BIti slavan i voljen

Suze  i slava...

Zapravo sam rekla sve što sam imala danas popodne na ključnom testu iz engleskog jezika, ispisala sam se i zaključila da tako lako pišem samo zato što tako teško govorim. Najlakše se osloboditi tako nagomilanog besa i frustracije i svega ostalog negativnog. Vidite ja nisam pijanac, ali pijem, mada idem i na bazen, redovno se bavim plivanjem , tenisom, aerobikom, samo pivo ponekad, i cigare od poroka.

Frustracija, šta je to? Jedna od zadatih tema za pisanja na testu iz engleskog pravopisa bila je i roman Džej Ostin „Pride i prejudice“, pisala sam toliko brate da sam zaboravila srpski, ne nisam, ali osetila sam se nekako čudno, otuđeno po završetku tog dugačkog pisanja, jedna devojka me zapanjeno ošinula pogledom ne verujući, „Pišem roman " – objasnila sam joj.

Tema je bila i  BITI POZNAT.  Kao treba napisati članak o tome koja poznata ličnost biste bili da možete na jedan dan. Zamislila sam se nad tom temom. Niko mi u momentu nije pao na pamet, samo sam znala da bi poslednja rečenica tog potencijalog teksta bila: „Uprkos svim poteškoćama, najbolje se osećam u sopstvenoj koži.“

 U fazonu kakve poznate ličnosti-BRATE, MISLIM, JA SAM JA, JEDNA JEDINA I NEPONOVLJIVA. Mada nisam previše samoljubiva, zaista ne znam s kim bih se menjala na jedan dan, nekako sam ipak naviknuta na sebe samu. Dakle, odabrala sam neku temu „Tinejdžersko doba je najbolje na svetu“ i na kraju ceo esej zasnovala na ideji da TINEJDŽERSKO DOBA NIJE NAJBOLJE NA SVETU, jer ne poznajem nijednog tinejdžera koji večno želi da bude tinejdžer. To žele zapravo samo matori. Napisala sam da je najbolje ono posle, one godine kad više nisi tako tipično tinejdžerski osetljiv, glup i smešan (a šta otkriješ uglavnom dovoljno prekasno da popraviš) i tako.

Niko ne voli da bude u podređenom položaju, svako bi voleo da bude poznat i tome slično, a li zaista se nisam setila s kim bih se menjala.

Uglavno frustracije su-reče mi jedna tinejdžerka koja sprema maturski iz psihologije (što planira da studira sledeće godine)  - neostvarene ili potisnute želje. Izluđuju me ljudi koji ne umeju da pišu, a trpaju se među pisce. Moja potisnuta želja je ta da budem slavna, a pošto nisam zato sam izfrustrirana. Ili prosto preambiciozna sam, ili kako kad, sad se ovako osećam, a već sutra ko zna. Ljudi koji loše pišu ne treba da pišu.

Šerlok je preživeo

Ili - Kako su Šerlok i Morijati  postali besmrtni.....

Treća sezona BBS-ijeve serije“Šerlok“ konačno je premijerno prikazana nakon dve godine čekanja u januaru, a utisci publike su podeljeni. Ipak opšti utisak je da je  konačno i ova serija poput mnogih drugih potpuno upropaštena.

Posle prve  dve genijalne sezone, da li je uopšte bilo moguće snimiti dostojan nastavak- naročito nakon poslednje epzode „The Reichenbach Fall“ u kome je  Holms izvršio samoubistvo skočivši sa zgrade pred očima svog vernog i voljenog prijatelja Votsona- a njegov zakleti i najveći neprijatelj Morijati pucao sebi u glavu iz pištolja.

Votson je video u krvi Šerloka i sahranio ga,  a onda se u poslednjoj sceni  isti pojavio pa smo zaključili da je ipak živ- i tako je završena Sezona 2.

Činilo mi se da bolje od te zadnje epizode i ne može. I zaista pokazalo se da ono što sledi dalje kao da je početak neke nove serije „Šerlok“ nego što je nastavak započetog.

 Prva epizoda najnovije sezone „Empty Hearse“ nije rešila čak ni glavnu enigmu serijala: kako je Šerlok izveo lažno samoubistvo, kako je preživeo, a dve godine se krio od Votsona i onda se pojavio  i  ni njemu nije otkrio kako je izveo skok, samo je rekao da je postojalo 13 verzija.

To je pomalo uvredljivo za inteligenciju gledaoca koji je navikao na  veoma pametan zaplet ove serije. Ali sada je prevaren. Šou je izgleda postao toliko popularan, da je ta popularnost uticala na kvalitet.

 I onda na scenu je stupila i  žena doktora Votsona  Mari (koja je zaista odnedavno  žena  glumca Martina Freemena koji igra Votsona) i postala je središnji lik (izgleda da se udala za Freemena da bi došla do uloge) i lepo je upropastila sve što je valjalo! Naime,  „The sign of three“(2. epizoda 3. sezone) je venčanje koje traje 3 i po sata i u epizodi valjaju samo scene u kojima su Holms i Votson sami, nažalost malo je takvih scena.

I onda kao šlag na torti finale „His last vow“(treća, završna  epizoda 3. sezone)- taman kad pomislite da ste imali dosta od Mari na tom venčanju- evo je opet u svakoj sceni, te ona je ustvari ubica, te puca u Holmsa, te ga spašava, te na kraju joj biva sve oprošteno i tako. Užas! A Šerlok je postao Bond koji ubija zlikovca i kome metak (ma kakav pad sa zgrade!) ne može ništa! I zadnja scena serijala- tek da bi kreatori bili potpuno sigurni da će ih publika i dalje pratiti: I MORIJATI  JE ŽIV!

U čoveče, sad možemo ponovo sve iz početka!

Šteta, jer hemija Šerloka i Holmsa je bila lepa za gledanje i sve je bilo savršeno u prethodne dve sezone, pa i sam crni Morijati koji nas na kraju pita „Da li nam je nedostajao“. Pa posle svih scena u kojima je ispred nas stalno bucmasta plavuša Moli (koja se udala za Votsona i ne pušta ga, za šou bi bilo dobro da se Freemen razvede što pre) bez imalo smisla za glumu, a ni lepotu, ne preostaje nam ništa nego da kažemo: „Da, BRE, MORIJATI, VRATI SE ŠTO PRE!“

Nova godina, novi život...

 Čekajući  Novu godinu

Svake nove godine osećam se posebno. Uvek je to kao neki novi početak, a ja najviše volim početke i novine. Mada, ona nedelja pred novu godinu je u stvari ta koju volim. Kićene jelke, kupovanje poklona, sređivanje stana u smislu da blista. Ipak summa summarum, dođe i ta najluđa noć, izbrojimo svi te sekunde do dvanaest, zamislimo posebnu želju i za trenutak se sve zaustavi.

Posle toga ide  ono nazdravljanje, čestitanje, ljubljenje, teku potoci šampanjca i zapravo se svi nadamo da će u toj tek otpočetoj novoj godini sve biti mnogo bolje, lakše, lepše, jednostavnije.

Onda se noć nastavlja, tačnije dan očekivanja ili neočekivanja, kako god, ima i nas realističnih koji iz iskustva znamo da se ništa senzacionalno neće desiti iliti promeniti, mada opet nam je nekako svima lakše da se nadamo i verujemo.

Uf, zaboravih da pomenem poklone.

Jeste i to one ispod jelke, koje smo spremili jedni drugima. Onda posle ponoći otvaramo te poklone i radujemo se što smo obradovali one do kojih nam je stalno i što su eto i oni obradovali nas.

Posle kad se slegni svi utisci, sledeći dan smo već prespavali.

I ništa se nije promenilo, sve je isto kao što je  bilo. Samo ste stariji za tu jednu godinu, frižider vam je prazan, stan u haosu, noć dolazi ranije nego što ste je očekivali i sve po starom. Kakva crna nova godina?!
 Ali ja jesam stalno uzbuđenja i oduševljena sa samim dočekom, međutim, sve više mi se čini da je to kao u onoj Beketovoj drami“Čekajući Godoa“, što više čekaš to vreme sporije prolazi, ili čak prolazi i neverovatno brzo- kako god svejedno, krajnji rezultat je isti. Ne dočeka se ništa, samo ponavljanje čekanja do u beskonačnost. Čak ni sami ne postajemo bolji , lepši ili mlađi: naprotiv sve smo gori i gori. Energija za dočeke se istrošila. Išla sam na partije, žurke, igranke, trgove, sedeljke, goste itd. i uvek je nekako posle ponoći već sve bilo gotovo- istinska radost je postojala samo ukoliko ste bili ili zaljubljeni ili pijani pa vam razum nije bio tu! U suprotnom sami sebi pokvarimo sve: ili je tako uvek u stvari samo se lažemo da nije!

Meni je sve to malo. Čitava ta ponuda koja se u životu dobija je slaba, a i nisam samo sedela i čeka, išla sam i u nabavku, preduzimala poteze, pokušavala da promenim , ali uvek sam se suočavala sa istim: to što ja tražim od života(ljudi) ne postoji! Ili ja tražim previše! Aha, dakle tu smo. Jeste li onda svi vi ostali zadovoljni? Možda je problem samo u meni. Treba se verovatno zadovoljiti tim kako jeste.

Pucnji u ponoć su izraz sreće i nezadovoljstva u isti mah.

Nova godina je otpočela,kao i novi život.... 

Kad si mlad imaš viziju sreće, posle samo se udaljavaš sve više i više od onoga što si želeo da postaneš.

 Taj novi život i dalje mi je u planu, samo nekako nikako da okončam ovaj stari.

Kraj pisanja

NEKAD I SAD

 - Moja karijera pisca

Boa  Bo (ili ja) je srela (meet) Svemoćnog Pastira krajem decembra 2013, tačnije  28. decembra smo se upoznale u klubu Das BOOt, ja, ona i još desetak drugih autora  volontera sajta iSrebia, i bilo je poprilično interesantno. U suštini sam očekivala više kao i obično, ona je devojka od najviše 25 godina, mada izgleda kao da ima 22 ili čak 20, mlada, puna energije i želje da savlada informativno novinarstvo. Podsetila me na mene u mojoj ranoj maldosti. I ja sam verovala da je sve moguće kad nešto voliš i isto sam tako kao i ona imala bezbroj ideja....

Onda sam shvatila da to tako izgleda obično ide, u početku veruješ u sve, u sebe i zaista postaješ i jesi neko poseban.

Ona ima crnu kosu, sitne zube, mršava je  i voli da bude u centru pažnje. Pričala je stalno, najviše. Od svih. ..

Moja moć pisanja se sa godinama potpuno istrošila, uostalom kao i sve ostalo. Trčala sam u prazno, onda sam stigla na cilj i shvatila da je stvarnost čađava. Zapravo sam kao i mnogi samo maštala, sanjarila o tome da postanem poznata, slavna ličnost. Nešto kao rok star Dejvid Bovi, ali u književnosti. Pisati, biti čitan, biti cool i smart, 

ako je to uopšte moguće. Zapravo su sve te stvari jako detunjaste i na tom okupljanju sam zaključila da sam jako  zrelija sada i da je možda bolje da se fino povučem iz čitave te zezancije zvane volontersko pisanje- to je za decu.... 

Planirala sam da budem Boa Bo, pisac umetnik slavan u celom svetu. Došla sam kući i odlučila da se više ne predstaljam na svom Fejsbuk profilu kao novinar, te da mi u 32. godini života više priliči da se bavim nečim ozbiljnijim, kao što je profesor engleskog jezika, pošto ionako već držim privatne časove. Onda sam sela za komp i nekako na kraju ipak odustala od brisanja JEDNOG DELA MOJE LIČNOSTI, palo mi je na pamet kako je zapravo i ta odluka jako nezrela, jer stalno kao nešto odustajem i menjam zanimanja preko noći, pa šta ako imam 32, ako sam zrelija, ako se osećam spremnom za to da postanem uskoro  neki nastavnik  i roditelj, dakle ja sam i dalje nakakao umetnički nastrojena kako god da se okrene. Ti mladi ljudi, ta Pastirica – sjajna je ta njihova energija i zablude i iluzije koje imaju u vezi svega i svačega-neko od njih će možda  ipak ostvariti taj univerzalni san i postai poznat poisac, možda i neće, nije ni važno. 

Kako god, želela sam da zapiše taj momenat pošto drugog momenta nema, boljeg idealnijeg a vezanog za moju karijeru autora ili pisca. Sa 9 godina sam počela. Pisala sam u osnovnoj, srednjoj- uglavnom beskrajno dugačke romane, nisam umela da ih završim, sa dosta digresija, likova, događaja, opisa, ljubavi, patnje, i  istine.... To pisanje tada je bilo ceo moj život.  Na faksu prve dve godine počela sam da pišem nešto kraće forme i polako sam sve manje pisala, sve više sam krenula da se posvećujem noćnim izlascima, upoznavanju ljudi, flertovima, opijanjima, cela svetska književnost je morala da se pročita....

Onda sam upala na neki kurs kreativnog  pisanja, negde na  četvrtoj godini. Odjednom sam na tom kursu shvatila da ja uopšte nemam šta da pročitam kao svoje delo. Zapravo sam prestala tada već sasvim da pišem, bila sam nešto kao smrtno u ljubavi s nekim debilom, i našla sam neku staru priču- kratki roman „Fleš bek“ koju sam napisala sa 20 o neko troje prijatelja- Boba, Ivana i Tipos, i našla sam baš poglavlje o  kišnom danu sa sahrane mlade nesrećno nastradale devojke, ali odlagala sam. Svi ostali iz grupe su čitali svoje radove, ja sam onda shvatila da ne mogu da pročitam odlomak iz „Fleš beka“ zato što ga više nisam osećala kao deo sebe, bila sam neka posve druga osoba i bilo bi to nekako lažno čitanje nečega vezanog za moju prošlost.

Uglavno pisanju sam se vratila, ali  u sve kraćim formama. Sada pišem samo predugačke članke.

Onaj „Fleš bek“ prerađujem, ali nekako mi izvorna verzija deluje najbolje.

Ona stvarna Ivana ili Svemoćni Pastir me podseća na to da je san o pisanju moguć sve dok  je te iskre mladosti u svima nama tu prisutnima oko stola u  .....A sa krajevima nikad nisam bila u najboljem (odnosu)dogovoru.

Da li se razumemo?

 "Mislim isto što i ti...."

Ljudi ne čuju šta im se govori. Do njih ne dopiru naše reči, kao da je nemoguće ubediti bilo koga u bilo šta.

Da li vas vaš sagovornik sluša (čuje)?

Ljude interesuje samo ono spolja, kako izgledate, da li vam je frizura u redu, vaš govor tela, izraz lica, ono ispod  do njih teško da stiže, suviše su u svome svetu. Svako je ubeđen da  je u pravu. Čak i kad vas pitaju za savet pitaju vas za savet u vezi sebe, jer su usresređeni na sebe, svakome je njegov život užasno bitan i smrtno ozbiljan.  Ponekad ispada da se ne razumemo iako pričamo istim jezikom. To je zato što svi na svet gledamo kroz prizmu sopstvenog životnog iskustva, okolnosti koje nas okružuju i ličnih svojstava.

 Komunikacija tako često postaje nekomunikacija, ili  jedan veliki nesporazum.

„ Pa šta ti misliš o tome?“

Ako slučajno kažete šta stvarno mislite, a da to nije opšte mesto tipa“Ljubav sve pobeđuje“ ili „Trud se isplati“ ( da se razumemo ova opšta mesta u nekim slučajevima jesu tačna, ali ne uvek, ona su samo deo pozitivog pogleda na svet), pa pitanje je kako ćete se provesti.

Ljudi vole da ih lažete. Istinu ne vole da čuju, kao ni manje vedre teme. Kao ni neki vaš problem kad već ionako imaju neki svoj užasno težak, najteži na svetu.

Ipak ja volim ljude iako su gadni, preko su mi potrebni. Jer družeći se, upoznavajući ih komunicirajući i nekomunicirajući sa njima, saznajem  i o sebi i o tome koliko  je teško sa  nekim izgraditi pristan, kvalitetan i iskren odnos.  Potrebni su mi ljudi jer sam društveno biće, jer čak ionda kad me „ne čuju“ ja obično ČUJEM njih i  iznesem svoje mišljenje kakvo god ono bilo jer ipak uvek je tu nada da će  vas neko ipak razumeti i sa vama podeliti tu samo ljudima datu moć -.....

Ustvari i ne umem da objasnim zbog čega volim da pričam sa drugima.  Možda zato da podelim tu „unutrašnju zbrku“ koje želim da se oslobodim.

Ponekad se nadamo da ćemo zajedno pronaći odgovor na neko pitanje lakše, delenje iskustava i prepričavanje onoga što nam se desilo ili za čim težimo nekao je  kao oslobađanje od bremena.  Međutim, ako vam je bolje nego onom prekoputa vas i otkrijete to – e i tada  je škakljivo. Onda se javlja ljubomora, nelagodnost. Ne kraju ispada da je najbolje da vas uopšte taj neko i nije čuo. Da kukate i žalite se- e onda će se saosećati sa vama i voleće vas više. Ako ste postigli neki značajan uspeh pitanje je da li će mu iskreno biti drago.

 Sve u svemu,  međuljudski odnosi su komplikovana rabota, pravih prijatelja je malo(ovo opšte mesto je apsolutno tačno), slično se sličnom raduje, razlika se obično ne prihvata, pa kad me pitaju: „Šta ti misliš o tome“, osmehnem se i kažem:

-         „Ma isto što i ti, pravilno si postupila....“  i odmah se lakše diše. Onom preko puta padne kamen sa .... jer veoma često je jedino to  i potrebno svima nama, samo da nam neko kaže da smo uradili sve kako treba.

Pozicija svih nas

KO IMA MOĆ ?

"Ko ima moć, zločinac ili zlostavljani?-  samo je jedno od pitanja koja se pokreću najupečatljivijim filmovima sa ovogodišnjeg  19. FAF-a u Beogradu

Rumunski film “Pozicija deteta” pobednik je ovogodišnjeg 19. festivala autorskog filma održanog u Beogradu. Snažna priča o konfliktnom odnosu između majke i sina, njenoj  borbi da ga zaštiti  u nesreći prilikom koje je usmrtio 13- godišnje dete nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Od prve do poslednje scene pred nama je jak i dinamičan fim  koji svojom realističnošću ne štedi nikoga. Pripadnica visoke klase i priznati arhitekta je spremna na sve da svog letargičng sina(koji je ne podnosi) spase  gotovo izvesnog zatvora- spremna je da podmiti i oca ubijenog dečaka. Novac otvara sva vrata.

 “Džimi P.” sa Benisiom del Torom u naslovnoj ulozi prati istinitu priču o Indijancu ratnom invalidu iz Drugog svetskog ratra koga smeštaju u duševnu bolnicu. Džimi pati od jakih glavobolja, a uz pomoć antopologa i lekara (Arno Desplešen) uspeva da sklopi slagalicu sopstvene zbunjujuće ličnosti. Preispitujući sopstvene greške glavni junak se suočava sa svojim slabostima, a i sam psihonalitičar na kraju leži na kauču. Bolest od koje bolujemo svi- <b>bol duše</b>- glavna je tema ovog ostvarenja  sa mnogo  impresivnih slika na  granici jave i sna.

Čileanski film „Glorija“ govori o problemima  razvedene 58-godišnjakinje koja odlazi na zabave za samce. U ovoj tragikomediji  prva i poslednja scena se dešava na plesnom  podijumu. U očaju da se odupre besmislenom ruganju života  koji je suočava sa brojnim glupim i ponižavajućim situacijama, Glorija uspeva da uz taktove istoimene pesme se podigne posle svakog pada još jača i još energičija. Film je po izboru publike proglašen za najbolji.

Grčki film „Miss Violence“ je tešak i brutalan prikaz nasilja u porodici koje za posledicu ima dve smrti: prvo 11- godišnje devojčice koja se  na svoj rođendan se ubija skočivši sa balkona, a na kraju i  glavnog vinovnika nasilja. Pred nama se ređaju  krugovi pakla  od kojih je svaki naredni gori od prethodnog, izlaza kao da nigde nema, sve dok konačno jedna od zlostavljanih žena ne skupi dovoljno hrabrost. Reditelj Aleksandro Avranas  je istakao da mu je cilj bio da da odgovor na pitanje „<b>Ko ima moć: onaj ko udara ili onaj ko prima udarac</b>“.  Ali baš kad pomislimo da je horor završen, poslednji kadar filma najavljuje novi krug pakla.

 Dokumentarac „ Sacro GRA“ je  inspirisan auto-putom Grande Raccordo Anuale  u Rimu koji povezuje glavne likove. Bolničar  koji spašava ljude, prostitutka-travestit koja traži klijente i živi u prikolici, botaničar koji želi da spase palmu od insekata, ribar koji živi sa ženom Ukrajinkom i lovi na Tibru, kao i pripadnik visoke klase koji živi u luksuznoj kući prepunoj umetničkih skulptura...Najimpresivnija slika je usporeni kadar snegom zavejanog Rima.

Zajedničko svim filmovima sa ovogodišnjeg FAF-a je  drama malog običnog čoveka- borba za sopstveno dete bez obzira na to kakvo je ono, suočavanje sa  krivicom i prihvatanje odgovornosti, odupiranje starosti, savladavanje straha od onoga ko upravljava vama....

Pozicija gledaoca  nije pozicija pasivnog posmatrača, već aktivnog učesnika u svakoj od navedenih filmskih priča.

ZA ŠAKU EVRA

 Stigla sam do  mrvica i do zuba

Da li je  bolje raditi ono što ludo voliš ili razumski izabrati ono od čega možeš da živiš? Ovo drugo dolazi sa godinama, ispada na kraju da su naši stari uvek u pravu bili i ostali. Jer strast je uvek kratkog daha, zaluđenost, zaslepljenost... Odjednom ti se pokvare neki zubi i moraš da ideš kod zubara i onda shvatiš da si propadljiv kao i svi ostali, da stariš, da je vreme neminovno, da si mogao da postaneš lekar da nisi slušao srce, da ćeš da rikneš, da svejedno od knjiga nema ništa jer ako nema zuba se ne može, a ako ne čitaš nije katastrofa.  Čemu sve, zapitaš se, kad sam podbacio, izabrao sam profesiju koja ni ne postoji, a lepo si samo radio što si mislio da treba...

Ako nema para, nema ni hrane, zdravlja...

Čemu svi oni moji romani? Ostaje mi samo da postavljam glupa pitanja, da se smejem u prazno kao budala, da kao pojedinac ne mogu ništa da promenim na opštem planu,  da se osećam promašeno, nezadovoljno, samo da imam šaku evra i stan i prihode svakog meseca i stalnu šljaku.....................

Mislila sam da ću pisati večno. Ali prestala sam brzo, ali sam to skapirala kasno, živela sam neku ulogu iz koje sam odavno izašla, nisam ni primetila da sam postala neko drugi.....

Hrana i zdravlje su ljudima nasušno potrebni. Zato se najbolje baviti nekom profesijom povezanom sa ove dve sfere.  Zubar (hirurg) odstrani pokvareni, bolesni deo. Umetnost ne može da odstrani ništa, samo malo ulepša stvari(nost),  ali ne doprinosi nikakvom opštem boljitku. Još je Valjd napisao da je sva umetnost potpuno beskorisna. Njome se hrani duh, ali pre hranjenja duha treba nahraniti telo i održati ga u zdravlju. Dakle, da li sam umetnik? Zašto svaki put kad nemam ni dinara nisam umetnik?  Umetnik sam čim se najedem, napijem i izlečim. Tek tada. Priznajem da ne mogu  bez umetnosti, ali samo onda kada imam dovoljno novca- hrane i zdravlja. Zubobolja i glad su jači od stvaralačkog zanosa. Velika sam kukavcica, plašim se bušilice i zmija. Moguće da su svi umetnici samo obični plašljivci od života. Dakle - gola istina grozno zvuči.

Ko sam danas?

Još juče sam bila svoja, istrajna u nameri da  se bavim s onim što volim. Danas sam manja od mahovog zrna i evo skupljam mrvice sa stola. I lečim zube, jedan po jedan.