Književnost vs. Život

Sve ili ništa

U životu je sve banalno. Život tera po svome. Misliš da imaš glavnu ulogu i onda shvatiš da si epizodista. Pravila života su sasvim drugačija od onih u literaturi.  U literaturi bez obzira na to koliko strašno na kraju neki lik završi, on je ipak nekako zapamćeni i večno živ. Sva velika književna dela govore o nekoj ljudskoj borbi i muci individualca, daju neku sliku i priču koja kako god da se završi uvek je nekako bolje nego u životu. Životni scenarijo nema milosti. Gubim se, pričam sama sa sobom, nema sa kim, koliko god da je istinito sve ono što čitamo u npr. „Zločinu i kazni“ ili u „Ani Karenjinoj“, opet je nekako irealno i manje strašno od svega onoga što nas sačeka u našim malim, stvarnim životima.  Ljudi grizu jedni druge, rukovode se niskim strastima, sujetama, malim uvredama koje ne mogu da prevaziđu i koje određuju sve njihove poteze. U životu je sve užasno ozbiljno, čak i onda kad se čini da nije tako. Sitnice presuđuju. Pamet ili emocija jednog pojedinca nemaju nikakav ni značaj, a još manje uticaj. Jedan čovek sam ne može ništa.  Koliko god da je u pravu taj jedan ništa mu ne vredi ako preko puta ima troje ili više ljudi koji misle ili deluju drugačije. Uvek je više onih koji misle isto i koji su jači jer ih je više. Kako da opravdam, osmislim svoj život, ako ga je stvarnost hiljadu puta rastgla na komade? Da napišem knjigu? Ko će to čitati i šta će to promeniti?

Bukovski je pisao o opštoj ljudskoj gluposti, ali lako je pisati, teško je živeti.

Kad se ne nudi ništa, kad nemaš plan, kako dalje?

Većina je  ta koja vlada, uticaj lošeg je jači od onog  dobrog, a opet šta znači to dobro? Kako uopšte biti dobar i prema kome, ako si sam?

„Nije bio moj dan, nedelja, godina, život. Jebiga...“, napisao je Bukovski. On je imao pomoć alkohola i Amerike, da je živeo u Srbiji verujem da bi umro do 35. godine i da nikad ne bi ni posao slavan. Kako luzer da sebe predstavi kao nekoga ko, jebiga, samo nije imao sreće ili se prosto rodio drugačiji, mislio drugačije od većine...

Šta je uopšte pobednik? Danas jesi, sutra nisi, uvek radiš kako misliš da treba, samo što često ono što si mislio ispane da nije baš univerzalno i opštevažeće, ne uklopiš se, ispadneš iz igre, i onda više ni nemaš gde da igraš osim u svom malom intimnom svetu? Nismo li svi u svojim svetovima i nije li svaka komunikacija pomalo nekomunikacija i nerazumevanje? Ili se svi razumeju, a neki pojedinci samo ostaju usamljeni do kraja života jer se „pogrešni“ i rađaju?

Čini mi se da i priroda  i život vole one druge među koje ne spadam. Sve što učinim ili izgovorim  biva shvaćeno pogrešno, šaljem pogrešnu poruku. Kad je čovek gladan, a i dalje nema nikakvu ideju kako da promeni to stanje gladi da li je to znak da treba da ide na neko lečenje ili šta?

Radila sam, nije da nisam. Razne poslove. Od prodaje sladoleda na ulici, preko rada u mekdonaldsu, do mesare i kase velikog supermarketa. Onda sam radila i u novinama  kao lektor, pa kao nastavnik srpskog puna četiri dana, pa kao novinar, pa kao lektor, pa u administraciji kao sekretarica, kol operater, knjigovođa, pa kao profesor engleskog, pa kao prevodilac. Deset godina je prošlo. Niti sam iskusna niti neiskusna. Niti mlada niti stara. Nijedna profesija me nije zadržala. Treba mi novac da bih imala šta da jedem. Merso, glavni junak Kamijevog „Stranca“, je ubio jednog Alžirca zbog jake vrućine i sunčevog paklenog zraka, kao i zbog nagomilanih potisnutih emocija. Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ je ubio babu da bi nešto uradio jer nije imao ni dinara, živeo je u rupi, prekinuo studije, a verovao je da je rođen za velike stvari i verovao je u ideju ubistvo je dozvoljeno velikim ljudima. Posle je shvatio da ubistvo nije dozvoljeno nikome i otišao je na robiju. I Merso je završio u zatvoru. Ana Karenjina se ubila kad je shvatila da njena ljubav sa Vronskim nije jača od društva u kome živi, te da je ono nikad više neće prihvatiti kao nekad. Svi su ti junaci nešto shvatili. Bukovski je hteo sve ili ništa , i u pedesetoj je dobio skoro pa sve. Oskar Vajld je pisao da iskušenju treba podleći i da je to jedini način da se čovek sa istim izbori. Na kraju, i on je završio u zatvoru, posle toga umro sam i u krajnjoj bedi odbačen i prezren od svih.

Ispada da na kraju svakog od nas, kao i ove likove iz literature ili pisce same, negde čeka neka „kazna“ za sve ono što smo pogrešno mislili, činili, osećali. Čak i u literaturi, onoj najboljoj, životna činjenica da nema povlašćenih pobeđuje. Ja nisam ni Merso, ni Ana, ni Raskoljnikov, ni Bukovski, ni Vajld, kao ni većina drugih ljudi. Moji porazi i greške nisu ničije delo, već moje sopstveno. Ali nekako da mogu ponovo sve izpočetka, čini mi se da bih ponovo radila skoro, pa sve isto.

-Onda si glupa, rećiće neko. Ako sam i glupa, kako to može biti moja krivica, kad sam takva rođena. Kad sam u svakom trenutku šta god da sam činila: smejala se ili plakala uvek iskreno mislila i osećala to što sam radila. Ja se ne kajem, samo se pitam: gde je moje sve, jer ništa već imam.