5. novembar 2012, opraštanje od bivšeg posla, i bivših ljudi
A ko si ti?
Nisam u pravu, vi ste pametni, ne ja. Bolji ste od mene, lepši, sposobniji, jači, ali ta činjenica ne utiče na mene. Namam potrebu da vas sledim niti da se osećam loše. Meni je i dalje lakše ovako
Napolju je kiša. Ja sam unutra.
- Živeću od bloga- rekla sam bivšoj koleginici, a ona se nasmejala i upitala da li od toga može da se živi. Nisam mislila na novac ni u jednom trenutku svog gubitničkog puta, uvek sam nekako zaboravljala na to. Samo mi je bilo važno kako se osećam, da mi je prijatno, da nisam uznemirena i povređena. A u više navrata se pokazalo da ne umem da se suočim sa teškom situacijom i opasnim ljudima. U današnje vreme opšte neimaštine i zastoja u svakom smislu ljudi se pretvaraju u krvoločne zveri i samo vam piju krv. Svako samo gleda kako će da pobedi onog drugog, da istakne sebe. Neko ili mnogi će reći "Tako i treba, jer kako drugačije?", ali meni se i pored pune svesti da za tri dana neću imati ni dinar čini da mi je gotovo nemoguće da bilo kome pijem krv i da uopšte budem u stanju da ratujem s drugima. U drugima uvek tražim neko utočište, a nailazim na mržnju, zavist, ljubomoru, napadanje.
- Šta radiš? Gde radiš?-
- Ne radim nigde.-
- Od čega živiš?-
- Od bloga, napravila sam blog..-
- Zar od toga može da se živi?... A misliš na one reklame sa strane...pošalji link da ti kliknem na reklamu...-
Kad dobijete otkaz svi vas sažaljavaju i tiho se raduju. Osećaju se posebno i zaključuju da su oni zaista sposobniji i pametniji. A ja kad dobijem otkaz osećam se oslobođeno i pomislim: "Dobro je, neću ostati ovde, konačno sam se rešila ovog glupog posla!" Onda kasnije u potpunoj izolaciji shvatim da se nalazim već u drugom zatvoru- nezaposlena.
Težim tome da nađem neko rešenje, izlaz. Jer zar je normalno da se stalno osećate zatvorenim u nešto, utamničenim? Zar je moguće da je samo ovo taj život odraslih u koji sam jedva čekala da stignem kad sam bila dete? Sve moje vizije i ambicije bile su daleko veće i iznad, a tog velikog i sjajnog izgleda da nema...Ljudi poštuju samo one koji imaju pare i koji i njima samima mogu da obezbede pare.
- A ko si ti? - pitale su me dve bivše koleginice.
Ona koja je prva otišla. Koja nigde nije dugo ostala, a živim od svog bloga. Zahvaljujući tome što sam se vas oslobodila konačno sam postala neko.
Ako biti neko znači da imate novac, a ispada da je tako, ja zaista nisam na dobrom putu.
Slobodanka Boba Berić
A ko si ti?
Nisam u pravu, vi ste pametni, ne ja. Bolji ste od mene, lepši, sposobniji, jači, ali ta činjenica ne utiče na mene. Namam potrebu da vas sledim niti da se osećam loše. Meni je i dalje lakše ovako
Napolju je kiša. Ja sam unutra.
- Živeću od bloga- rekla sam bivšoj koleginici, a ona se nasmejala i upitala da li od toga može da se živi. Nisam mislila na novac ni u jednom trenutku svog gubitničkog puta, uvek sam nekako zaboravljala na to. Samo mi je bilo važno kako se osećam, da mi je prijatno, da nisam uznemirena i povređena. A u više navrata se pokazalo da ne umem da se suočim sa teškom situacijom i opasnim ljudima. U današnje vreme opšte neimaštine i zastoja u svakom smislu ljudi se pretvaraju u krvoločne zveri i samo vam piju krv. Svako samo gleda kako će da pobedi onog drugog, da istakne sebe. Neko ili mnogi će reći "Tako i treba, jer kako drugačije?", ali meni se i pored pune svesti da za tri dana neću imati ni dinar čini da mi je gotovo nemoguće da bilo kome pijem krv i da uopšte budem u stanju da ratujem s drugima. U drugima uvek tražim neko utočište, a nailazim na mržnju, zavist, ljubomoru, napadanje.
- Šta radiš? Gde radiš?-
- Ne radim nigde.-
- Od čega živiš?-
- Od bloga, napravila sam blog..-
- Zar od toga može da se živi?... A misliš na one reklame sa strane...pošalji link da ti kliknem na reklamu...-
Kad dobijete otkaz svi vas sažaljavaju i tiho se raduju. Osećaju se posebno i zaključuju da su oni zaista sposobniji i pametniji. A ja kad dobijem otkaz osećam se oslobođeno i pomislim: "Dobro je, neću ostati ovde, konačno sam se rešila ovog glupog posla!" Onda kasnije u potpunoj izolaciji shvatim da se nalazim već u drugom zatvoru- nezaposlena.
Težim tome da nađem neko rešenje, izlaz. Jer zar je normalno da se stalno osećate zatvorenim u nešto, utamničenim? Zar je moguće da je samo ovo taj život odraslih u koji sam jedva čekala da stignem kad sam bila dete? Sve moje vizije i ambicije bile su daleko veće i iznad, a tog velikog i sjajnog izgleda da nema...Ljudi poštuju samo one koji imaju pare i koji i njima samima mogu da obezbede pare.
- A ko si ti? - pitale su me dve bivše koleginice.
Ona koja je prva otišla. Koja nigde nije dugo ostala, a živim od svog bloga. Zahvaljujući tome što sam se vas oslobodila konačno sam postala neko.
Ako biti neko znači da imate novac, a ispada da je tako, ja zaista nisam na dobrom putu.
Slobodanka Boba Berić
Нема коментара:
Постави коментар