svaku ulogu.

Ne volite me, ne primećujete me, ne vidite me, ne dopadam vam se, ravnodušni ste, smatrate da sam tiha, ćutolog, da pričam gluposti, da sam luda, da sam previše ozbiljna, u stvari posve neozbiljna, bila sam najbolja i najgora i to sve često u isto vreme – i valjala sam se po blatu i predavala u školi, i bila prevarant i ekspert. Ipak i dalje ne znam ko sam. Sve je dosadno brate, vi ,vaše profesije i zanimanja. Kako možete stalno da budete isti? Ja sam uvek ista i nikad ona od pre.

Ona reč koja još uvek nije napisana- to sam ja.

Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.

OSEĆATE SE PREVARENO?

Promašaji

Bum-bum, tras tras, imam pik, karo i as, dobijam dobijam ovaj put. UZput da kažem, ja sam otišla u inostranstvo i vratila se sa brdom love. Kako, evo recept za srećan i bogat život!

Spadam u one koji stalno nešto pokušavaju i na kraju stalno omaše. Gađam u metu i ne pogodim je, ili zapravo ni sama ne znam gde gađam , uglavnom, pogotka nigde.

 Ja sam luzer. Nisam uspešna ni u čemu šta radim i obraćam se onima koji se slično osećaju. Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, itd. E pa, evo ja otvoreno priznajem da nisam uspešna ni u čemu  što radim. I totalno se super osećam.

Verujem da sam dovoljno sposobna, talentovana i ostvarena mada nisam uspešna. Kako to, zapitaćete se? Lepo. Šta znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše? Svaka filozofija se svodi na prostu logiku: samoljublje. Svako ljubi voli svoj lik i delo i misli da je najbolji, čak i kad je najgori. Svako za sebe uvek ima opravdanje, i u vek je sebi u pravu i na vrhu čak i kad je na dnu. Mnogi ljudi žive u iluziji, neki tvrde da se jedino tako i može živeti. Jer ako nemaš san, šta će ti sve? Realnost je gadna i nepodnošljiva- mislim nas običnih ljudi- amatera od početka do kraja ( tako reče jedan kolumnista M.M.), u vreme kad se uspeh meri novcem- odgovorno i iskreno tvrdim da nisam uspešna, pa šta? 
Nisam snimila porno film, nisam ušla u politiku(mada sam pokušala), nisam se ulizivala i šlihtala nadređenom, nisam se prostituisala, nisam bila manekenka (mada redovno treniram aikido, plivanje, fitnes, itd), nisam se udala za bogataša (tajkuna, mafiozu, itd), nisam se razvela od starca, nisam postala udovica, nisam upisala- ni završila glumu, nisam našla recept za pravljenje para, ne znam ništa o ekonomiji, ne umem da lažem, nisam advokat, govorim strane jezike, ali koga to briga, vredno radim svaki dan- radi kad si luda, lojalan sam prijatelj -kome si lojalna.....

Ne, ne pogađam u metu.

Biti luzer i nije tako strašno. Ima tu i nekih dobrih strana. Naprimer, veruje te mi na reč i to može da se preživi. Dan ko dan, jutro ko jutro. Nekako se osvrćem oko sebe i primećujem da se sunce ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, ima bre da uspem i tačka!

VAMPIR U MENI

Ili

 Vampirizam u  mom prevodu

Ljudi gde ste, potrebni ste! Tražim vas, Stokerov Drakula mi se prišunjao i zatvorio me u svoj zamak, ali ja sam našla jedan prozor i izašla napolje. U kriznim trenucima sve je dozvoljeno, pa i hraniti se tuđim rečima, prisustvom…

Ja  sam pola žena, pola neko drugo biće. Pomalo kao i svi osećam se kao stranac u duši gde god da sam. Kao bela vrana među crnima, ili crna ovca među belima.

A kažu ne može vrana da pobedi jato.

I da svaka vrana svome jatu leti.

I da  s kim si takav si.

Pridruži im se, ako ne možeš da ih pobediš.

I OPAMETI SE DOK NIJE KASNO.

 Pomalo se zatvaram u sebe kad ne ide. A kad ide? Svakako da sam znala za bolje dane, mada svaki dan je nova šansa. Kad  ne znaš šta ćeš uradi nešto značajno, ili bar nešto kao odlazak do grada po jakoj kiši čisto da se prošetaš. Bori se za sebe. Bila sam na nekoj tribini o prevođenju. Troje stručnjaka iz oblasti ističu da je prevođenje pola zanat pola umetnost.

„Mešanjem ovo dvoje  dobija se prava istina o umeću prevođenja“,  rekla je prevoditeljka portugalskog jezika, i dodala da taj posao nije za onoga ko želi da bude slavan, bogat ili stalno u pokretu i sa ljudiima.

„Mora da se sedi satima i bulji u komp, sami ste sa knjigom, i to je jedan intiman trenutak. Ne možete da birate šta ćete da prevodite, šta vam daju prihvatite..“.-

 Ipak mora se voleti čitanje za taj posao.

„Prevodilac je pomalo kao pisac.“

Ja sam prevodila dva puta u životu, ali nije to bilo ništa ozbiljno. Nije mi odgovaralo, jer je trebalo polako da se radi sa dosta strpljenja i preciznosti.

Kiša pada ceo dan.

Ja sam pola žena, pola neko drugo biće. Čitam trenutno Stokera, nikad ranije ga nisam čitala, nisam ljubitelj fantastike, ali Drakula mi se prišunjao i počeo polako da mi pije krv. Čitam to u originalu zbog engleskog jezika, pokušavam u zadnje vreme da radim sve ono što nikad nisam da bih prodrmala sebe i svet oko sebe. Da budem potpuno prisutna u svemu, ali ne volim da se previše unosim ni u šta.

Vampirizam je popularan poslednjih par godina, a duhovni vampiri (energecki su na zlom glasu!?) smo svi pomalo- u smislu, nemojte pogrešno da me razumete, trebamo jedni drugima kao ljudska bića. Meni uvek, svaki dan treba neko ljudsko biće, sama knjiga ili komp nije dovoljna- ne, energija drugog živog bića je nasušna potreba.

 Hoću  radije da razumem, prevodim ljude, nego knjige, meni je potrebnije da komuniciram  tako sa ljudima, nego da fikcijom drugog pisca. Da, ja sam pola žena, pola vampir. Ali ne onaj negativni vampir- već pozitivni koji daje i uzima. Da li vampir može biti dobar?

Drakula je zlikovac, ja valjda nisam.

Jedan protiv svih

„U svetu bez iluzija - čovek je stranac.“ A. Kami

Sećate se Kamijevog „Stranca“? Onaj nesrećni Merso koji je izgubio sve ideale u vezi života i živeo sa potpunom ravnodušnošću prema svemu sve dok se nije suočio sa smrću svog bližnjeg, najrođenijeg- majke- i onda počinio zločin ubivši Arapina na sunčem uprženoj plaži?

Živeo je samo za sebe, svaki dan jednolično identičan prethodnom.

Ustane ujutro i ode na posao.

Subotom ide na plivanje.

Nedeljom je najgore, jer nema posla i sam je ceo dan. Sedi na terasi, puši i posmatra prolaznike. Nema nikakvih emocija.

Postoje ljudi kao Merso, ali i mnogo gori od njega, jer on iako postaje ubica na kraju je heroj jer odbija da moli za oprost bilo koga. On ostaje dostojanstven  u svojoj ideji da boga nema i da nema ničega što može da zameni ovaj jedan jedini zemaljski život- svu lepotu i slobodu koja nam je data, a koju mi tako bezdušno trošimo  i ne umemo da cenimo.

Postoje ljudi koji vole samo sebe. Koji nemaju emocije i razumevanje za druge.

U Mersovom svetu, ili bolje rečeno u svetu koji je Kami stvorio, ima puno  i previše istine: dani prolaze, a ništa se ne dešava. Mersoov sused posle ženine smrti  samoću ublažava uz svoga psa, kad mu pas nestaje- nestaje i njegova podnošljivost života.

Merso se trudi da sve prihavati mirno i bez emocije. Nije uspeo da ostvari ideale (snove) koje je nekoć imao. Kad mu šef na poslu kaže da je unapređen i da ga šalje u Pariz on odgovara da nije zainteresovan, jednom rečju nema nikakve ambicije.

Mariji, devojci s kojom se viđa, i kojoj na pitanje: „Da li me voliš?“ uporno hladnokrvno odgovara“Ne, ne volim te.“ objašnjava da mu se ne ide u Pariz jer je tamo već bio i nije našao ništa.

„Prljavo je i ljudi su gadni...“

Mersoovo odustajanje od bilo kakve ambicije je posledica spoznaje realnog stanja stvari- nije imao novac da se školuje, morao je da se zaposli, a majku je stavio u starački dom zato jer više nisu imali šta jedno drugome da kažu. 

Merso je samo surovo iskren- a to je jedna osobina koja se ne oprašta u društvu zasnovanom  na lažnom moralu i hipokriziji. On nije bezosećajan, ali ispada da jeste, samo zato što više nema nikakvih iluzija u vezi sveta u kome živi. Njegova okolina mu to ne oprašta- i to je njegova krivica i greh- ŠTO IM JE REKAO U LICE ONU ISTINU KOJU ONI NISU ŽELELI DA ČUJU, DA BOGA NEMA, DA NEMA PRAVDE I DA NEMA DRUGOG ŽIVOTA.

Kamijev junak biva osuđen na smrt  zato što nije pristao na opštu hipokriziju i laž koja negira istinu i pravo stanje stvari. Ljudi  ne žele da priznaju kakvi su zaista i osuđuju Mersoa da da bi prikrili ono što njegov slučaj otkriva: čovek je sebično biće koje živi samo za sebe i svoja zadovoljstva (kao životinja), sve ostalo je uglavnom pretvaranje. Ali Merso je ipak biće sa emocijama, mnogo jačim i istinitijim od onih koji ga osuđuju za neposedovanje istih. Jer on se suprostavio sistemu laži tako što je pucao (iz banalnog razloga kao što je sunce koje je peklo isto tako i na dan sahrane njegove majke  bez milosti- jer priroda nema nameru da stane zato što je neko ljudsko biće umrlo, čak je i ona toliko bezdušna) i zato niko nema pravo da oduzme Merso ono jedino što ima (jedino što svi imamo) - ovaj jedan stvarni život na zemlji (zarad neke laži).

Merso plače i vapi za slobodom,  njegova ljubav prema životu je jača od besmisla istog. Proglašavaju ga za čudovište. Njega koji se borio za - svoj život, svoju zemaljsku egzistenciju, autentičan sadašnji trenutak-naspram neke fiktivne budućnosti i više ideje..

U svetu bez iluzija - ja sam stranac, a vi?