Beograd:   Ovaj grad nudi skoništa

Želim da me pročitate i da znate ko sam. Ja nisam profesorka engleskog ili srpskog jezika. Nisam lektorka ili lektor, nisam ni novinarka, mada bih to možda još jedino i mogla da budem, nisam ni prodavačica, ni bilo koje drugo zanimanje. Juče tačnije pre neki dan sam umirala od gladi i imala sam svega  100 dinara u džepu i bila sam klošar na ulici ispred semafora preko puta Narodnog pozorišta, i otišla sam tamo na predstavu Državni službenici, bežeći od stvarnosti, od jednog glupog intervjua za posao, neki čovek sa flekom na oku na ulici mi je pričao da bih mogla da zaradim 500 dinara ukoliko nazovem neku ženu koju on prati jer mu je  za to plaćeno, da je nazovem i lažno se predstavim i isprovociram je da se otvori - izlane, jer tako taj čovek koji ima fiktivnu detektivsku agenciju7 živi.

Utrčala sam u pozorište, spustila se niz stepenice dole na malu scenu, signal na telefonu se prekinuo, nikakav dodir sa spoljnim svetom nije postojao više, plašila sam se da sam pričala sa kriminalcem i da je poslao nekoga za mnom da me prati i tako sam se skonila.

I ranije sam se tako slično sklanjala od stvarnosti, jedino...

Sve je kako sam htela u mom životu, jedino što je mnogo teže nego što sam zamišljala.  Potrebno je sasvim se spustiti na dno da bi se sve jasno videlo, tamo je sve kristalno čisto, gotovo prozirno, gušim se u danu u kom nema nikakvih preko potrebnih prevrata. Sve je statično, niko se ne javlja, ja gotovo da više i nisam ja, sad kao učim jezike do iznemoglosti: engleski, italijanski, nemački, ali sve to je pogrešno i bezveze, jer ja ne želim da idem u inostranstvo niti da radim u školi kao nastavnik tako da uopšte ne znam zašto učim te jezike. Srpski je moj jezik, a ova zemlja se skroz raspala, i nema više nikakve nade da će se ikad išta pomeriti sa mrtve tačke, ali lakše mi je da razmišljam i pišem na srpskom, sve ono što sam sročila treba ipak prevesti na engleski, na taj  „language“...

Bila sam uplašena i gladna, nisam znala kud.

Ipak neću otići nikamo. Ostaću tu gde jesam jer sam već jednom davno promenila mesto boravka. Bar nešto mora da bude stalno. Zato što sam postojala  na srpskom...mada ovaj grad je užasan i ne nudi ništa. Samo Narodno pozorište za sto dinara, neke filmove za dž, neke za 250, par skoništa od stvarnosti...

Išla sam na trens žurke i ostajala do jutra.

Ranije, dok sam još bila dete.

Svi pozivaju na neki optimizam posle crnila. Ja vas ne pozivam ni na šta. Radite šta kog hoćete, budite kakvi god želite. Najgori ili najbolji, svejedno je, samo se ne zanosite. Život uvek ima neki svoj tajni plan koji se kosi sa onim ljudskim.

Na trens žurkama je ostao deo moje snage, energije, mladosti.. U ovom gradu ima paćenika koliko hoćete, malo je dobrih, ipak ovaj grad me oformio i u njemu sam udisala život i zvuk noći.

Treba trčati, radovati se. Biti dvosmislen, ali fokusiran. Ja nikako nisam fokusirana, moram da probam da se usresredim isključivo na učenje  engleskog jezika. Da imam ponovo svoj pravac i cilj. Novi, onaj stari kad sam ga realizovala i videla da me ne usrećuje je napušten.

Ja nisam  profesorka srpskog ili engleskog jezika,  lektor,  prodavačica,  novinar ili udavača.  Samo Ona što je išla nekamo nekad jednom, i onda zaboravila gde to.
Pa se na kraju ipak opametila.

-          

-          

-          

-