Da li se razumemo?

 "Mislim isto što i ti...."

Ljudi ne čuju šta im se govori. Do njih ne dopiru naše reči, kao da je nemoguće ubediti bilo koga u bilo šta.

Da li vas vaš sagovornik sluša (čuje)?

Ljude interesuje samo ono spolja, kako izgledate, da li vam je frizura u redu, vaš govor tela, izraz lica, ono ispod  do njih teško da stiže, suviše su u svome svetu. Svako je ubeđen da  je u pravu. Čak i kad vas pitaju za savet pitaju vas za savet u vezi sebe, jer su usresređeni na sebe, svakome je njegov život užasno bitan i smrtno ozbiljan.  Ponekad ispada da se ne razumemo iako pričamo istim jezikom. To je zato što svi na svet gledamo kroz prizmu sopstvenog životnog iskustva, okolnosti koje nas okružuju i ličnih svojstava.

 Komunikacija tako često postaje nekomunikacija, ili  jedan veliki nesporazum.

„ Pa šta ti misliš o tome?“

Ako slučajno kažete šta stvarno mislite, a da to nije opšte mesto tipa“Ljubav sve pobeđuje“ ili „Trud se isplati“ ( da se razumemo ova opšta mesta u nekim slučajevima jesu tačna, ali ne uvek, ona su samo deo pozitivog pogleda na svet), pa pitanje je kako ćete se provesti.

Ljudi vole da ih lažete. Istinu ne vole da čuju, kao ni manje vedre teme. Kao ni neki vaš problem kad već ionako imaju neki svoj užasno težak, najteži na svetu.

Ipak ja volim ljude iako su gadni, preko su mi potrebni. Jer družeći se, upoznavajući ih komunicirajući i nekomunicirajući sa njima, saznajem  i o sebi i o tome koliko  je teško sa  nekim izgraditi pristan, kvalitetan i iskren odnos.  Potrebni su mi ljudi jer sam društveno biće, jer čak ionda kad me „ne čuju“ ja obično ČUJEM njih i  iznesem svoje mišljenje kakvo god ono bilo jer ipak uvek je tu nada da će  vas neko ipak razumeti i sa vama podeliti tu samo ljudima datu moć -.....

Ustvari i ne umem da objasnim zbog čega volim da pričam sa drugima.  Možda zato da podelim tu „unutrašnju zbrku“ koje želim da se oslobodim.

Ponekad se nadamo da ćemo zajedno pronaći odgovor na neko pitanje lakše, delenje iskustava i prepričavanje onoga što nam se desilo ili za čim težimo nekao je  kao oslobađanje od bremena.  Međutim, ako vam je bolje nego onom prekoputa vas i otkrijete to – e i tada  je škakljivo. Onda se javlja ljubomora, nelagodnost. Ne kraju ispada da je najbolje da vas uopšte taj neko i nije čuo. Da kukate i žalite se- e onda će se saosećati sa vama i voleće vas više. Ako ste postigli neki značajan uspeh pitanje je da li će mu iskreno biti drago.

 Sve u svemu,  međuljudski odnosi su komplikovana rabota, pravih prijatelja je malo(ovo opšte mesto je apsolutno tačno), slično se sličnom raduje, razlika se obično ne prihvata, pa kad me pitaju: „Šta ti misliš o tome“, osmehnem se i kažem:

-         „Ma isto što i ti, pravilno si postupila....“  i odmah se lakše diše. Onom preko puta padne kamen sa .... jer veoma često je jedino to  i potrebno svima nama, samo da nam neko kaže da smo uradili sve kako treba.

Pozicija svih nas

KO IMA MOĆ ?

"Ko ima moć, zločinac ili zlostavljani?-  samo je jedno od pitanja koja se pokreću najupečatljivijim filmovima sa ovogodišnjeg  19. FAF-a u Beogradu

Rumunski film “Pozicija deteta” pobednik je ovogodišnjeg 19. festivala autorskog filma održanog u Beogradu. Snažna priča o konfliktnom odnosu između majke i sina, njenoj  borbi da ga zaštiti  u nesreći prilikom koje je usmrtio 13- godišnje dete nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Od prve do poslednje scene pred nama je jak i dinamičan fim  koji svojom realističnošću ne štedi nikoga. Pripadnica visoke klase i priznati arhitekta je spremna na sve da svog letargičng sina(koji je ne podnosi) spase  gotovo izvesnog zatvora- spremna je da podmiti i oca ubijenog dečaka. Novac otvara sva vrata.

 “Džimi P.” sa Benisiom del Torom u naslovnoj ulozi prati istinitu priču o Indijancu ratnom invalidu iz Drugog svetskog ratra koga smeštaju u duševnu bolnicu. Džimi pati od jakih glavobolja, a uz pomoć antopologa i lekara (Arno Desplešen) uspeva da sklopi slagalicu sopstvene zbunjujuće ličnosti. Preispitujući sopstvene greške glavni junak se suočava sa svojim slabostima, a i sam psihonalitičar na kraju leži na kauču. Bolest od koje bolujemo svi- <b>bol duše</b>- glavna je tema ovog ostvarenja  sa mnogo  impresivnih slika na  granici jave i sna.

Čileanski film „Glorija“ govori o problemima  razvedene 58-godišnjakinje koja odlazi na zabave za samce. U ovoj tragikomediji  prva i poslednja scena se dešava na plesnom  podijumu. U očaju da se odupre besmislenom ruganju života  koji je suočava sa brojnim glupim i ponižavajućim situacijama, Glorija uspeva da uz taktove istoimene pesme se podigne posle svakog pada još jača i još energičija. Film je po izboru publike proglašen za najbolji.

Grčki film „Miss Violence“ je tešak i brutalan prikaz nasilja u porodici koje za posledicu ima dve smrti: prvo 11- godišnje devojčice koja se  na svoj rođendan se ubija skočivši sa balkona, a na kraju i  glavnog vinovnika nasilja. Pred nama se ređaju  krugovi pakla  od kojih je svaki naredni gori od prethodnog, izlaza kao da nigde nema, sve dok konačno jedna od zlostavljanih žena ne skupi dovoljno hrabrost. Reditelj Aleksandro Avranas  je istakao da mu je cilj bio da da odgovor na pitanje „<b>Ko ima moć: onaj ko udara ili onaj ko prima udarac</b>“.  Ali baš kad pomislimo da je horor završen, poslednji kadar filma najavljuje novi krug pakla.

 Dokumentarac „ Sacro GRA“ je  inspirisan auto-putom Grande Raccordo Anuale  u Rimu koji povezuje glavne likove. Bolničar  koji spašava ljude, prostitutka-travestit koja traži klijente i živi u prikolici, botaničar koji želi da spase palmu od insekata, ribar koji živi sa ženom Ukrajinkom i lovi na Tibru, kao i pripadnik visoke klase koji živi u luksuznoj kući prepunoj umetničkih skulptura...Najimpresivnija slika je usporeni kadar snegom zavejanog Rima.

Zajedničko svim filmovima sa ovogodišnjeg FAF-a je  drama malog običnog čoveka- borba za sopstveno dete bez obzira na to kakvo je ono, suočavanje sa  krivicom i prihvatanje odgovornosti, odupiranje starosti, savladavanje straha od onoga ko upravljava vama....

Pozicija gledaoca  nije pozicija pasivnog posmatrača, već aktivnog učesnika u svakoj od navedenih filmskih priča.

ZA ŠAKU EVRA

 Stigla sam do  mrvica i do zuba

Da li je  bolje raditi ono što ludo voliš ili razumski izabrati ono od čega možeš da živiš? Ovo drugo dolazi sa godinama, ispada na kraju da su naši stari uvek u pravu bili i ostali. Jer strast je uvek kratkog daha, zaluđenost, zaslepljenost... Odjednom ti se pokvare neki zubi i moraš da ideš kod zubara i onda shvatiš da si propadljiv kao i svi ostali, da stariš, da je vreme neminovno, da si mogao da postaneš lekar da nisi slušao srce, da ćeš da rikneš, da svejedno od knjiga nema ništa jer ako nema zuba se ne može, a ako ne čitaš nije katastrofa.  Čemu sve, zapitaš se, kad sam podbacio, izabrao sam profesiju koja ni ne postoji, a lepo si samo radio što si mislio da treba...

Ako nema para, nema ni hrane, zdravlja...

Čemu svi oni moji romani? Ostaje mi samo da postavljam glupa pitanja, da se smejem u prazno kao budala, da kao pojedinac ne mogu ništa da promenim na opštem planu,  da se osećam promašeno, nezadovoljno, samo da imam šaku evra i stan i prihode svakog meseca i stalnu šljaku.....................

Mislila sam da ću pisati večno. Ali prestala sam brzo, ali sam to skapirala kasno, živela sam neku ulogu iz koje sam odavno izašla, nisam ni primetila da sam postala neko drugi.....

Hrana i zdravlje su ljudima nasušno potrebni. Zato se najbolje baviti nekom profesijom povezanom sa ove dve sfere.  Zubar (hirurg) odstrani pokvareni, bolesni deo. Umetnost ne može da odstrani ništa, samo malo ulepša stvari(nost),  ali ne doprinosi nikakvom opštem boljitku. Još je Valjd napisao da je sva umetnost potpuno beskorisna. Njome se hrani duh, ali pre hranjenja duha treba nahraniti telo i održati ga u zdravlju. Dakle, da li sam umetnik? Zašto svaki put kad nemam ni dinara nisam umetnik?  Umetnik sam čim se najedem, napijem i izlečim. Tek tada. Priznajem da ne mogu  bez umetnosti, ali samo onda kada imam dovoljno novca- hrane i zdravlja. Zubobolja i glad su jači od stvaralačkog zanosa. Velika sam kukavcica, plašim se bušilice i zmija. Moguće da su svi umetnici samo obični plašljivci od života. Dakle - gola istina grozno zvuči.

Ko sam danas?

Još juče sam bila svoja, istrajna u nameri da  se bavim s onim što volim. Danas sam manja od mahovog zrna i evo skupljam mrvice sa stola. I lečim zube, jedan po jedan.