WHO IS THE BEST?

 Ili- Usponi i padovi najboljih

Novak Đoković i Rafael Nadal su na kraju tenisku 2013. podelili na ravne časti, tako što je prvi pobedio u poslednjem bitnom okršaju(završni masters u Londonu), a drugi je godinu završio na poziciji broj 1 ATP liste.

Sezona je bila napeta i uzbudljiva sa puno preokreta počevši od Nadalovog senzacionalnog povratka posle 7-mesečne pauze, stresnog meča na Rolan Garosu (jedinom grend slemu koji Novaku fali) kad se Nole upecao i onda je Španac bez muke osvojio 8. titulu na najznačajnijem turniru na šljaci, zatim je ispao u prvom kolu Vimbldona, a Đoković je izgubio od Mareja u finalu istog.

Sledi američka turneja iz snova za Nadala koji odjednom postaje kralj betona i preuzima primat nad Novakom koji sa svojom kriznom igrom na kraju gubi i finale US opena od istog, a potom i poziciju broj 1. Međutim, preokret je kratko trajao, jer Đokovović se brzo osvetio Nadalu na kineskoj turneji i ušao u fantastičnu seriju nepobedivosti, osvojivši posle Kine i masters u Parizu, a zatim i London.

Nadal je brzinom svetlosti došao do naglog pada forme(što mu inače nije bilo strano ni ranije), ali je ipak uspeo da overi poziciju broj 1 za kraj i to preko dramatičnog meča protiv Vavrinke (koji ga je posle optužio za koučing, stric Toni je iz boksa dovikivao?!?).

Na kraju suma sumarum, Đokovićeva pobeda za svega 93 minuta nad Nadalom je bila pomalo čini se i simboličan, ali i najpravedniji mogući epilog.

Ipak ostaje niz nedoumica.

Ko je u ovom trenutku najbolji, ako je to Đoković, zašto nije prvi? Ako je Nadal, kako je tako brzo izgubio top formu?

Izgleda da se u tenisu sve brzo menja i postaje neizvesno. Kakav će biti početak 2014? Da li je Novak sa dve poslednje pobede nad najvećim rivalom uspeo da povrati prirodan poredak stvari u tenisu (koji je tokom 2011 bio uspostavljen) po kome je on uvek u prednosti u tim okršajima jer je prosto prevazišao Španca(koji može da ga iznenadi i pobedi samo kad  nije 100% fokusiran) ili je sam Španac zaista umoran(ali od čega, jedva da je igrao pola godine, svi ostali su igrali više, mada zaista je delovao jako nervozno i loše u tom meču)? Da  li je Novakov nalet (4 osvojena turnira u nizu) samo posledica poljuljanog ponosa jer više nije prvi (da li je potcenio ranije Nadala, opustio se,  pa ga je ovaj zato i prestigao) ili je to što smo videli zaista uspon njegove forme?

Uspon i pad prvog i drugog tenisera  sveta izgleda idu naizmenično. U sportu kao i u životu ne može se uvek sve predvideti, a teško je i biti objektivan.  Ostaje nam da sačekamo. Rafa je preko noći praktično postao nešto kao državni neprijatelj broj 1, ali nije uspeo da odmakne daleko od  najsvetlijeg  srpskog sna - Đokovića.

O  tenisu, sveti sporte, hvala ti  za sve sjajne trenutke velikih šampiona........

Filozofija luzera

Ili- Šta zaista želim?

Naše realne mogućnosti i želje često nisu u skladu, ciljevi koje postavljamo ponekad su samo fiktivne lažne mete koje namerno promašujemo jer prosto na taj način „ubijamo“ sopstvenu nesposobnost da se pomerimo ikud. Zašto? Zato što je ponekad jedini cilj da nema nikakvog cilja,  da samo sedim i osluškujem, živim.....

Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, treba ovo, ne ono, itd. Koliko ste puta sami sebi rekli: „E mogao sam ovo bolje, e da sam samo ono, ne ovo?“. Naknadno je lako biti pametan, posle bitke svi su generali.

Šta uopšte znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše?

Da li je to ono kad si apsolutno srećan i zadovoljan, kad nekoga pobediš u nečemu, kad dobiješ najvišu ocenu, kad nemaš nijedan problem? Ili si uspešan zato što umeš da se podigneš kad padneš? Sve ovo je prolazno i brzo se menja.

Ponekad se svi osećamo pomalo kao luzeri, ali uglavnom se oporavljamo i krećemo napred sa mišlju:“ja sam najbolji, uspeću, itd.“ Samopouzdanje je promenljiva kategorija, i dosta toga zavisi od njega, kad je sniženo, a kad povišeno- ipak finalni rezultat je nekako pomalo nepredvidiv. Ne mogu da kažem da je prosto stvar vere u sebe  da li ćete uspeti ili ne. Zavisi šta zaista želite. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde u toku puta se istrošim i nekako mi više ostvarenje cilja nije primarno, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi. Šta to otkriva o meni?

Da sam idealista? Ne dopada mi se ono što vidim uzput, pa se sklanjam, i stalno počinjem izpočetka misleći da će ovaj put biti drugačije. Da neće biti nikakvih ružnih usputnih stanica i prepreka koje će mi ogaditi krajnji cilj?

Da sam slaba? Možda i to, i nije mi teško da to sebi priznam, ali je jače od mene da stalno trčim istu trku do pola i onda se vratim na početak.

Ne možemo svi biti makijavelisti, ni savršeni, ni uspešni.

Svi pričaju o uspehu zato jer je to onaj lepši, prijatniji deo egzistencije. Ja se radije bavim analizom podbačaja. Jer i biti luzer je sastavni deo života- mada se o tome nerado govori, kao što se generalno izbegavaju manje vedre teme. Luzerstvo nije dobro ukoliko postane konstantan ogrtač i pratilac, jer onda  preti da  vas pretvori u herojsku žrtvu. Ipak mislim da se više razvijamo kroz poraze. Jer oni nas suočavaju sa vlastitim ograničenjima i drže nas na zemlji. Tako luzer postaje onaj istinski poznavalac sebe.

Sunce se uvek ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, mislim da ću da istrčim trku do kraja, ili- bar se nadam!  

Nole, svi te vole

Ili- Kako je Rafa postao državni neprijatelj broj 1?

Ko je najbolji u tenisu?

Kako ko? Pa Novak Đoković, to se zna i ne postavljaj  glupa pitanja. Ni ti niti bilo ko. Nole je sve i svja,  svetac, patriota, uzdanica, perjanica, najbolji ikad! Niko pre i niko posle njega ne može da znači ništa. Samo on, i niko drugi!

Poslednjih par nedelja, otkako je došlo do smene na ATP listi, u medijima, bar ono što sam ispratila putem interneta, vlada pravi medijski linč  nesretnog Rafe Nadala koji se usudio da eto prvo pretekne Noleta, a onda i da overi to prvo mesto na kraju godine. Ljudi bukvalno šize na forumima, svađaju se međusobno, svaka negativna vest u vezi Nadala se  lakuje, oni koji pobede Nadala postaju Srbi preko noći i heroji, veliki prijatelji nacije, miljenici naroda, jer Novak Đoković je svetinja ove zemlje i naroda- a u svetinju se ne dira.

Novak je simbol uspeha. Zadnji (da ne kažem jedini) tračak nade za napaćene ljude u ovoj tužnoj zemlji punoj nezaposlenih i gladnih.

Sve je više pevača prosjaka u Knez Mihajlovoj. Ranije su svirali i prosili uglavnom Cigani, danas je sve više belih pevača. Od performatora, preko violinista, trubača, gitarista, itd. A Novak kad igra to je kao raj, jer on pobeđuje redom otkako je drugi- i otkako je drugi on je zapravo PRVI I JEDINI za ovaj narod.

Zato kako se usuđujete da tamo pominjete još nekoga ko zna da igra tenis. Kakav Rafa- taj je nadopingovan, licemeran, loš, ujak ili stric mu Toni dovikuje iz boksa u toku meča i on tako pobedi Vavrinku 12. put za redom. I neka mu je rekao Vavrinka- tako i treba da se već jednom neko obračuna sa tim smrdljivim Špancem koji se usuđuje da postoji u tenisu. I Federer je isto smrad, ali pošto on redovno sad već gubi od Noleta lakše se diše. Mada i Nadal će slično proći, čeka ga ista  sudbina.

Zapravo je Novak jedina svetla tačka u životima mnogih i srpskog naroda i identiteta koji izgleda jedino i postoji kad je sport u pitanju. Svaka mu čast što postoji, bez njega stvarno ništa više ne bi imalo smisla. Ponos i čast mnogih je ozbiljno uzdrmana, a čitav svet se eto ustremio protiv nas Srba. Valjda da biće ipak nije baš sve tako. Ja nisam nepatriota, čak sam u ranoj mladosti bila i malo nacionalista, ali ne sportski već zemaljski. O  tenisu, sveti sporte, hvala ti jer si nam dao velikog šampiona Novaka. Samo da nastavi da osvaja turnire, pa da živimo i dalje lakše. Jer to su ti retki sjajni trenuci. A onaj Nadal – njega mi je baš žao jer će ga i dalje mrzeti kao državnog neprijatelja broj 1.

Biti najbolji, šta znači to? Najbolji opstaju. Nekome je pobeda sve i spreman je da uradi sve zarad nje. Nekome je samo potvrda samopouzdanja.

-         Daj da bar u nečemu budem prvi- često se kaže. Daj da budemo prvi, ne oduzimate nam to.

-         Mada ima puno indicija da vrhunskog sporta nema bez vrhunskog dopinga. Slučaj Lensa Armstronga to najbolje potvrđuje. Za Nadala se vezuju priče o  nedozvoljenim supstancama. Da li to znači da je sve laž  i prevara, da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled?

U Srbiji je svaki dan isti. Nema nikakvih senzacionalnih promena. Svi smo pomalo u nekim ličnim iluzijama, ili kolektivnim zabludama. Čitamo ono što je u skladu sa našim mišljenjem. A Nole se mora obožavati. Jer on je jedina svetla tačka u daljini.

Rafo, ti li si?

Ili- Sumrak idola

I tako zaljubim se ja. Jedan put, drugi put, ponovo. Znači li da sam načisto sa samom sobom? Uvek se ja zaljubim u neku iluziju, ideal, laž. Ja sam nešto kao neizlečivi idaelista ili neizlečivi zavisnik od fikcije. Ne samo da sam u ranoj mladosti i detinjstvu imala bujnu maštu, a ne. Imam je i dan danas. Od svega stvorim priču i to onu idealističku. Tako da izbegnem na svaki mogući način sudar, susret sa stvarnošću. Stvarnost ne valja, ne dopada mi se, nije to moj fah, više volim neke druge imaginarne svetove. Ono kao čitanje mi je bilo omiljeni hobi u srednjoj, a posle sam i studirala čitanje sve dok mi nije pripala muka, sve od Homera, preko Vergilija, Danteovog Pakla, Čistilišta, Raja i Petrarkini Soneti, sve Šekspirove drame...dakle SVE ili SKORO SVE ŠTO JE IKAD napisano zaključno sa Nabokovom, Borhesom, Marhesom, Beketom itd... Diplomirala sam na Virdžiniji Vulf i njenom Svetioniku i Sartrovim Prljavim rukama- i bilo je lepo... Lagala sam oduvek sebe. Pa i dan danas. I idealizovala sam i sebe i druge. I zaljubim se uvek u nekog slepca i napravim od njega najvećeg sveca i onda obožavaj taj kult oko njega do iznemoglosti.

Na kraju mi se smučio i mit o Rafi Nadalu- tom stroidnom teniseru kog sam gotivila dugo- jer lepuškast je, zgodan, nabildovan, te sve nešto skroman, fin i stalno pobeđuje- čovek je povređen, pa se vrati svaki put sve jači i igra li ga igra kao vanzemaljac sve dok op- odjednom se ne ugasi.... Odjednom je pao i ja sam davno čula te priče o njemu da se dopinguje, ali ih nekako nisam detaljno proučavala. Ipak izgleda da ima tu istine, jer kad se malo realističnije pozabavi čovek njegovim slučajem vidi se da tu nisu čista posla.  Takvi drastični padovi u igri, konstantne pauze, promene u izgledu.....Ali on je samo jedan primer mog zanošenja nečim nepostojećim- da bih se skonila od realnih stvarnih činjenica.

Niko nije savršen, niko ne može da vas ne razočara, u krajnjoj liniji i sami sebe  možete lako da razočarate i tada je najteže. Ne želim da se lažem više, ali nekako uvek imam jaku  potrebu za nekim idolom ili uzorom koji je prvi, najbolji u nečemu. Možda sam iskompleksirana, nesigurna u samu sebe. Rafa je možda jedan od najvećih prevaranata u istoriji sporta, a isto tako je možda jedan od najvećih tenisera ikad. Istina je verovatno negde između. Ali žao mi je, svaki put mi je žao kad moram da se suočim sa istinom i neopozivom činjenicom- kad moram da prihvatim DA NISAM U PRAVU.

I razočaravala sam se i u druge idole, i žive ljude, uvek sam bila previše stroga jer sam previše uzdizala u nebesa te idole. Npr. brata, očekivala sam previše. Uvek su nekako moji zahtevi bili nerealni. Kako da ih promenim, ja i sebe ne prihvatam u celosti. Prihvatam samo onaj deo sebe koji je  meni drag.

Valjda mi je potrebno da hranim svoj mozak nekim snom i izmišljotinom. Da ne čujem kad svi govore jedno, a ja verujem u nešto sasvim suprotno. I prošla sam Danteov Pakao i svratila do Čistilišta i Raja i ponovo ni to mi nije bilo dovoljno da se promenim. Ja bih i dalje da volim, budem zaljubljena u nekog idola, božanstvo.

KO SAM JA?

Ko sam danas?

O postajanju

U španskom jeziku nema srednjeg roda.

U nemačkom se sve imenice pišu velikim slovom. U engleskom nikad ne možeš biti sto posto siguran da znaš kako se čita neka reč. U italijanskom je sve lako, u nemačkom je sve tvrdo i pomućeno je dosta toga. Ja nisam lingvista ili filolog u pravom smislu te reči, ja se rečima ne bavim na naučnoj bazi, samo se privatno preko reči izražavam i oslobađam. Oduvek mi je bila odbojna ideja da radim u školi kao profesor, nikad nisam imala ambiciju da postanem neki naučnik, posao lektora mi se nikada nije dopadao niti mi je ležao, šta sam ja čoveče- ponekad se pitam?

 Da li sve ono što mi se još nije desilo ima neko značenje? DA LI SAM JA ONO ŠTO SE DESILO ILI ONO ŠTO SE NIJE DESILO? AKO SAM BILA NEUSPEŠNA ILI USPEŠNA U NEČEMU-KOLIKO MI TO POMAŽE DA ODREDIM VLASTITU EGZISTENCIJU KOJA JE NEKAkO POD ZNAKOM PITANJA?

Nisam ni novinar u klasičnom smislu reči- nisam brbljiva, ne tračarim, niti od slona pravim medveda, ne pišem kratko i jasno- naprotiv, preferiram duge rečenice i duge naslove. Jednom rečju mrzim pravila i novinarska i lektorska . Nikakva pravila. Kažu da se ljudi rode za nešto. Jebote gde ja spadam, u koju kategoriju? SAD me mrzi i da pišem, a kao pisanje je nešto što mi najlakše ide, ali čemu pisanje kad to niko ne čita?

Volim književnost, ali ne čitam ništa već duže vreme. Uglavnom kritikujem sve novo što izađe, eto možda sam kritičar ili fiktivni bloger ili pisac koji je završio svoju karijeru pre nego što je bilo šta i objavio- ne, ja nemam profesiju. Ja sam prosto samo JA. Imam ambicije, ali ih brzo menjam. Čas mi se dopada španski, čas ne. Čas  bih u Beč, čas na Haiti. Kako se odlučiti? Volim raznovrsnost, ali ne bih mogla da glumim baš svaku ulogu.

Ne volite me, ne primećujete me, ne vidite me, ne dopadam vam se, ravnodušni ste, smatrate da sam tiha, ćutolog, da pričam gluposti, da sam luda, da sam previše ozbiljna, u stvari posve neozbiljna, bila sam najbolja i najgora i to sve često u isto vreme – i valjala sam se po blatu i predavala u školi, i bila prevarant i ekspert. Ipak i dalje ne znam ko sam. Sve je dosadno brate, vi ,vaše profesije i zanimanja. Kako možete stalno da budete isti? Ja sam uvek ista i nikad ona od pre.

Ona reč koja još uvek nije napisana- to sam ja.

Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.

OSEĆATE SE PREVARENO?

Promašaji

Bum-bum, tras tras, imam pik, karo i as, dobijam dobijam ovaj put. UZput da kažem, ja sam otišla u inostranstvo i vratila se sa brdom love. Kako, evo recept za srećan i bogat život!

Spadam u one koji stalno nešto pokušavaju i na kraju stalno omaše. Gađam u metu i ne pogodim je, ili zapravo ni sama ne znam gde gađam , uglavnom, pogotka nigde.

 Ja sam luzer. Nisam uspešna ni u čemu šta radim i obraćam se onima koji se slično osećaju. Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, itd. E pa, evo ja otvoreno priznajem da nisam uspešna ni u čemu  što radim. I totalno se super osećam.

Verujem da sam dovoljno sposobna, talentovana i ostvarena mada nisam uspešna. Kako to, zapitaćete se? Lepo. Šta znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše? Svaka filozofija se svodi na prostu logiku: samoljublje. Svako ljubi voli svoj lik i delo i misli da je najbolji, čak i kad je najgori. Svako za sebe uvek ima opravdanje, i u vek je sebi u pravu i na vrhu čak i kad je na dnu. Mnogi ljudi žive u iluziji, neki tvrde da se jedino tako i može živeti. Jer ako nemaš san, šta će ti sve? Realnost je gadna i nepodnošljiva- mislim nas običnih ljudi- amatera od početka do kraja ( tako reče jedan kolumnista M.M.), u vreme kad se uspeh meri novcem- odgovorno i iskreno tvrdim da nisam uspešna, pa šta? 
Nisam snimila porno film, nisam ušla u politiku(mada sam pokušala), nisam se ulizivala i šlihtala nadređenom, nisam se prostituisala, nisam bila manekenka (mada redovno treniram aikido, plivanje, fitnes, itd), nisam se udala za bogataša (tajkuna, mafiozu, itd), nisam se razvela od starca, nisam postala udovica, nisam upisala- ni završila glumu, nisam našla recept za pravljenje para, ne znam ništa o ekonomiji, ne umem da lažem, nisam advokat, govorim strane jezike, ali koga to briga, vredno radim svaki dan- radi kad si luda, lojalan sam prijatelj -kome si lojalna.....

Ne, ne pogađam u metu.

Biti luzer i nije tako strašno. Ima tu i nekih dobrih strana. Naprimer, veruje te mi na reč i to može da se preživi. Dan ko dan, jutro ko jutro. Nekako se osvrćem oko sebe i primećujem da se sunce ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, ima bre da uspem i tačka!