KO SAM JA?

Ko sam danas?

O postajanju

U španskom jeziku nema srednjeg roda.

U nemačkom se sve imenice pišu velikim slovom. U engleskom nikad ne možeš biti sto posto siguran da znaš kako se čita neka reč. U italijanskom je sve lako, u nemačkom je sve tvrdo i pomućeno je dosta toga. Ja nisam lingvista ili filolog u pravom smislu te reči, ja se rečima ne bavim na naučnoj bazi, samo se privatno preko reči izražavam i oslobađam. Oduvek mi je bila odbojna ideja da radim u školi kao profesor, nikad nisam imala ambiciju da postanem neki naučnik, posao lektora mi se nikada nije dopadao niti mi je ležao, šta sam ja čoveče- ponekad se pitam?

 Da li sve ono što mi se još nije desilo ima neko značenje? DA LI SAM JA ONO ŠTO SE DESILO ILI ONO ŠTO SE NIJE DESILO? AKO SAM BILA NEUSPEŠNA ILI USPEŠNA U NEČEMU-KOLIKO MI TO POMAŽE DA ODREDIM VLASTITU EGZISTENCIJU KOJA JE NEKAkO POD ZNAKOM PITANJA?

Nisam ni novinar u klasičnom smislu reči- nisam brbljiva, ne tračarim, niti od slona pravim medveda, ne pišem kratko i jasno- naprotiv, preferiram duge rečenice i duge naslove. Jednom rečju mrzim pravila i novinarska i lektorska . Nikakva pravila. Kažu da se ljudi rode za nešto. Jebote gde ja spadam, u koju kategoriju? SAD me mrzi i da pišem, a kao pisanje je nešto što mi najlakše ide, ali čemu pisanje kad to niko ne čita?

Volim književnost, ali ne čitam ništa već duže vreme. Uglavnom kritikujem sve novo što izađe, eto možda sam kritičar ili fiktivni bloger ili pisac koji je završio svoju karijeru pre nego što je bilo šta i objavio- ne, ja nemam profesiju. Ja sam prosto samo JA. Imam ambicije, ali ih brzo menjam. Čas mi se dopada španski, čas ne. Čas  bih u Beč, čas na Haiti. Kako se odlučiti? Volim raznovrsnost, ali ne bih mogla da glumim baš svaku ulogu.

Ne volite me, ne primećujete me, ne vidite me, ne dopadam vam se, ravnodušni ste, smatrate da sam tiha, ćutolog, da pričam gluposti, da sam luda, da sam previše ozbiljna, u stvari posve neozbiljna, bila sam najbolja i najgora i to sve često u isto vreme – i valjala sam se po blatu i predavala u školi, i bila prevarant i ekspert. Ipak i dalje ne znam ko sam. Sve je dosadno brate, vi ,vaše profesije i zanimanja. Kako možete stalno da budete isti? Ja sam uvek ista i nikad ona od pre.

Ona reč koja još uvek nije napisana- to sam ja.

Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.

OSEĆATE SE PREVARENO?

Promašaji

Bum-bum, tras tras, imam pik, karo i as, dobijam dobijam ovaj put. UZput da kažem, ja sam otišla u inostranstvo i vratila se sa brdom love. Kako, evo recept za srećan i bogat život!

Spadam u one koji stalno nešto pokušavaju i na kraju stalno omaše. Gađam u metu i ne pogodim je, ili zapravo ni sama ne znam gde gađam , uglavnom, pogotka nigde.

 Ja sam luzer. Nisam uspešna ni u čemu šta radim i obraćam se onima koji se slično osećaju. Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, itd. E pa, evo ja otvoreno priznajem da nisam uspešna ni u čemu  što radim. I totalno se super osećam.

Verujem da sam dovoljno sposobna, talentovana i ostvarena mada nisam uspešna. Kako to, zapitaćete se? Lepo. Šta znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše? Svaka filozofija se svodi na prostu logiku: samoljublje. Svako ljubi voli svoj lik i delo i misli da je najbolji, čak i kad je najgori. Svako za sebe uvek ima opravdanje, i u vek je sebi u pravu i na vrhu čak i kad je na dnu. Mnogi ljudi žive u iluziji, neki tvrde da se jedino tako i može živeti. Jer ako nemaš san, šta će ti sve? Realnost je gadna i nepodnošljiva- mislim nas običnih ljudi- amatera od početka do kraja ( tako reče jedan kolumnista M.M.), u vreme kad se uspeh meri novcem- odgovorno i iskreno tvrdim da nisam uspešna, pa šta? 
Nisam snimila porno film, nisam ušla u politiku(mada sam pokušala), nisam se ulizivala i šlihtala nadređenom, nisam se prostituisala, nisam bila manekenka (mada redovno treniram aikido, plivanje, fitnes, itd), nisam se udala za bogataša (tajkuna, mafiozu, itd), nisam se razvela od starca, nisam postala udovica, nisam upisala- ni završila glumu, nisam našla recept za pravljenje para, ne znam ništa o ekonomiji, ne umem da lažem, nisam advokat, govorim strane jezike, ali koga to briga, vredno radim svaki dan- radi kad si luda, lojalan sam prijatelj -kome si lojalna.....

Ne, ne pogađam u metu.

Biti luzer i nije tako strašno. Ima tu i nekih dobrih strana. Naprimer, veruje te mi na reč i to može da se preživi. Dan ko dan, jutro ko jutro. Nekako se osvrćem oko sebe i primećujem da se sunce ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, ima bre da uspem i tačka!

VAMPIR U MENI

Ili

 Vampirizam u  mom prevodu

Ljudi gde ste, potrebni ste! Tražim vas, Stokerov Drakula mi se prišunjao i zatvorio me u svoj zamak, ali ja sam našla jedan prozor i izašla napolje. U kriznim trenucima sve je dozvoljeno, pa i hraniti se tuđim rečima, prisustvom…

Ja  sam pola žena, pola neko drugo biće. Pomalo kao i svi osećam se kao stranac u duši gde god da sam. Kao bela vrana među crnima, ili crna ovca među belima.

A kažu ne može vrana da pobedi jato.

I da svaka vrana svome jatu leti.

I da  s kim si takav si.

Pridruži im se, ako ne možeš da ih pobediš.

I OPAMETI SE DOK NIJE KASNO.

 Pomalo se zatvaram u sebe kad ne ide. A kad ide? Svakako da sam znala za bolje dane, mada svaki dan je nova šansa. Kad  ne znaš šta ćeš uradi nešto značajno, ili bar nešto kao odlazak do grada po jakoj kiši čisto da se prošetaš. Bori se za sebe. Bila sam na nekoj tribini o prevođenju. Troje stručnjaka iz oblasti ističu da je prevođenje pola zanat pola umetnost.

„Mešanjem ovo dvoje  dobija se prava istina o umeću prevođenja“,  rekla je prevoditeljka portugalskog jezika, i dodala da taj posao nije za onoga ko želi da bude slavan, bogat ili stalno u pokretu i sa ljudiima.

„Mora da se sedi satima i bulji u komp, sami ste sa knjigom, i to je jedan intiman trenutak. Ne možete da birate šta ćete da prevodite, šta vam daju prihvatite..“.-

 Ipak mora se voleti čitanje za taj posao.

„Prevodilac je pomalo kao pisac.“

Ja sam prevodila dva puta u životu, ali nije to bilo ništa ozbiljno. Nije mi odgovaralo, jer je trebalo polako da se radi sa dosta strpljenja i preciznosti.

Kiša pada ceo dan.

Ja sam pola žena, pola neko drugo biće. Čitam trenutno Stokera, nikad ranije ga nisam čitala, nisam ljubitelj fantastike, ali Drakula mi se prišunjao i počeo polako da mi pije krv. Čitam to u originalu zbog engleskog jezika, pokušavam u zadnje vreme da radim sve ono što nikad nisam da bih prodrmala sebe i svet oko sebe. Da budem potpuno prisutna u svemu, ali ne volim da se previše unosim ni u šta.

Vampirizam je popularan poslednjih par godina, a duhovni vampiri (energecki su na zlom glasu!?) smo svi pomalo- u smislu, nemojte pogrešno da me razumete, trebamo jedni drugima kao ljudska bića. Meni uvek, svaki dan treba neko ljudsko biće, sama knjiga ili komp nije dovoljna- ne, energija drugog živog bića je nasušna potreba.

 Hoću  radije da razumem, prevodim ljude, nego knjige, meni je potrebnije da komuniciram  tako sa ljudima, nego da fikcijom drugog pisca. Da, ja sam pola žena, pola vampir. Ali ne onaj negativni vampir- već pozitivni koji daje i uzima. Da li vampir može biti dobar?

Drakula je zlikovac, ja valjda nisam.

Jedan protiv svih

„U svetu bez iluzija - čovek je stranac.“ A. Kami

Sećate se Kamijevog „Stranca“? Onaj nesrećni Merso koji je izgubio sve ideale u vezi života i živeo sa potpunom ravnodušnošću prema svemu sve dok se nije suočio sa smrću svog bližnjeg, najrođenijeg- majke- i onda počinio zločin ubivši Arapina na sunčem uprženoj plaži?

Živeo je samo za sebe, svaki dan jednolično identičan prethodnom.

Ustane ujutro i ode na posao.

Subotom ide na plivanje.

Nedeljom je najgore, jer nema posla i sam je ceo dan. Sedi na terasi, puši i posmatra prolaznike. Nema nikakvih emocija.

Postoje ljudi kao Merso, ali i mnogo gori od njega, jer on iako postaje ubica na kraju je heroj jer odbija da moli za oprost bilo koga. On ostaje dostojanstven  u svojoj ideji da boga nema i da nema ničega što može da zameni ovaj jedan jedini zemaljski život- svu lepotu i slobodu koja nam je data, a koju mi tako bezdušno trošimo  i ne umemo da cenimo.

Postoje ljudi koji vole samo sebe. Koji nemaju emocije i razumevanje za druge.

U Mersovom svetu, ili bolje rečeno u svetu koji je Kami stvorio, ima puno  i previše istine: dani prolaze, a ništa se ne dešava. Mersoov sused posle ženine smrti  samoću ublažava uz svoga psa, kad mu pas nestaje- nestaje i njegova podnošljivost života.

Merso se trudi da sve prihavati mirno i bez emocije. Nije uspeo da ostvari ideale (snove) koje je nekoć imao. Kad mu šef na poslu kaže da je unapređen i da ga šalje u Pariz on odgovara da nije zainteresovan, jednom rečju nema nikakve ambicije.

Mariji, devojci s kojom se viđa, i kojoj na pitanje: „Da li me voliš?“ uporno hladnokrvno odgovara“Ne, ne volim te.“ objašnjava da mu se ne ide u Pariz jer je tamo već bio i nije našao ništa.

„Prljavo je i ljudi su gadni...“

Mersoovo odustajanje od bilo kakve ambicije je posledica spoznaje realnog stanja stvari- nije imao novac da se školuje, morao je da se zaposli, a majku je stavio u starački dom zato jer više nisu imali šta jedno drugome da kažu. 

Merso je samo surovo iskren- a to je jedna osobina koja se ne oprašta u društvu zasnovanom  na lažnom moralu i hipokriziji. On nije bezosećajan, ali ispada da jeste, samo zato što više nema nikakvih iluzija u vezi sveta u kome živi. Njegova okolina mu to ne oprašta- i to je njegova krivica i greh- ŠTO IM JE REKAO U LICE ONU ISTINU KOJU ONI NISU ŽELELI DA ČUJU, DA BOGA NEMA, DA NEMA PRAVDE I DA NEMA DRUGOG ŽIVOTA.

Kamijev junak biva osuđen na smrt  zato što nije pristao na opštu hipokriziju i laž koja negira istinu i pravo stanje stvari. Ljudi  ne žele da priznaju kakvi su zaista i osuđuju Mersoa da da bi prikrili ono što njegov slučaj otkriva: čovek je sebično biće koje živi samo za sebe i svoja zadovoljstva (kao životinja), sve ostalo je uglavnom pretvaranje. Ali Merso je ipak biće sa emocijama, mnogo jačim i istinitijim od onih koji ga osuđuju za neposedovanje istih. Jer on se suprostavio sistemu laži tako što je pucao (iz banalnog razloga kao što je sunce koje je peklo isto tako i na dan sahrane njegove majke  bez milosti- jer priroda nema nameru da stane zato što je neko ljudsko biće umrlo, čak je i ona toliko bezdušna) i zato niko nema pravo da oduzme Merso ono jedino što ima (jedino što svi imamo) - ovaj jedan stvarni život na zemlji (zarad neke laži).

Merso plače i vapi za slobodom,  njegova ljubav prema životu je jača od besmisla istog. Proglašavaju ga za čudovište. Njega koji se borio za - svoj život, svoju zemaljsku egzistenciju, autentičan sadašnji trenutak-naspram neke fiktivne budućnosti i više ideje..

U svetu bez iluzija - ja sam stranac, a vi?

Kanibalska posla

                                                     Niko nije savršen

Sva lica (likovi)Hanibala Lektora

Hanibal Lektor je jedan od najpoznatijih filmskih i književnih negativaca na svetu. Stvorio ga je američki pisac i scenarista Tomas Haris, a proslavo ga je najviše kultni film“Kad jaganjci utihnu“ iz 1991.god.

Lik Hanibala Lektora življi je nego ikad, pošto je ove godine aktuelna serija „Hannibal“ na američkoj mreži NBC, a i mi imamo priliku da je pratimo na kablovskom kanalu AXN.

Pređimo još jednom put koji je on prešao- od „Jaganjaca“ do TV serije, koliko se usput menjao, šta je dobio, a šta izgubio na tom putu.

Glumci koji su igrali Hanibala su sledeći: Brajan Koks, Entoni Hopkins, Gaspar Ulliel i na kraju Danac Mads Mikkelsen u seriji.

Prvi film snimljen o doktoru Lektoru je „Manhunter“ iz 1986- prva ekranizacija Harisovog romana „Red Dragon“ u kom je Lektor u izvedbi Brajana Koksa, sa akcentom na glavnom istražitelju serijskog ubice i njegovom privatnom životu.

„Kad jaganjci utihnu“-kultni film koji je ujedno ostao i najbolja adaptacija Harisove priče, sa sjajnom Džodi Foster koja se muški suočila sa Lektorom Entonijem (Hopkinsom) njenim antagonistom.

Neko će reći da je Lektor iz „Jaganjaca“ najautentičniji i najbolji, zaista tu ga  neprikosnoveni Entoni Hopkins uobličuje  do perfekcije.

Hopkins je 2001. snimio „Hannibala“ uz Džulijen Mur, a potom i „Crvenog zmaja“ 2002 sa Edvardom Nortonom.

2006. se pojavljuje „Uspon Hanibala“ gde je prikazano kako je Lektor postao kanibal i ubica, njegovo detinjstvo i tinejdžerske godine.

2013- serija o Hanibalu koja se ne zasniva se ni na jednom od Harisovih romana, već predstavlja njihov prednastavak. Radnja se odvija nekoliko godina pre događaja iz “Crvenog zmaja”, u vreme kada Vil Grejem tek počinje da pomaže FBI-u u hvatanju serijskih ubica.

Mikelsen je dostojan naslednik Entonija Hopkinsa: njegov Lektor je zagonetan, harizmatičan i naizgled savršen džentlmen, ali su iza uglađene spoljašnjosti nagoveštaji opasnosti, koju većina ostalih likova ne primećuje.Gledalac oseća jezu pošto zna ko je u stvari Hanibal Lektor, dok ostali likovi ne znaju ništa o njegovom tajnom životu i nemaju pojma da je njihov prijatelj i saradnik monstruozni ubica.

Džodi Foster  kao agent Klaris Starling  kaže: „Ne znam šta je on, još uvek to nisam otkrila“,  kada je jedan epizodista pita da li je istina da je on vampir. 

U „Hanibalu“  (2001.) se naslućuje ljubavna priča između kanibala i agentice. 
- Ne znam da li želi da spava s njom, da je ubije, ili pojede, možda sve troje, samo pitanje je kojim redom- kaže jedan od likova u ovom nastavku u vezi Lektorovih aspiracija prema Klarisi. Priča se završava tako što Hanibal odseca svoju ruku da bi se oslobodio od Klarlise koja ga je vezala za sebe lisicama i beži od policije.

U „Crvenom zmaju“ Hanibal je stavljen u zatvor  kao opasan sociopata i ludak, i tu čeka dolazak agentice.

.

U seriji je naglasak na jedenju, Hanibala svako malo vidimo kako sprema neko jelo.  Da li kanibalizam preti da postane nešto normalno? Otkud tolika fascinacija ljudi sa negativcima? Da li zato što je njima dozvoljeno da rade ono što normalnim ljudima nije- da ubijaju, svete se. Naime,  Hanibal kad ubija ima tu moć i oseća se kao bog. Ali on nije bog, već ludak.

 Po Harisu, tvorcu ljudoždera psihijatra i pacijenta,Lektor postao krvoločno čudovište zapravo se sveteći za smrt svoje sestre koju su  nacisti  na istočnom frontu pojeli jer nisu imali šta drugo. I sam Lektor je nesvesno učestovao u "gozbi.“

U „Usponu Hanibala“ mladi Hanibal se sveti za smrt svoje sestre i ubija jednog po jednog zlog nemačkog vojnika- nacistu-kriminalca, i pojede pri tom neki deo njih. On uživa u toj osveti i gubi sva svojstva  ljudskost.

 U seriji Lektor je elegantni džentlmen koji rešava tuđe patologije. Uglađen je i šarmantan. Zgodan, privlačan, u najboljim godinama, publika ne može da bude ravnodušna. Mikelsenova faca otkriva stabilnu i čvrstu ličnost na koju svako može da se osloni. To što se hrani ljudskim mesom, pa šta reći- niko nije savršen!

Koja ličnost biste bili?

Čula  sam u autobusu  dve studentkinje psihologije kako jedna drugu propituju pred kolokvijum i jedna kaže:

 „Postoje dve ličnosti u svakom od nas, jedna je original ličnost, druga je alter ego. Samo ne znam koja od te dve ličnosti se nosi sa događajima iz detinjstva , a koja ih potiskuje...“.-

Izlazim na poslednjoj stanici u čudu i pitam se koja je moja original ličnost, a zasigurno osećam već jako dugo dva dela sebe kako se konstantno bore za  prevlast. 

Jedan  dan  ti  se  sve  skupi  i  dođe  ti  da  skočiš  kroz  prozor. Drugi nekako  se  probudiš  raspoložen  i  dođe   ti  da zagrliš  ceo  svet.

 Slažeš  se sa svima i  osećaš  se  posebno,  ali  već  sledećeg minuta  pokačiš  se  s  nekim  i  obuzme  te  osećaj  da  te  niko  ne  podnosi. Sve  se  nekako  vrti  ukrug i  kao  da  malo  šta  zaista  može  ključnog da  se  promeni, pa  ipak  iznenada  često  sve  ode  dođavola!

Ali filozofija je filozofija, život život.

Koja ličnost biste bili da možete da birate? Svakako neka uspešna, sigurna u sebe, ostvarena.

Ipak, psiholozi tvrde da treba biti zadovoljan sa samim sobom i da je to put koji vodi u raj.

Merilin Monro je bila lepa, slavna i bogata.