USPON KANIBALA

 

Hanibal Lektor, kul lik
 
Napišem jedan pozitivistički tekst, nešto kao sedam lekcija koje sam naučila , međutim, džaba, mogu jedan dan da lažem sebe, a ostatak nedelje? 

Prvo, zahladnelo, sad kao više i nije leto, već  u fazonu - već je jesen stigla, a prošle nedelje sam crkavala u mom stanu metar sa metar bez klime, gušila sam se, nije bilo vazduha, glava mi je gorela, činilo mi se da mi preti opasnost od toplotnog udara. Uveče bih izbacivala krevet napolje na malu terasicu, a komarci bi napadali sa svih strana.  Onda  nađem utehu: odem na Adu, kupam se, plivam, i super je samo da nije onog smeća svuda okolo, "dobro sam se adaptirala, baš mislim u sebi, na ove nemoguće uslove života"- kupam se i tako kad ono ode leto, nestade!

Sad je kao zima već, hladno, nema više plivanja, osećam samo glad, komarci i dalje napadaju noću, preko dana oblaci, kiša, sve se natmurilo. Treba dakle  da se ponovo prilagodim novim uslovima,  posla normalno nema, ne znam šta ću sa sobom,  pa rek`o da nastavim sa učenjem jezika, uplatiću prvu ratu  za engleski, ostaće mi jedno hiljadu dinara, pa neću valjda umreti od gladi, bar ću na tom kursu videti neke ljude ako ništa, pošto već 56 meseci živim kao izgnanik, treba odmah delovati. U onom  tekstu ( napisanom pre ovoga)  sam zaključila da sam naučila sedam lekcija o životu. Među njima je i čuvena izjava Skarlet o` Hare: "Sutra je novi dan", jeste baš novi dan, a  to me  i plaši, jer će i sutra biti isto kao i danas, kiša ili vrućina ili nešto treće. Ovo jeste kuknjava u vezi svega i svačega, primetili ste verovatno, ali je isto tako i moje pravo da kažem koju i izjasnim se, to je jedino što mogu. DAKLE OTVORENO PROTESTVUJEM protiv svih okolnosti u ovoj zemlji i PROTIV SVIH VIDOVA LAŽNOG I TRENUTNOG OPTIMIZMA koji obično nema nikakve osnove i utemeljenja u stvarnosti. Samo muka muci, i vuci i vuci.

Krv će mi popiti komarci,  onih hiljadu dinara će mi trajati jedan dan, kad se najedem i napijem mogu slobodno da uskliknem čuvenu parolu, po Horaciju:  "CARPE DIEM!", znaću da sam iskoristila dan najbolje što sam mogla, ali nije fer bre, nije.
Euforično sam konstatovala na kraju ONOG  teksta da je sve teško prošlo sa vetrom ili ti vihorom. Mada?!?

Ništa nije prošlo sa vihorom,  sve je tu, još u meni.  I pošto sam iscitirala samu sebe, pitam : GDE STE LJUDI NESTALI SVI?  I da, umalo da zaboravim, u toku prethodne nedelje gledala sam slučajno film "Haninbal"  (po drugi put) i posle"Crveni zmaj", pa "Kad jaganjci utihnu" jer sam htela da se kompletno upoznam sa likom pomenutog psihopate kanibala.  U "Hannibal Rising"  (  njega prvi put odgledah) je prikazano kako je Lektor postao krvoločno čudovište zapravo se sveteći za smrt svoje sestre koju su  nacisti  na istočnom frontu pojeli jer nisu imali šta drugo. I sam Lektor je nesvesno učestovao u "gozbi". 

Kul lik, ko da je bitno sa čime se bavi. Uspon Hanibala Lektora, svi glumci koji su ga igrali

KADROVI

Kadrovi 

sa

 Sinema

 sitija

Preko 130 filmova na  deset lokacija tokom protekle nedelje prikazano je u Novom Sadu u okviru šestog internacionalnog filmskog festivala Sinema siti, a neki od njih su i sledeći:

Veliki Getsbi

U svetu prepunom luksuza, džez partija, najlepših ikad viđenih muških svilenih košulja, belih zavesa koje lepršaju na vetru, žala za večno izgubljenom mladošću, naivnosti, površnosti bogatih, iskrzava lik velikog Getsbija koji se obogatio samo zato da bi osvojio jednu ženu iz visokog sloja.  Međutim, ljubavna priča glavnih junaka  kao okosnica radnje u  filmu „Veliki Getsbi“ Baza Lurmana ostaje nedorečena, a poruka romana neotkrivena ili prosto progutana Lurmanovom pompeznom scenografijom.Upečatljiva je samo smrt u bazenu nesrećnog Getsbija zbog ljubavi koja nije ni bila obostrana.

Najnovija ekranizacija romana  F. Skota  Ficdžeralda sa DiKaprijem u naslovnoj ulozi prevashodno je vizuelno-muzički spektakl bez preterano vernog slikanja lika glavne junakinje koja je ovde nešto malo više od dekoracije tragične sudbine svog ljubavnika.

Marli ( dokumentarac)

„Moj otac je bio belac, a majka crnkinja. Ja nisam na strani crnca ili belca, već na strani Boga, onoga koji me stvorio i doveo ovde iz crnog i belog“,  kaže  Bob Marli  u dokumentarcu K. Mekdonalda, „Marli“, koji daje gotovo kompletnu sliku  njegovog života. Kockice o njegovom liku i delu su skopljene na osnovu izjava i svedočenja njegovih najbližih saradnika, prijatelja, rodbine i dece. Uz samog Marlija, najupečatljiviji lik je njegova kćerka koja u jednom trenutku javno priznaje da teško da može ikad da mu oprosti to što je bio toliko slavan, jer je zato bio manje njen otac.

Život muzičara je prikazan od najranijeg detinjstva u krajnjoj bedi bez oca. Jedina uteha je talenat za muziku  kojoj se Marli u potpunosti posvećuje, kao i  kultu Rastafari. Bežeći od stvarnosti, Marli stiče svetsku slavu i na samom vrhuncu se ponovo survava kad saznaje u 36. godini života  da će umreti od raka.

Ai Vejvej, nikad izvini (dokumentarac Alison Klayman)

Savremeni kineski umetnik  Ai Vejvej hrabro razotkriva sve stege komunističkog režima u Kini i otvoreno se bori protiv sistema svojom umetnošću (piše blog na tviteru praćen velikim brojem pristalica, pokreće prikupljanje imena žrtava zemljotresa) sve dok i sam ne biva progutan od strane istog. Kineske vlasti su ugasile njegov blog, pretukle ga, razrušile njegov studio i držale ga u pritvoru. U poslednjim scenama  čujemo da je pušten na slobodu, ali ne može da  nam kaže ništa detaljnije, osim da se borba nastavlja.

Finalna verzija (komedija-romansa-drama)

 Mađarski film koji je otvorio festival govori o ljubavnoj priči između savršene žene i savršenog muškarca, a u ovom ostvarenju u režiji Đerđa Palfija  se pojavljuju Hemfri Bogart, Odri Hepbern, Džulija Robrts, Greta Garbo, Vudi Alen, Bred Pit i mnogi drugi. Film se sastoji od 450 kadrova svetskih filmskih klasika

Pored filma o Marliju, interesantni su i  drugi „muzički“ dokumentaraci iz programa Planet Rock: Vlada ( život i delo Vlade Divljana), Chemical Brothers- Don’t think (nastup pred 50.000 fanova koji je sniman 21 kamerom), Pussy Riot – pank molitva, ¡Cuatro!(o grupi Green Day) i  Reincarnated (o svim licima repera Snupa Doga).

Markiz de Sad

Jedan De Sad,

ludaka koliko hoćeš

  Svakodnevno čitamo o raznoraznim perverznjacima, pedofilima, serijskim ubicama, samoubicama, kanibalima, teroristima, verskim fanaticima, ateistima, čudacima- a jedan od najčuvenijih preteča svih najmonstruoznijih zlodela u teorijskom smislu svakako je markiz De Sad. Nazivaju ga filozofom bluda i apsolutnog zla, nekima je prva asocijacija nešto bolesno, drugima samo nešto što nije baš najbolje shvaćeno.  Gde je istina? Zašto je opstao njegov lik i delo?

 De Sad nije izmislio sadizam, samo je imao tu čast da propagirajući ga o njemu bude naslovljen jedan oblik perverznog seksualnog ponašanja. Živeći u 18. veku  učestovao je u ratu, zatim je bio učesnik niza skandala koji su ga koštali slobode, najveći deo života proveo je po zatvorima i na kraju je dospeo i u ludnicu, a jedan od najranijih tumača njegovog dela Ivan Bloh, seksolog, tvrdi da De Sad nije bio lud.

U kasnijim vekovima, a naročito za vreme francuskog egzistencijalizma, De Sadovo delo je rehabilitovano i u njemu su se pronalazile jasne poruke apsolutne slobode, tačnije De Sad se čitao kao filozof slobode, koji je samo malo skrenuo u pogrešnu stranu (Simon de Bovoar, feministkinja-  zamera De Sadu preterani materijalizam).

 Tačnije, čitao se De Sad oduvek, a  čita se i danas. Jedni se zgražavaju, drugi nalaze  poentu.

 De Sad je verovao da čovek treba da se potpuno prepusti svim svojim nagonima uključujući i onaj ubilački. Pošto je i priroda bezdušna i zla, takav treba da bude i čovek- zaključio je on. Crkva laže i stvara frustrirane pojedince prisiljavajući ih da žive protivno svojoj pravoj prirodi. A prava priroda, po De Sadu, ne poznaje granice. De Sad je kritikujući donekle opravdene stege u kojima su živeli ljudi 18. veka otišao potpuno u drugu krajnost dopuštajući  apsolutno sve. Kod njega nema nikakvog dualizma, samo materijalno. On potpuno isključuje postojanje (ili negira ili ne vidi) bilo kakvih emocija ( pa čak i roditeljskih), po njegovoj teoriji čovek živi samo za sebe i svoja zadovoljstva na račun patnje onog drugog.

Svoju  filozofiju De Sad je isprobavao i u praksi: namamio je u svoj dom jednu beskućnicu ( afera Keler) pod izgovorom da će joj dati posao služavke, zavezao je i potom je bičovao. Zatim joj je na rane stavio vosak- ili lekoviti balsam. Ovo je samo prvi od niza De Sadovih skandala koji je platio zatvorom.. Jedan od  njih  su pijanka i orgije na kojoj je prostitutkama podelio afrodizijak, a one su ga kasnije optužile za pokušaj trovanja.

De Sadovi romani koje je mahom pisao u zatvoru šokirali su i zgražavali tadašnju javnost, a efekat nije ništa drugačiji ni danas.

Orgije u njegovim romanima su samo polazna tačka, završetak je zločin.

Ubijanje žena, dece, incest, abortus, homoseksualnost, sodomija, pedofilija, lezbejstvo, najstrašnija mučenja, kasapljenja žrtvi, beleške o tome kako povrediti drugog, uživanje u zlu i krvi stalna su tematika markizovih knjiga.

U filmu “Quills” iz 2000. ( preveden kao “Otrovno pero markiza De Sada “) glavni junak (u izvođenju Džefrija Raša) slavni sadista De Sad je prikazan kao neko ne može da živi bez pisanja. Zatvoren je u ludnicu i tamo  piše bez prestanka.

Kad ostaje bez pera,( tj. pribora za pisanje) koristi sopstvenu krv da bi pisao i dalje i piše po sebi, svojoj odeći…

Na kraju filma umire u stilu likova koje je sam stvarao- u najgorim mukama.

Ravnodušnost

  Ravnodušnost

Autor: Slobodanka Berić

Ravnodušnost je gadna stvar, kad vas ne vide i ne razumeju. Kad uradite sve kako ste mislili da treba, a opet nekako ništa nije kako treba. Na koji način biti uspešan u poslu, ljubavnoj vezi, prijateljstvu, međuljudskim odnosima i uopšte u životu? Šta uopšte znači biti uspešan?

Bukovski je pisao da je čovek rođen da gubi i da je uopšte uvek nekako na gubitku. On se mučio dobar deo svog života, pio je i alkohol mu je  olakšao mnogo toga. Ali tvrdi da nikad nije sumnjao u sopstveni genij i negde oko pedesete je zaista stekao svetsku slavu, u Holivudu su ga pozvali da piše scenario, u Nemačkoj je bio jako čitan, kupio je Bem- We. Ranije dok je bio nepoznat samo je pio i išao na hipodrom da se kladi na konje. Kasnije je nastavio po istom, samo u većoj kući.

Mocart je bio genije, ali mučio se pred kraj života, nije imao prebijene pare, opijao se... na kraju je umro od zapaljena i sahranjen je u jednoj zajedničkoj grobnici. Ali većina ljudi nije ni Bukovski ni Mocart, pa ipak nekako imaju slične probleme. Šta znači biti najbolji u nečemu? Nije li i uspeh  relativan, ili ipak postoje neke norme uspešnosti koje moraju da se ispune?

 Da budete zreli, stabilni. Vera u sebe, samopouzdanje. Trud. Upornost? Do koje tačke treba ići u toj upornosti i veri u sebe? Istorija ima bezbroj primera da su čak i najveći genijalci ostajali neprepoznati u svom vremenu, da su se mučili- ispada da niko nije pošteđen. Bukovski je dočekao slavu, Mocart je umro kao poslednji bednik. A običan čovek? Da li je muka običnog pojedinca manje teška? Svakome je njegovo najbitnije, najpreče, njegov bol najnepodnošljiviji.

Na šta ljudi reaguju? Šta je potrebno da vas primete?  Zavisi šta vam je cilj. Pare? Neka normalna egzistencija se valjda podrazumeva. Pored materijalnog, psiholozi tvrde da je za sreću jako bitno i koliko ste kvalitetne odnose izgradili sa drugim ljudima. Niko ne može ništa sam, ali opet nekako ne treba se previše oslanjati ni na druge. Svako se bori za sebe i često podmeće nogu drugome. Dakle - u se i svoje kljuse. Sreća, šta je to? Postavim sebi jedan cilj, ispunim ga i odmah težim za drugim. Da li je onda sreća ostvarenje cilja? Ne. Sreća je osećaj, subjektivan , trenutan i kratkotrajan. Mada postoji i više vrsta sreće. I u različitim fazama, nekad vam ide sve, nekad ništa. Neki tvrde da im ne ide uopšte. Zatvaraju se u začarani krug ličnog baksuzluka. Odista, često deluje da  mnogo toga ne zavisi od nas samih. Pa od koga onda zavisi? Od vremena? Vrućine ili kiše? Ipak je nekako sve u nama ili  na nama, ono što nije, treba prihvatiti. Meni je prihvatanje najteže- ravnodušnost prirode i ljudi, bezdušnost okolnosti, prolaženje vremena...

-         - Sreća se ne može kupiti, a ljubav je preko potrebna za osećaj sreće...-

-         Ljubav prema bližnjem, najmilijem, onome ko je tu i kad ti je najbolje i kad ti je najgore.

-         A ravnodušnost? Nek ide dođavola!

-          

Oluja, beogradska

Idem na more, preko sahare

Paklena vrućina, saveti za manjinu koja nije otišla na more i Basarina paralela....

Imate problem, a rešenja nema?  Ne paničite, samo duboko udahnite i odmah će vam biti lakše! Ovo nije LAKO-TEŠKO SAVETNIK, ali može da postane ako to poželite. Ovo je ironija ili satira svih nas ovde u paklenom letnjem danu. Nisam pametna,ali mogu  predložiti npr. odlazak  na Adu – noćno kupanje ili obilazak  šoping molova sa jakim klima uređajima za osveženje, da sam Draga Saveta ko što nisam,  to bih vam predložila. Kao da smo u sahari, prži vrućina, grad rikava, beton se upalio, nigde jednog oblaka, a Basara piše kolumnu u Danasu i tvrdi da postoji veza između Oluje iz avgusta 1995. i svih kasnijih oluja koje su ispraznile ovaj grad.  Čovek se razume, moja pamet vam kazuje da se uvek oslonite na sebe, šta je sigurno sigurno je! Ne zavaravajte se, život uvek tera po svome mimo nekog našeg plana.  Oluja je prošla, mi preživeli znamo porediti babe i žabe, ali ne ide. Rešenje uvek postoji, kao i ljudi koji ga nude. Praksa je nešto sasvim drugo. U znak sećanja na sve one koji su otišli u legendu jednog i svakog avgusta uopšte imala bih još štošta da dodam, ali reći ću samo sledeće:  Sutra je novi dan! Sva opšta mesta vrede zlata!

Odoh na more.

Iza, preko sahare.

 Ne verujete? Ne razumete?

 Čemu se radovati, šta očekivati? Konsultujte vašeg astrologa pre svake važne odluke, ili se zaljubite u nekoga, počnite da učite neki strani jezik, idite na bir fest ili popijte jedno hladno pivo, ili se prošetajte, ili se izležavajte, samo ne urličite, ne očajavajte, ne budite neraspoloženi, osmehujte se, pratite me u stopu. Dakle, prvo udahnite, pardon, uzdah, pa udah, pa relaksacija.

Onda se lepo prikačite na internet i malo čatujete s nekim, ili nazovete nekoga telefonom, ili kupite novi roman De Brauna INFERNO, doduše skup je, preko dve hiljade na engleskom, ne znam koliko se to isplati, ipak je on lako štivo, pojma nemam, proći će i ova vrelina jednog dana. Onda, Basara dakle pravi parelelu između više istorijskih događaja i zaključuje da nam se ne piše dobro. To zaista jeste otkriće, prošlo je 18 godina od progona  Srba, bar poštujte tu cifru. Njegova teza, a članak je objavljen 7. avgusta na zadnjoj strani Danasa, je ta da su mladići i devojke napustili Beograd i da treba da mislimo o tome. Ne poznajem nikoga ko ne misli o tome, ali iskreno, mada smatram da svako ima pravo da ode gde god hoće. Ako je doneo tu odluku, to je njegovo legitimno pravo i sloboda. Niko ne treba da prisiljava nekog na ostanak. Sloboda svakog od nas je da ode ako to hoće gde god poželi, pa makar i iz muke ili vrućine. Npr. na more, u saharu, u p. materinu da izvinite na izrazu, ali ničije  nije da progna pre 18 godina ljude sa kućnih ognjišta na silu - razlika je toliko velika da nikakva paralela ne bi trebalo da se povlači. Izvinjavam se gospodinu Basari, kao piscu i čoveku, ali zaista iako sam ja u poređenju s njim samo čitalac ipak moram da repliciram i kažem: U znak sećanja na sve one koji su otišli, ali protiv svoje volje, i one koji su ostali, i nestali u dimu Oluje  NIJE U REDU da se porede  babe i žabe!

Zašto zločin?

 Zašto Raskoljnikov ubija?

 Nedavno sam gledala ruski film „Zločin i kazna“ po istoimenom romanu Fjodora Dostojevskog. U prvoj sceni glavni lik pokušava da pobegne policajcima, trči do kraja ulice, ali ugledavši ispred sebe već dvojicu u uniformama, zastaje, okreće se i beži nazad. Međutim, i na drugoj strani čekaće ga isto - tačnije od savesti se nema kud pobeći.

Glavna dilema Rodiona Rodionoviča Raskoljikova, glavnog junaka „Zločina i kazne“ , jeste da li je dozvoljeno ubiti ili ne. Ceo roman jeste njegovo tj. piščevo premišljanje i moralna dilema, dvoumljenje između dobra i zla, između svetla i mraka. Pred čitaocem je Petrovgrad viđen očima bivšeg studenta koji bez prebijene pare živi u maloj sobici nalik na mrtvački sanduk. U krajnjem siromaštvu i bedi, prinuđen je prekinuti studije, od časova koje je davao jedva da je mogao da zaradi za nešto malo hrane, kreće se ulicama punim pijanaca, prostitutki, smrada, pare, kreča..

 Početkom jula, za vreme neobične vrućine, u njemu je već proklijala ideja da ubije babu sa sekirom- monstruozna fantazija da je pokrade i tako se reši svog beznadežnog položaja. Muka Raskoljnikova je nalik onoj Hamletovoj: ubiti ili ne? Ali za razliku od Šekspirovog tragičnog junaka koji okleva da poslednje scene, Raskoljnikov u poluludilu i gotovo protivno sopstvenim očekivanjima i volji ubija - da bi se konačno suočio sa samim sobom i istinom o sebi. Pred nama je jedan krajnje filozovski cilj:  Rodion  je napisao  ranije jedan članak o tome da je ljudima koji su superiorni, sam se tako osećao - jeste dozvoljeno da u ekstremnoj situaciji ubiju da bi se kasnije iskupili hiljadama dobrih dela koja će učiniti zahvaljujući tom jednom zlu. Dakle zlo zarad višeg dobra. Ali to je varka.

Ubica je uvek samo ubica i ništa više od toga- bez obzira na motive njegovog čina, shvatiće to na kraju i sam Raskoljnikov.

Nikakvo dobro delo ne može biti  izgovor ili pokriće za jedno zlo.

„Moje srce je zlo“- kaže Raskoljnikov prostitutki Sonji, priznavši joj svoj teret.  U svetlosti i mraku vlastitog pakla, Rakoljnikov pronalazi put  zahvaljujući susretu sa drugim poraženim ljudskim bićem koje je ostalo na strani dobra i koje mu pruža ruku – Sonja Marmeladova, devojka od 18 godina, koja prodaje svoje telo da bi ishranila očevu dečicu. Rodion se zaljubljuje u Sonju još pre nego što je upoznaje, tačnije ne zaljubljuje se u nju stvarnu već u njenu žrtvu koja je u potpunom kontrastu sa njegovom ličnom nesposobnošću da trpi, muči se i prihvati realno stanje stvari, a to je da veliki ljudi prolaze gore od malih – to jeste da svi prolaze isto, nema povlašćenih, to što je on mislio da je poseban ne znači ništa. Ista je vaš kao i ona livarka koju je ubio sekirom i pokrao. Čovek je bedan, i to ne može da se promeni. Sonja je oličenje dobrote jer ona ostaje do kraja čista. Ona čita Bibliju, bezrezervno voli one koji je ponižavaju – ona je doslovno ispoštovala Hristovo učenje, ocu pijancu je dala poslednji kopejak, prodala se za maćehu koja je tuka. Sonja Marmeladova je sve ono što Raskoljnikov nije – on je sebičan, ponosan, mrzi ljude, sam priznaje da je zao. Ipak, nalaze se na istom putu. Ona je taj drugi pol koji je njemu potreban- jer i kad joj prizna svoj strašni zločin samo da bi sebi olakšao- ona ostaje uz njega.

I Sonja i Rodion su uništili svoje živote. Ona zbog drugih  i zbog hrišćanskih ubeđenja. On zbog sebe samog i sopstvenih pogrešnih ubeđenja. Sonja je idealizacija dobra koje ne postoji, a koje je preko potrebno da bi čovek- zločinac opstao, da bi mu bilo oprošteno i da bi dobio šansu za novi život.

Dostojevski je bio idealista. Verovao je da će lepota spasti svet. Neko ko je prešao na stranu zla ne može, kako je on verovao, da se vrati  nazad putem iskupljenja, Sonja koja se prodaje i čita Bibliju teško da je moguća u stvarnom svetu. Dileme postoje u svakome, loše i dobre misli, ali povratak  nazad iz tame je idealizam. U starnom životu takvi slučajevi  su retki. Jer kad se o nečemu toliko razmišlja, znači da postoji sumnja i delo se obično ne sprovodi.

Da li ste spremni za budućnost?

 

Kako doći do prave slike o nekome, o nama samima, kako biti siguran da si u pravu? Čak i ono što izgovaramo u određenoj situaciji posle nekog vremena gubi težinu ili možda čak prestaje da bude tačno, da li je sve relativno pa čak i naš identitet?

Važno je znati ko si.

Društvo  funkcioniše kao  mreža. Svi smo spojeni i nalazimo se u jednoj bazi podataka. Na neki način sve nam je olakšano -u smislu dolaska do informacija, razmene mišljenja, upoznavanja, predstavljanja nas samih i naših života, međutim,  negativna posledica je otuđenje i stvaranje virtuelnog sveta u kom je utisak  o svemu varljiv i često lažan.

Danas je skoro pa nezamislivo nemati komp, internet,  i-mejl adresu, fejsbuk. Deca  pre nego što nauče  da pišu koriste mobilni, igraju igrice, druže se preko neta... Ako vam treba neki podatak dovoljno je da  početne reči ukucate u guglu.

Ipak, pravi život da bi se osetio i opisao  nije u toj mreži, potrebno je izaći napolje i suočiti se sa realnošću. Koliko god čudno zvučalo – ono što nas čeka nikako ne može da se izbegne zatvaranjem u veštački svet druženja preko neta. Lice osobe s kojom smo čatovali nije isto što i razmena energije putem komunikacije „fejs tu fejs“,  a nije ni zdravo za vid buljiti stalno u komp.  Ipak, mnogi nalaze istinsku utehnu u internet susretima, pa čak i zadovoljstvo.

Ali koliko je fejs ili neki drugi profil tačan odraz vašeg identiteta? Da li lažete, ulepšavate sliku o sebi? Zašto stavljete jedne informacije, a tajite druge? Koliko se treba otkriti na mreži? Šta znači uopšte to otkrivanje? U početku je bilo čudno staviti svoju sliku negde da je drugi vide, a onda mic po mic, nekako postaje sve lakše i lakše... Ipak to je uvek samo profil, nešto veštačko, čak i ako je sve na njemu tačno- to nismo mu u celini.  Samo neki deo nas.

Čak se smatra da su mlađe generacije u prednosti jer se tako rano susreću sa raznim aplikacijama, tač skrin telefonima npr. – ali kakve veze svekolika tehnologija ima sa pameću? Ona je tu samo da olakša život modernog čoveka, što i jeste postignuto u znatnoj meri, ali kao i svaka druga povlastica današnjice –druga strana oštrice je  koliko smo se zaista udaljili jedni od drugih na ovaj način se „približavajući“?

Biće od krvi i mesa ne može da zameni nikakav robot, ma koliko on bio savršen- ili možda može?

Naučna fantastika jednog dana biće realnost. Roboti će hodati ulicama, a čovek će i dalje uživati u svim blagodetima savremene tehnologije.

Treba naći pravu meru što je recept za većinu stvari, ali vrlo retko se primenjuje.Uglavnom postoje krajnosti. Ili oni koji potpuno preziru „fejs“ i time se ponose, i oni koji se sa njega ne skidaju. Ili oni koji su zaljubljeni u nove modele telefona i oni kojima isti  ne znače ništa. Treba biti negde između. Često se uspeh i pamet poistovećuju sa posedovanjem najnovijim modelom nekog aparata, i jedno i drugo je daleko od oboje.

Ipak,  sa praktične tačke gledišta dobro bi mi došao jedan tač skrin na letovanju  da fotografišem, slušam muziku, dopisujem se, telefoniram, gledam filmove, itd. I na pustom ostrvu bi me recimo povezao sa nekim. Ali šta kad nestane dometa? Ili kad se pokvari? Ta veštačka supernadrealnost se prekida, kao i sve beneficije koje idu uz njega. Zato se bolje ne unositi previše u tehnologiju.

Na kraju, kad se sva sabere nemam nikakav zaključak osim da, kako god da se okrene, jesmo umreženi, bilo preko neta, bilo ovako, oslonjeni jedni na druge.

Svako ima šansu da se predstavi najbolje što zna ili ume.

Da kaže istinu ili da slaže.

Možemo se odreći povlastica savremene tehnologije, ali zašto bi? Ako izmisle sutra robota koji će vas menjati na poslu, da li ćete reći ne?

A opet šta ako vas zameni potpuno?

Kao fejs profil, jedan deo vas je tamo, a za 50, 100 godina?
Ili treba da se vratimo u prirodu?