Jedno razmišljenje za iKolumnu:

Neću da trpim- moj stav!

Svakodnevno, javno, tajno, na poslu, mimo posla, privatno, u autobusu, na ulici, prodavnici, čekaonici, u redu, ispred pošte, iza ćoška, čoveče jednom rečju svuda stalno nešto moramo da trpimo!

Ne znam da li ste opazili to već, ali ja jesam i otvoreno se bunim protiv toga. Recimo, moraš da istrpiš ludu koleginicu, ili ludu službenicu, ili nervoznu prodavačicu ili... Ili? Druga opcija je da napraviš scenu! Da istina, neki ljudi i ne trpe baš uvek, ono samo kad moraju. Ja brate često, da bih izbegla scenu istrpim i  kad ne moram! Jer zar sad da se svađam tu... A ne, treba se svađati, zahtevati svoje pravo, tražiti inače ste gotovi, pojedoše vas, pregaziše.

Čak i kad trpiš moraš da imaš svoje ja, identitet, mada meni je najteže da trpim. Jer trpim ja, ali opet nekako i ne trpim. Zapravo, na kraju mi uvek pukne film i pokažem otvoreno kako se osećam, većina ljudi ume da prikrije, da se pretvara, vešti su, jer suština dobre  uspešne komunikacije i međuljudskih odnosa je u tome.

Kad sretneš komšiju da se obavezno osmehneš: maniri su bitni. Meni se, priznajem, dešava nesvesno da zaboravim, budem u nekim svojim mislima i onda se recimo ne nasmešim, javim se uljudno, ali tek posle se setim da se eto nisam nasmešila i ko zna kako to neko može da protumači.

Možda u stvari i mene neko trpi protiv svoje volje: to moje neosmehivanje, ko zna kako to deluje kad se posmatra sa strane!

 Izvinjavam se, ali ipak  smatram da sam ljubazna i kulturna osoba, i fina čak, a kad si fin vole da krenu da te preskaču, pa izvolte, preskačite, sagnem se namerno, jer mi se nekad uopšte ne priča, budem tako nešto turobna, ali ipak se pridignem brzo, uspravim , ispravim, pa onda zapnete jer ja....

U suštini, ipak, ne trpim ništa! Ni glad, ni žeđ, ni kad mi se spava, mrzim da rano ustajem, ne ustajem rano jer ne trpim rano buđenje, ne trpim nečistoću, preveliku vrućinu, hladnoću, prečesto oblačno vreme tek ne podnosim, ni kišu, ni samoću, ni previše ljudi, ni većinu ljudi uglavnom, ni šefove, ni političare...

A mora se kažu trpeti.

Preko trnja do zvezda. Nešto ne verujem u to.

Vredna sam, marljiva, ali trnje mi smeta, zaobilazim ga, ne verujem da ni jedna muka može doneti nešto dobro.

Ipak hoćeš nećeš, protiv svoje volje nateraju te  da zastaneš i kažeš: Ajde dobro može, ja sam bila prva u redu na kasi, ali nema veze..-

Jedna kasa se zablokirala pa smo prešli na drugu.

-         Gde ste bili prvi?- žena će besno povišenim tonom.

-         - Tamo, ispred vas na onoj kasi ...

-         - Ama...- oči su joj razrogačene, evo sad će da me proždere.

-         - Nema veze..- kažem i osećam se nekako paćenićki. Ali zaista nemam volju da se sada s njom namećem za to prvo mesto, eto joj ga.

-         - Ne bih ja rekla  da ste bili prvi...- žena će. Prećutala sam. Istrpela sam i nju i kasirku.

-         Mada, to i nije neko trpljenje, to ne računam.