Književnost vs. Život

Sve ili ništa

U životu je sve banalno. Život tera po svome. Misliš da imaš glavnu ulogu i onda shvatiš da si epizodista. Pravila života su sasvim drugačija od onih u literaturi.  U literaturi bez obzira na to koliko strašno na kraju neki lik završi, on je ipak nekako zapamćeni i večno živ. Sva velika književna dela govore o nekoj ljudskoj borbi i muci individualca, daju neku sliku i priču koja kako god da se završi uvek je nekako bolje nego u životu. Životni scenarijo nema milosti. Gubim se, pričam sama sa sobom, nema sa kim, koliko god da je istinito sve ono što čitamo u npr. „Zločinu i kazni“ ili u „Ani Karenjinoj“, opet je nekako irealno i manje strašno od svega onoga što nas sačeka u našim malim, stvarnim životima.  Ljudi grizu jedni druge, rukovode se niskim strastima, sujetama, malim uvredama koje ne mogu da prevaziđu i koje određuju sve njihove poteze. U životu je sve užasno ozbiljno, čak i onda kad se čini da nije tako. Sitnice presuđuju. Pamet ili emocija jednog pojedinca nemaju nikakav ni značaj, a još manje uticaj. Jedan čovek sam ne može ništa.  Koliko god da je u pravu taj jedan ništa mu ne vredi ako preko puta ima troje ili više ljudi koji misle ili deluju drugačije. Uvek je više onih koji misle isto i koji su jači jer ih je više. Kako da opravdam, osmislim svoj život, ako ga je stvarnost hiljadu puta rastgla na komade? Da napišem knjigu? Ko će to čitati i šta će to promeniti?

Bukovski je pisao o opštoj ljudskoj gluposti, ali lako je pisati, teško je živeti.

Kad se ne nudi ništa, kad nemaš plan, kako dalje?

Većina je  ta koja vlada, uticaj lošeg je jači od onog  dobrog, a opet šta znači to dobro? Kako uopšte biti dobar i prema kome, ako si sam?

„Nije bio moj dan, nedelja, godina, život. Jebiga...“, napisao je Bukovski. On je imao pomoć alkohola i Amerike, da je živeo u Srbiji verujem da bi umro do 35. godine i da nikad ne bi ni posao slavan. Kako luzer da sebe predstavi kao nekoga ko, jebiga, samo nije imao sreće ili se prosto rodio drugačiji, mislio drugačije od većine...

Šta je uopšte pobednik? Danas jesi, sutra nisi, uvek radiš kako misliš da treba, samo što često ono što si mislio ispane da nije baš univerzalno i opštevažeće, ne uklopiš se, ispadneš iz igre, i onda više ni nemaš gde da igraš osim u svom malom intimnom svetu? Nismo li svi u svojim svetovima i nije li svaka komunikacija pomalo nekomunikacija i nerazumevanje? Ili se svi razumeju, a neki pojedinci samo ostaju usamljeni do kraja života jer se „pogrešni“ i rađaju?

Čini mi se da i priroda  i život vole one druge među koje ne spadam. Sve što učinim ili izgovorim  biva shvaćeno pogrešno, šaljem pogrešnu poruku. Kad je čovek gladan, a i dalje nema nikakvu ideju kako da promeni to stanje gladi da li je to znak da treba da ide na neko lečenje ili šta?

Radila sam, nije da nisam. Razne poslove. Od prodaje sladoleda na ulici, preko rada u mekdonaldsu, do mesare i kase velikog supermarketa. Onda sam radila i u novinama  kao lektor, pa kao nastavnik srpskog puna četiri dana, pa kao novinar, pa kao lektor, pa u administraciji kao sekretarica, kol operater, knjigovođa, pa kao profesor engleskog, pa kao prevodilac. Deset godina je prošlo. Niti sam iskusna niti neiskusna. Niti mlada niti stara. Nijedna profesija me nije zadržala. Treba mi novac da bih imala šta da jedem. Merso, glavni junak Kamijevog „Stranca“, je ubio jednog Alžirca zbog jake vrućine i sunčevog paklenog zraka, kao i zbog nagomilanih potisnutih emocija. Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ je ubio babu da bi nešto uradio jer nije imao ni dinara, živeo je u rupi, prekinuo studije, a verovao je da je rođen za velike stvari i verovao je u ideju ubistvo je dozvoljeno velikim ljudima. Posle je shvatio da ubistvo nije dozvoljeno nikome i otišao je na robiju. I Merso je završio u zatvoru. Ana Karenjina se ubila kad je shvatila da njena ljubav sa Vronskim nije jača od društva u kome živi, te da je ono nikad više neće prihvatiti kao nekad. Svi su ti junaci nešto shvatili. Bukovski je hteo sve ili ništa , i u pedesetoj je dobio skoro pa sve. Oskar Vajld je pisao da iskušenju treba podleći i da je to jedini način da se čovek sa istim izbori. Na kraju, i on je završio u zatvoru, posle toga umro sam i u krajnjoj bedi odbačen i prezren od svih.

Ispada da na kraju svakog od nas, kao i ove likove iz literature ili pisce same, negde čeka neka „kazna“ za sve ono što smo pogrešno mislili, činili, osećali. Čak i u literaturi, onoj najboljoj, životna činjenica da nema povlašćenih pobeđuje. Ja nisam ni Merso, ni Ana, ni Raskoljnikov, ni Bukovski, ni Vajld, kao ni većina drugih ljudi. Moji porazi i greške nisu ničije delo, već moje sopstveno. Ali nekako da mogu ponovo sve izpočetka, čini mi se da bih ponovo radila skoro, pa sve isto.

-Onda si glupa, rećiće neko. Ako sam i glupa, kako to može biti moja krivica, kad sam takva rođena. Kad sam u svakom trenutku šta god da sam činila: smejala se ili plakala uvek iskreno mislila i osećala to što sam radila. Ja se ne kajem, samo se pitam: gde je moje sve, jer ništa već imam.

Beograd:  

Skarlet O’ Hara u BG-u

Filmstreet ili Letnji bioskop(Bioskop koji voli da putuje) održava se  ovog leta  u Beogradu, treću godinu zaredom, u trajanju od 18.  juna do 3. septebra.

Na 15 različitih lokacija, ovog leta biće prikazano 50 kultnih filmova u terminu od 20.30h.

Biće prikazan kultna ostvarenja američke, francuske, indijske i domaće kinematografije, a šansa je data i mladim autorima, koji će ove godine moći da prikažu  svoje kratke forma, a najbolji će biti i nagrađeni.

  

Filmom “Reality bites” 18. juna je svečano otvoren ovogodišnji letnji bioskop ispred UK Parobrod, na uglu Gospodar Jevremove i Kapetan Mišine.  Zvanični sponsor je Amstel pivo.

Jedan sat pre projekcije nije bilo mesta.

 Posle vrelog dana pravo osveženje za sve ljubitelje filma na otvorenom u večernjim satima - besplatno!

“Sjajno, oduševljena sam, išla sam i prošle godine,  repertoar je odličan, sve sami filmski klasici”, kaže Katarina, studentkinja arhitekture, koja na projekcije dolazi sa povećim društvom. Za nju je pod obavezno da pogleda”Prohujalo sa vihorom”, klasik iz 1939. godine, sa Vivijen Li i Klarkom Geblom u naslovnim ulogama.

“To ću svakako gledati, to je najromantičniji film svih vremena”, dodaje ona.

 Mladi, stari, ljudi srednjih godina, pa i deca gurali su se da zauzmu svoja mesta,  neki sa strane na dušecima, ćebadima ili običnim podmetačima, a kad je film počeo usledila je svečana tišina. Sve oči bile su uperene na veliko platno, i vrela beogradska noć je otpočela….

Tako je bilo prve večeri.

A fimovi koji slede i koje  možete besplatno pogledati u junu su:

Prohujalo sa vihorom (Cvetni trg), Knjiga o Đungli (Kalemegdan, 22.jun),  Hičkokova Vrtoglavica(Strahinjića bana, 23. jun), Viktor Vikotija(Crveni krst, 25. jun), Limeni doboš (Dobračina, 27. jun), Na dokovima Njijorka (Brankov most, 29. jun) i Doktor Živago(Zemunski kej, 30.jun).

U julu slede takođe sve sami filmski biseri na sledećim lokacijama:

 Sjaj u Travi (1.jul, Beton hala), Menhetn Vudija Alena ( Menhetn, 4.jul), A Hard Day’s night( Studentski park, 5.jul)), Majstor, majstori(Terazije, 7. jul),Divan je život (Zvezdarski park, 8.jul), Dobar, loš, zao (Čuburski park, 10.jul),

Poslednja bioskopska predstava(Kosančićev venac, 12.jul), Belle de Jour- (Skadarlija,14.jul) Imperija sunca (Ispred Parobroda, 16. jul)) Wages of Fear(Dobračina, Pržionica, 20. jul)), Apartman (Cvetni trg, 21. jul), Ajkula (Zemunski kej, Venecija, 24. jul), Dr Stranglove (Tašmajdan, Šansa, 26. jul) , Pasje popodne( Brankov most, 28. jul) i Misija(Crveni krst, BDP, 31.jul).

A u avgustu nastavak…

 Inače, Film street je neprofitan i nekomercijalan  kulturno-umetnički projekat koji

za  ciljeve ima da vrati instituciju bioskopa u naš glavni grad  i da uspostavi instituciju bioskopa na otvorenom.  

Za dve godine, u okviru ovog projekta, je prikazano ukupno 150 projekcija na 70 različitih lokacija u Beogradu, sa preko 35. 000 posetilaca.

iKolumna: Kritika stvarnosti ili

 Kriva je stvarnost...

U ovoj zemlji niko ne odgovara  ni z a šta.

Niko nije odgovorani ni nadležan kad se nešto desi. Najmanje političari tj, aktuelni ministri. A Farma traje li  traje. Kad se to završava? Kako beskonačno stanje užasa okončati jednom zauvek?Ne završava se to, jer ta Farma to vam je bez kraja...

 Najviše što mogu da uradim jeste da postavljam pitanja, odgovore ne znam.

 Tračak nade na Ušću ili samo besparica?

Karleuša je simbol društva u kome se neko bez  talenta za pevanje probija  u sam vrh. Ali pisati o njoj već znači dati joj na značaju. Jedni  se saosećaju sa njenim fijaskom na Ušću, a drugi u tome vide tračak nade.

 Lažni sjaj, u doba bede i gladi, koji ona predstavlja, je možda poražen, ili su se ljudi prosto istrošili za Acu Lukasa i Cecu Ražnatović, pa  zato nisu kupili i kartu za Jelenu Karleušu?

O Karleuši se jedino i piše ovih dana, da je održala normalan koncert teško da bi bio toliko medijski propraćen.

 Je li to zato što  se ništa drugo ne sme kritikovati?

Jer koje je ovo društvo kad  nikoga ne interesuje nešto drugo, već se to najviše čita?

Karleušino izvođenje, pojava, izjave, odeća, golotinja - lice Srbije danas, juče i sutra.

Ona ne može da padne sa trona, ona je i u fijasku postigla uspeh, jer opet će se o njoj pisati ma šta uradila i predstavljala.

Novine ne interesuju mladi sa diplomama bez posla, mladi ili stari talenti, obučeni do grla, inteligentni – lakše im je da pišu  o divi sa kojom se neki čak i identifikuju.

Kako je uopšte moguće da je ona zvezda?

Kao niko je ne sluša, ne voli, ali ona postoji i ne može da se ignoriše.  Jer ignorisati nju isto je što i ignorisati starnost. Nije li ona  stvarnost zemlje u kojoj živimo?

Zašto se gleda Farma, Pink, devedesete su davno prošle, ili su ovo neke nove devedesete? Karleuša je argumenat za sve one koji će reći:

 „Džaba ti škola, diploma, ne prolazi to danas, samo se sredi, izbaci sise, pokaži noge i to je to!“

 Onaj ko to izgovara  je zadovoljan jer se oseća  dobro u vezi sopstvenog neznanja i prosečnosti, ispada da je pametan, a tamo neki magistar je glup.

Isto tako kao što se omalovažava obrazovanje i znanje, ponižava se i vrlina.

Biti pošten ne znači ništa. Pošteni  i fini uvek nagrabuse, drčni i bezobrazni se probijaju. Karleuša se jeste  probila, i mnogo sličnih njoj.

Čuvena spisateljica Biljana Srbljanović je našla za shodno da se oglasi i stane u zaštitu linčovane Karleuše. Nacija izgleda nema prečeg posla nego da se deli na one koji su za Cecu ili Karleušu.

Ima li uopšte onih koji nisu ni za jednu ni za drugu?

 A đaci nabavili rešenja za srpski i matematiku  i otišli da polažu prijemni.

Ministar prosvete kaže da on nije kriv. I zaista, ima pravo, teško da ikako jedan čovek može biti kriv u vezi bilo čega.

Kriv je ceo sistem, neko će reći. Ali kako pobediti sistem?

 Jadna manjina, koja ne može  da bude ništa drugo nego manjina, teško da može da učini bilo šta osim da  se i dalje muči.

Beograd:   Ovaj grad nudi skoništa

Želim da me pročitate i da znate ko sam. Ja nisam profesorka engleskog ili srpskog jezika. Nisam lektorka ili lektor, nisam ni novinarka, mada bih to možda još jedino i mogla da budem, nisam ni prodavačica, ni bilo koje drugo zanimanje. Juče tačnije pre neki dan sam umirala od gladi i imala sam svega  100 dinara u džepu i bila sam klošar na ulici ispred semafora preko puta Narodnog pozorišta, i otišla sam tamo na predstavu Državni službenici, bežeći od stvarnosti, od jednog glupog intervjua za posao, neki čovek sa flekom na oku na ulici mi je pričao da bih mogla da zaradim 500 dinara ukoliko nazovem neku ženu koju on prati jer mu je  za to plaćeno, da je nazovem i lažno se predstavim i isprovociram je da se otvori - izlane, jer tako taj čovek koji ima fiktivnu detektivsku agenciju7 živi.

Utrčala sam u pozorište, spustila se niz stepenice dole na malu scenu, signal na telefonu se prekinuo, nikakav dodir sa spoljnim svetom nije postojao više, plašila sam se da sam pričala sa kriminalcem i da je poslao nekoga za mnom da me prati i tako sam se skonila.

I ranije sam se tako slično sklanjala od stvarnosti, jedino...

Sve je kako sam htela u mom životu, jedino što je mnogo teže nego što sam zamišljala.  Potrebno je sasvim se spustiti na dno da bi se sve jasno videlo, tamo je sve kristalno čisto, gotovo prozirno, gušim se u danu u kom nema nikakvih preko potrebnih prevrata. Sve je statično, niko se ne javlja, ja gotovo da više i nisam ja, sad kao učim jezike do iznemoglosti: engleski, italijanski, nemački, ali sve to je pogrešno i bezveze, jer ja ne želim da idem u inostranstvo niti da radim u školi kao nastavnik tako da uopšte ne znam zašto učim te jezike. Srpski je moj jezik, a ova zemlja se skroz raspala, i nema više nikakve nade da će se ikad išta pomeriti sa mrtve tačke, ali lakše mi je da razmišljam i pišem na srpskom, sve ono što sam sročila treba ipak prevesti na engleski, na taj  „language“...

Bila sam uplašena i gladna, nisam znala kud.

Ipak neću otići nikamo. Ostaću tu gde jesam jer sam već jednom davno promenila mesto boravka. Bar nešto mora da bude stalno. Zato što sam postojala  na srpskom...mada ovaj grad je užasan i ne nudi ništa. Samo Narodno pozorište za sto dinara, neke filmove za dž, neke za 250, par skoništa od stvarnosti...

Išla sam na trens žurke i ostajala do jutra.

Ranije, dok sam još bila dete.

Svi pozivaju na neki optimizam posle crnila. Ja vas ne pozivam ni na šta. Radite šta kog hoćete, budite kakvi god želite. Najgori ili najbolji, svejedno je, samo se ne zanosite. Život uvek ima neki svoj tajni plan koji se kosi sa onim ljudskim.

Na trens žurkama je ostao deo moje snage, energije, mladosti.. U ovom gradu ima paćenika koliko hoćete, malo je dobrih, ipak ovaj grad me oformio i u njemu sam udisala život i zvuk noći.

Treba trčati, radovati se. Biti dvosmislen, ali fokusiran. Ja nikako nisam fokusirana, moram da probam da se usresredim isključivo na učenje  engleskog jezika. Da imam ponovo svoj pravac i cilj. Novi, onaj stari kad sam ga realizovala i videla da me ne usrećuje je napušten.

Ja nisam  profesorka srpskog ili engleskog jezika,  lektor,  prodavačica,  novinar ili udavača.  Samo Ona što je išla nekamo nekad jednom, i onda zaboravila gde to.
Pa se na kraju ipak opametila.

-          

-          

-          

-          

   iKolumna: Apač na šljaci- osmi put!

Da se razumemo, ne očekujem lajkove, već sam izdajnik, Nadal je osvojio Rolan Garos osmi, pobedio Novaka u polufinalu i bacio se u šljaku, na leđima na beloj majici  mu je ostao  crveni trag, on je kao onaj rimski gladijatori nekad..

Imao je pauzu, neki misle da se dopinguje, još davno se pričalo o tome, ali kako god tenis sa njim i bez njega nije isti. Đoković je isto igračina, najbolji, mogao je da pobedi, ali..

Šta je to šta presuđuje?Sreća ili umeće, ili i jedno i drugo kad se poklope?

Pamtimo vreme nedodirljivog Federera i Rafine početke! I tada se bacao na šljaku, i bio apač.  Federer je tada bio najbolji, osvojio je sve grend slemove po nekoliko puta, ali na šljaci za njega nije bilo prolaska...

Rafa je specijalista za šljaku. Na svojoj fejsbuk stranici stavio je sliku sa potpisom: „Neverovatno“.

Nadal vs. Đoković, ko je bolji, pitanje je sad...

Svi ste verujem gledali poslednji okršaj Nadala i Đokovića( ili bar vi koji pratite sport). Ja volim tenis. Pratim ga i pre epohe Đokovića.

Sada kralj šljake uze osmu titulu na Rolan  Garosu.  Apač Nadal je oduvek bio apač. Još i kao dvadesetodvogodišnjak pobeđivao je šljaci tada neprikosnovenog Federera koji nikako nije mogao da se domogne titule na Rolan Garosu zbog Španca. Uspeo je na kraju, ali one godine kad je Nadal ispao u četvrtom kolu od Soderlinga. Tada je Federer u finalu pobedio Soderlinga i kompletirao svoju zbirku osvojenih grend slemova i sa onim najvažnijim na šljaci.

Novak Đoković je  trenutno u sličnoj situaciji. Jer Rafa je napravio pauzu od sedam meseci zbog povrede, vratio se, i čovek uzeo titulu. Ipak u tom polufinalu Novak je bio blizu pobede. Po mnogima poremetila ga je ona mreža i sudija. U finalu protiv Ferera Nadal je ponovo delovao kao nekoć kao vanzemaljac iz druge dimenzije, u petoj brzini, superiorno se prošetao, bacio u šljaku i podigao onaj pehar.

Ali sezona šljake je gotova. Na redu su travnate podloge. Nadal preskače Hale i Kvins, pa  će se okušati na Vimbldonu, koji je osvojio već dva puta. Glavni favorit za osvajanje Vimbldona ove godine je Srbin Novak Đoković kao prvi na ATP listi. Živimo u Novakovoj eri bar kad je tenis u pitanju, ali očekujemo još puno toga od njega. Federer je osvojio Vimbldon sedam puta i njegovi dani su prošli, mada nema sumnje da je i dalje za respekt. Marej je drugi, ali Marej nikad nikome nije bio prava pretnja, tačnije bar ne konstantna. Istina je da će se glavna bitka voditi ponovo između Nadala i Novaka.

Mnogo je bilo mečeva između Rafe i Noleta, već spadaju u najveće rivale u tenisu ikad, jer  mečevi Nadala i Federera poslednjih godina  nisu toliko napeti ni neizvesni  kao nekoć. Ranije je obično pobeđivao Federer  Nadala ako nije šljaka u pitanju, onda se to okrenulu i Nadal je obično pobeđivao.

A Novak vs. Nadal?  Nikad se ne zna. Novak je imao zlatni niz od sedam pobeda tokom 2011, ali...U polufinalu, ovom zadnjem, bilo je neizvesno i napeto.  Rafin stil je duga razmena udaraca dok protivnik ne napravi grešku ili ne odustane. Novak igra sa lakoćom i agresivno. Nadalov tenis je defanzivan, on je igrač  upornosti i strpljenja koji izluđuje protivnike. Može li da se vrati sasvim i postane nepobediv kao nekoć? Ili je šljaka njegov vrhunac?

Tenis je postao večni

duel ove dvojice igrača, novi pobednik se čeka.

Portret jednog pisca:  Truman Kapote

U hladnoj  krvi Trumana Kapotea

Truman Kapote je bio uspešan američki pisac koji je da bi napisao roman bio spreman mnogo toga da rizikuje. Posećivao je u ćeliji ubice da bi došao do svih činjenica u vezi događaja o kome je pisao.

Snimljene su dva filma o Trumanu Kapoteu:

„Capote“ 2005, i „Infamous“ 2006, i obe se bave istim periodom u životu ovog pisca – vremenom  kada je prikupljao građu za roman „In Cold Blood“ ili „Hladnokrvno ubistvo“.

U prvom filmu Kapotea igra Filip Sejmor  Hofman i on je za pomenutu ulogu nagrađen oskarom. Upečatljivo izmenjenim tonom glasa i  izfeminiziranom pozom on je predstavio  Kapotea  kao hladnokrvnog i beskupruloznog manipulatora, od koga nam se zaista ledi krv u žilama naročito u poslednjim scenama fima. Hofmanov Kapote koristi sva sredstva da bi došao do svog cilja. Angažuje advokate za ubice i redovno ih posećuje da bi doznao što više detalja o njihovom zločinu. Sa  ubicom Perijem razvija poseban odnos manipulišući njegovom slabiom inteligencijom i predstavljajući mu se kao prijatelj. 

U ovom filmu sve je podređeno Hofmanovoj „glumi nad glumama“  koja čini da deluje neprirodno i skoro pa da se saosećamo sa Perijem  Smitom. Peri je osuđen na smrt vešanjem i izložen lažima Kapotea koji ga propituje o svemu samo da bi napisao što bolju knjigu, a kasnije kad dobija sve podatke potpuna ga prepušta  na milost i nemilost njegove sudbine.

Kapote iz  fima „Infamousa“ (“Besramno”)je drugačiji, pomalo čak  karikaturalan I komičan. ...Tobi Džons u naslovnoj ulozi  daje jednog Kapotea koji je emotivniji, prirodniji i upečatljiviji. Pred nama je svet nalik onome u filmu “Doručak kod Tifanija” koji je zasnovan na Trumanovom najpoznatijem delu prepun šarenih boja, haljina, Kapteovih drugarica sa kojima tračari i provodi svo svoje slobodno vreme.
Odnos koji ovaj Kapote razvija sa ubicom je zasnovan na činjenici da je pisac bio deklarisani homoseksualac. Svaki susret sa Perijem je  prepun emocija i uzajamne privlačnosti, ali i neodređenog stepena iskrenosti. Peri u izvedbi Danijela Krejga postaje tragičan junak sa kojim se jednako saosećamo kao i sa onima kojima je sam presudio. Peri o kome je Truman pisao je bliži Periju iz ovog filma.
 Što se tiče samog pisca Kapotea, pravi Kapote je verovatno negde između ova dva filma.
  Kapoteov roman „Hladnokrvno ubistvo“  opisuje istinit događaj: četvorostruko ubistvo članova porodice  Klater  1959. godine u gradiću Holkombu, Kanzas, SAD.
 Kada je Kapote saznao za ubistvo otputovao je u u Kanzas kako bi saznao što više o  zločinu. Sa sobom je poveo prijateljicu iz djetinjstva,  Harper Li, autorku romana “Ubiti pticu rugalicu“.  Zajedno su razgovarali sa lokalnim stanovnicima i istražiteljima  ovog slučaja. Ubice,  Ričard Dik i Peri Smit, uhapšeni su nedugo nakon ubistva, a Kapote je na kraju proveo šest godina u radu na toj knjizi.
 Istoimeni film po Kapoteovoj knjizi  snimljen je 1967. godine i takođe je  postigao značajan uspeh.
Peri i Dik su pet godina nakon ubistva obešeni. U poslednjoj sceni filma iz 1959. snimljenom po Kapoteovom romanu ubica Peri se izvinjava zbog zločina koji je izvršio i dodaje da su se ubijeni slučajno zadesili pored njega kad nije trebalo.

Scena iz filma "Infamous"