Nova godina, novi život...

 Čekajući  Novu godinu

Svake nove godine osećam se posebno. Uvek je to kao neki novi početak, a ja najviše volim početke i novine. Mada, ona nedelja pred novu godinu je u stvari ta koju volim. Kićene jelke, kupovanje poklona, sređivanje stana u smislu da blista. Ipak summa summarum, dođe i ta najluđa noć, izbrojimo svi te sekunde do dvanaest, zamislimo posebnu želju i za trenutak se sve zaustavi.

Posle toga ide  ono nazdravljanje, čestitanje, ljubljenje, teku potoci šampanjca i zapravo se svi nadamo da će u toj tek otpočetoj novoj godini sve biti mnogo bolje, lakše, lepše, jednostavnije.

Onda se noć nastavlja, tačnije dan očekivanja ili neočekivanja, kako god, ima i nas realističnih koji iz iskustva znamo da se ništa senzacionalno neće desiti iliti promeniti, mada opet nam je nekako svima lakše da se nadamo i verujemo.

Uf, zaboravih da pomenem poklone.

Jeste i to one ispod jelke, koje smo spremili jedni drugima. Onda posle ponoći otvaramo te poklone i radujemo se što smo obradovali one do kojih nam je stalno i što su eto i oni obradovali nas.

Posle kad se slegni svi utisci, sledeći dan smo već prespavali.

I ništa se nije promenilo, sve je isto kao što je  bilo. Samo ste stariji za tu jednu godinu, frižider vam je prazan, stan u haosu, noć dolazi ranije nego što ste je očekivali i sve po starom. Kakva crna nova godina?!
 Ali ja jesam stalno uzbuđenja i oduševljena sa samim dočekom, međutim, sve više mi se čini da je to kao u onoj Beketovoj drami“Čekajući Godoa“, što više čekaš to vreme sporije prolazi, ili čak prolazi i neverovatno brzo- kako god svejedno, krajnji rezultat je isti. Ne dočeka se ništa, samo ponavljanje čekanja do u beskonačnost. Čak ni sami ne postajemo bolji , lepši ili mlađi: naprotiv sve smo gori i gori. Energija za dočeke se istrošila. Išla sam na partije, žurke, igranke, trgove, sedeljke, goste itd. i uvek je nekako posle ponoći već sve bilo gotovo- istinska radost je postojala samo ukoliko ste bili ili zaljubljeni ili pijani pa vam razum nije bio tu! U suprotnom sami sebi pokvarimo sve: ili je tako uvek u stvari samo se lažemo da nije!

Meni je sve to malo. Čitava ta ponuda koja se u životu dobija je slaba, a i nisam samo sedela i čeka, išla sam i u nabavku, preduzimala poteze, pokušavala da promenim , ali uvek sam se suočavala sa istim: to što ja tražim od života(ljudi) ne postoji! Ili ja tražim previše! Aha, dakle tu smo. Jeste li onda svi vi ostali zadovoljni? Možda je problem samo u meni. Treba se verovatno zadovoljiti tim kako jeste.

Pucnji u ponoć su izraz sreće i nezadovoljstva u isti mah.

Nova godina je otpočela,kao i novi život.... 

Kad si mlad imaš viziju sreće, posle samo se udaljavaš sve više i više od onoga što si želeo da postaneš.

 Taj novi život i dalje mi je u planu, samo nekako nikako da okončam ovaj stari.