Kralj šljake, deveti put

U nedelju 8. juna  2014. Rafael Nadal je osvojio svoju devetu titulu na Rolan Garosu.

 Igrao je sa Novakom Đokovićem, svojim po sopstvenom priznanju, najvećim protivnikom koji je bio u prilici da prvi put osvoji ovaj gren slem, inače jedini koji mu nedostaje i tako se vrati ponovo na prvo mesto ATP liste.

Sve je delovalo kao san u početku za Novaka, igrao je sjajno, osvojio Masters u Rimu samo nedelju dana ranije, pobedio Nadala  četiri puta za redom,koji je ove godine imao najgoru sezonu na šljaci ikad! Ali odjednom se sve okrenulo, ranjeni lav je najopasnije- kažu, ali i Novak je podbacio u finalu i pokazao  nedostatak hrabrosti za završni potez.

Rafa nije oklevao, u svom stilu je iskoristio greške protivnika i bio najbolji kad je bilo najpotrebnije! 

Kada se sve sabere,  pritisak je verovatno bio prevelik za Novaka, dok je na Nadala delovao pozitivno. U velikim finalima obično sitnice i nijanse odlučuju pobednika.

Rafa je ispisao novo poglavlje teniske istorije postavši prvi čovek koji je neki gren  slem osvojio čak devet puta, i u  proteklih deset godina je osvajao bar jednu gren slem titulu.  Voleli li ga ili ne,  to postignuće je za svako poštovanje!

Ko sam ja i šta radim?

„Who am I and What do I do, mother?“

Serija“Bejts motel“ (Bates Motel) čija je druga sezona  završena u martu ove godine prati život mladog Normana Bejtsa (Freddie Highmore) u njegovim tinejdžerskim danima koji živi  sa majkom (Vera Farmiga) u imaginarnom gradiću u koji dolaze posle smrti Normanovog nasilnički nastrojenog oca. Ubrzo im se pridružuje i Dilan- Normanov  par godina stariji polubrat (Max Thieriot)..

Legendarni Hičkokov „Psiho“ je postao nosilac TVSerije u kojoj se publika saoseća sa mladim Normanom(16) koji pati od učestalih zamračenja svesti (blackouts) posle kojih se ne seća gde je bio i šta je radio.

„Majko, ko sam ja i šta  radim?“- pita Norman majku u pretposlednjoj epizodi druge sezone.

Patološki bliski, majka i sin ne mogu jedno bez drugog.
 U prvom planu je njihov složen i emotivan odnos na granici incesta, a mladi „psiho“ nije još uvek načisto u vezi sa tim  šta želi u životu. Uz autoritarnu majku fantomske lepote doživljava prvu srednjoškolsku ljubav koja se ne završava srećno, stiče prijatelja u Emi koja ima problema sa disanjem pa stalno noci bocu kiseonika uz sebe (igra je Olivia Cooke), otkriva da ima veliki talenat za pisanje, te razvija prisan odnos sa svojom  nastavnicom književnosti koja, kako se  na kraju pokazuje, pokušava da ga zavede.

 Ipak glavnu ulogu u seriji ima Vera  Farmiga  kao Norma Bejts - u prvom planu je pre svega njen eksplozivni katakter, bezuslovna majčinska ljubav - spremnost na sve da  zaštiti Normana, ali i da istera svoju volju...

Dilan je značajan lik u seriji- u početku  njegov odnos sa majkom je jako hladan i na ivici stalnog konflikta.

Kako se serija razvija, Dilan postaje pravi i integralni deo porodice Bejts pošto je u kritičnim trenucima i  u prvoj i u drugoj sezoni spasava i pokazuje sa kao pravi sin i brat zaštitnik.

Serija je sjajno prihvaćena od publike, a lik mladog Normana osvaja srca svih, ubistava nema mnogo, samo je pitanje u kom će pravcu priča dalje da se razvija.

 Završna epizoda sezone dva je Normanov odlazak na poligraf- pošto se "setio" da je ubio svoju nastavnicu književnosti i to priznao majci - ona i Dilan napeto iščekuju u hodniku spremni na najgore- da Norman  prizna ubistvo i bude poslat na psihijatrisko lečenje.
 Međutim, u poslednjem trenutku ( što se donekle i moglo očekivati) Normanu se u toku testiranja na poligrafu "javlja" majka i govori mu da je ona ubila, ne on- i Norman na pitanje da li je ubio  nastavnicu književnosti odgovara "Ne" i ne samo to- on prolazi poligraf!

Hičkokov "Psiho" (1960)  ostaje klasik bez premca, nastavci nisu imali ni približan ni uspeh ni kvalitet (PsihoII- 1983, Psiho II - 1986, Psihova kuća - Početak, 1990), a ako se pravi poređenje sa serijom jasno je da "Bejts motel" donosi  skoro pa porodičnu seriju sa manjim naglaskom na "psihovoj" bolesti- a više na njegovoj nevinosti i tome da on nije svestan šta radi. Orginalno je priča nastala  sa romanom Roberta Bloka 1959. i u njoj je Norman Bejts bio alkoholičar i spiritualista. Hičkok je dao svoju unikatnu verziju priče koja teško da ikad može da bude nadmašena. Entoni Perkins je u lik uneo onu dozu "strave" od koje se  gledaocu ledi krv u žilama, Norman u "Bejts motelu" je još neoformljena ličnost- poludete, jako zavistan od majke,dobroćudan-  to je jedan drugačiji, novi "psiho". Njegovo vreme je, međutim, tek počelo, i ostaje nam da vidimo  kako će se dalje razvijati....

Svakodnevna jadikovka

Kako je teško biti mlad...

Zašto je šef uvek u pravu, čak i kad nije?

Moji mali izleti u novinarstvo i neke druge profesije su me naučili da uvek kad je u pitanju posao, ja sam svoje odradila. Ne mogu  bre više da sedim ispred kompa po ceo dan i da kucam, nije  dobro za vid, liniju i zdravlje uopšte! Takođe ako imaš pojma o bilo čemu malo koga to zaista interesuje! Može se desiti da vam šef bude neko mlađi od vas i neko ko zna manje- i onda ....Nemam živce više ni za šta, čak ni za pisanje. A imala bih da kažem i napišem još što šta. Naprimer , šef je uvek u pravu, čak i kad nije! Ako slučajno vas kritikuje- nikad nije slučajno već sa namerom. Čak i kad je bezlično- skroz je lično! Ako ste nešto dobro uradili- a nema nikakve reakcije – nema za vas budućnosti u toj firmi! Ako vam i pre potpisivanja ugovora prete otkazom- nema od tog posla ništa! A opet tu je gomila mladih kolega koje su željne dokazivanja i koje će pristati na sve  jer veruju( kao što ste i vi u tim godinama verovali)- da su najbolji i da se svaki trud isplati!

Ako se šlihtate, ulizujete šefu- na dobrom ste putu.

 Mlad, ambiciozan- glup?

Jedan mladi kolega me nedavno optužio da imam nešto protiv ambicioznih ljudi jer sam se našalila kad su ga unapredili i rekla da je „strog šef.“ Ne, pa zar ja- ambicioznost je, verovali ili ne, moje drugo ime! Bar je tako bilo još prošle godine, ako se dobro sećam. Pa nisam se valjda toliko promenila?  Samo sam se šalila, a on nije skapirao. A dečko je radio na rubrici ekonomija za neki potral i dobijao 5.000 mesečno, pa se onda zaposlio na novom portalu i unapređen je posle mesec dana u MENADŽERA. Naime, u čemu je njegova tajna? Kako mu je  pošlo za rukom, a tek je 89. godište, i već MENADŽER? Radio je vredno osam sati dnevno kopirajući vesti iz BIZA sa drugih portala i ubacivao i na taj portal, a onda i kad dođe kući sa posla on je i od kuće isto ubacivao vesti (pošto je moglo i od kuće preko šifre da se radi)! Da, dame i gospodo, verovali ili ne, to je tajna njegovog  uspeha! Sada je MENADŽER i govori drugim novinarima koje vesti da ukucaju na  sajt iz dnevnih novina ( uključujući ponekad i tuđe autorske tekstove), i tako to je taj ambiciozni momak!

Koliko smo zaista stari?

Osećala sam se mlado sve do nedavno, a onda suočena sa gomilom mladih 25-godišnjaka u redakciji shvatila sam da više i nisam toliko mlada. Zapravo sam se potpuno smorila i shvatila da zaista imam više od 30 godina i da povratka nazad nema. Nema više ni te energije, motivacije, ciljeva...Ipak nekako se sve naglo okrenulo. Tridesete su gadne. Jer u dvadesetima ste još uvek detinjasti i sve je pred vama i nikad vas niko neće smatrati luzerom, dok čim ste prešli tridesetu ....  Kako se čovek oseća- toliko godina ima?

ZAKLJUČAK : Tin Ujević je spevao pesmu koju sam u srednjoj znala napamet: „Kako je teško biti mlad, a tako star...“ Ja bih to spevala obrnuto:“Teško mi je biti star, jar sam u duši mlad(a)...ali niko mi ne veruje...“

Kapitalizam =robovlasništvo?

O svi robovi ovog sveta...

 U zadnje vreme se baš osećam kao rob u Rimskom carstvu. Da se razumemo ja sam uvek za rad, i u principu uvek nešto radim, ali osećam potrebu da ipak izkritikujem sistem u kome radnik u 21. veku postaje pomalo žrtva  kao rob koji  je danonoćno zidao nije imao nikakva pravo, samo je na kraju padao mrtav od umora , pa bi ga samo preklili kamenom i nastavili dalje da ziđu neku kulu.  Zašto je skoro svaki čovek danas pristao na nenormalne radne uslove?  Zato što svi moramo da radimo da bismo živeli, trebaju nam pare da ne bismo umrli od gladi...Razloga je milion. Ustajem ujutro u 4- 5, ne stignem ni da se otušitam ni da jedem. Ni da se naspavam. Trčim na radno mesto, tamo samo radim, jedem dok radim, pauza je kratka, posle dođeš kući mrtav umoran, ako legneš odmah ćeš zaspati i probudićeš se već u sledećem danu. Prvi normalni obrok imam oko pet-šest popodne. I nisam ja jedina, tako većina, ko ne može da izdrži bez njega se može. Jer šta je alternativa? Da ne radiš uopšte- jedino to je još gore.  Ovako čovek se navikne na rano ustajanje,  na nejedenje, neumivanje, sedenje ili stajanje na nogama, slušanje nadređenog, itd.  jer plata je motiv. Kad je ima, a kad je nema opet je plata motiv. Svaki posao na kraju svoj krajnji  smisao  ima jedino ako je plaćen, sve ostalo je besmislen izgovor za ekspolataciju-----

Najveći deo života provedemo zidajući Vavilonsku kulu za nekog faraona. Većina ljudi veruje da će se nešto promeniti i to ih pokreće. Meni se čini da svo to cimanje nije vredno nikakvih para. Jer zašto mora da se radi od 5, 6 ujutro? Kako mogu da dam svoj maksimum ako se nisam ni naspavala ni najela? Šta je poenta- da se trkamo u izdržljivosti, u fazonu ko preživi pričaće? Na kraju krajeva nisu ni svi robovi pomrli, neki od njih su uspeli da dočekaju slobodu. Samo  ja ne bih da budem na robiji toliko dugo- pre sam za to da se ukine to ustajanje u 4 i 5 ujutro. Da se obezbedi hrana na svakom poslu. I plata. I staž, i kakav takav ugovor. Ovo je ipak 21. stoleće,  zavisimo od novca, ali nije poenta u novcu-svi će reći. Novac je bitan samo onda kad ga uopšte nemaš. Čim ga imaš nešto drugo ti postaje bitno. Sit gladnom ne veruje.

  Ajde da se makar zamislimo koliko bismo bolje i efikasnije radili kad bismo svi radili recimo 6 sati. Ovako  mrcvarenje i kidanje, i padnje od umora. Zaspaću, dala bih sve za jedan dan odmora, da se naspavam, najedem, da samo malo razmislim, dođem sebi. Ako nemamo vremena ni za razmišljanje- ako samo rutinski trčimo i nemamo nikakav izbor- kakav je to 21.vek? Ko je naš faraon? Ili imperator? Kom gospodaru se klanjamo za malo hleba  i radosti? Kad je čovek postao mašina za proizvodnju para? Mefisto je prešao Fausta i mnoge druge. Čitav ljudski rod čini mi se. Ustajem ujutro rano, mrkli je mrak. Evo platiću vam samo da budem slobodna, a nisam protiv rada. Ne, živeo rad, ali rad u normalnim uslovima! Povoljnim, poboljšanim. Ja sam ljudsko biće , ne robot, ne mašina! Neću da budem ničiji rob!

Sladostrašće jedne nimfomanke

Društveno propisane norme ponašanja su ipak jače od ličnih želja, nagona i potreba...

Najnovije ostvarenje kontraverznog Larsa von Trira „Nimfomanka“ u javnosti je predstavljeno kao delo koje treba da gledaju samo stariji od 18 i  premijerno je prikazano u  kasnim večernjim satima na FESTU zbog šokantnih scena seksa. Reklama za film je takođe u prvi plan stavljala seks preko plakata glavnih protagonista kako doživljavaju orgazam, a kod publike se tako stvorilo očekivanje pornografski eksplicitnog filma.  Čak se pisalo i da su su scene seksa stvarne, a ne odglumljene. Neverovatno, jer kad odgledate sam film shvatićete da je sve ovo zapravo samo dobro urađena reklama da se privuče pažnja, a  u svakoj onoj sceni za koju ste očekivali da će vas  posramiti  videćete samo početak ili nagoveštaj nečega i to je to.

Mada naravno ima scena koje je teško gledati, ipak u poređenju sa ranijim  Trirovim filmovima- ovaj  nije toliko „strašan“.

Nikako ne mogu da zaboravim premijeru „Antihrista“ u Sava centru  pre par godina kad je više od pola publike bukvalno pobeglo iz sale  pošto je Šarlot Geinzburg kastrirala svog filmskog muža Viljema Defoa. E sa tim „Antihristom“ je i započela Von Trirova trilogija o depresiji (slede Melanholija i Nimfomanka)....  Defo  se pojavljuje u drugom delu "Nimfomanke" u ulozi poslodavca stare Džo.

 Naime, prvi deo „Nimfomanke“ je gotovo pa briljantan, mlada glumica Stejsi Martin (Stacy Martin)  je sjajna u ulozi devojke koja juri svoju slobodu i potpuno je konzumira- cilj joj je samo sopstveno uživanje i često je to na uštrb tuđe patnje.  Ali  i pored toliko muškaraca ona je duboko usamljena,  ipak u jednom momentu ideal uspeva da postigne u spoju trojice ljubavnika: jednog koji nju služi, drugog koga ona služi i trećeg koji je voli i  koga ona voli (mada sa njim ne doživljava nikakav seksualni  užitak).

U drugom delu filma kada u sve to "uskače" Šarlota kao starija verzija junakinje Džo kao da odjednom počinje film o drugoj osobi- i zapitate se šta se desilo? Drugi deo je pretvaranje žene koja je uživala u seksu  u mazohistkinju. Ona ostavlja svoje dete samo usred noći  i ide na  šibanje zarad zadovoljstva.

 Nimfomankina  starost je zaista tužna- ona od mlade devojke koja je uživala u svim seksualnim slobodama postaje pravi bolesnik, pa onda i  profesionalni zlostavljač-sadista koji pare zarađuje tako što tera dužnike da joj otkriju svoje seksualne slabosti, a onda završava i sa devojčicom u lezbejskoj vezi da bi na kraju bila potpuno ponižena: prebijena i izurinirana.

Prvi deo filma je nema sumnje bolji, drugi gubi nit, a naročito je epizoda o mučeniku pedofilu  nepodnošljiva jer odjednom se od gledaoca zahteva da se saoseća sa pedofilom koji se stavlja u istu ravan sa zavisnikom od seksa.
 Ipak sveukupno,„Nimfomanka“ jeste zanimljivo ostvarenje koje treba pogledati. Da li je ovim filmom žena oslobođena ili je samo još jednom dokazano da žena nikako ne može imati istu seksualnu putanju kao muškarac- a da se pri tom ne suoči sa ozbiljnim posledicama (društva koje je kao takvu ne prihvata) ? 
Seligman ( Stellan  Starsgard) je slušao Džo od početka  do kraja filma zajedno sa nama  i rekao joj da je niko ne bi osudio da je muškarac, a zatim je iako nikad ranije nije bio sa ženom poželeo da spava sa njom. Džo ga odbija i ubija.. 
Ona se promenila i pucala je  u svog slušaoca Seligana i ono licemerje od koga boluje svako društvo, pa i pojedinac koji uvek osuđuje onog drugog, a opravdava sebe. Tako je Von Trirova  Džo na kraju  odustala od svoje sladostrasno manijačke slobode i postala svoja sopstvena negacija. 

Zamka zamka

U zamku

“Vazduh  je  bio   vlažan  i  mirisalo  je  na  kišu.

Nalazili  smo  se  negde  na pola  puta,  udaljeni  nekoliko  milja  od  kuće,  u  noći,  na  pustom  prostranstvu  u  pokvarenom  autobusu,  na  već  propaloj  ekskurziji. Čovek  u  crnoj  kabanici  nam  je  rekao  da  se  u  blizini  nalazi  jedan  zamak,  te  da  bismo  mogli  tamo  da  se  skonimo  od  kiše  i  da  telefoniramo. „- tako je glasio početak mog srednjoškolskog romana, čiji je moto bio Horacijevo „Carpe  diem”….

Kad sam jednom ušla u taj zamak kao skonište od stvarnosti-povratka nazad nije bilo.Moji likovi su ostali zarobljeni u njegovim napuštenim zidinama bez ključa, telefona i ikakve veze sa spoljnim svetom. Jer ujutro, pošto su prenoćili u zamku, Franc, čuvar zamka, je nestao, a vrata su bila zaključana od spolja. Napolju je i dalje buktala oluja..

Kafka svoj roman „Zamak“ nikad nije završio,  kad sam pisala svoj „roman“ nisam ni znala za Kafkin i nije bilo zaista nikakve veze.  Moj  „Zamak“ je čak imao i kraj – ispalo je da je sve bio samo ružan san glavne junakinje. Ali nije bio san. Taj kraj sam par godina kasnije izbrisala i tražila drugi, ali ga nikako nisam pronalazila. Prvo je ličilo na detektivski roman, pa se pretvorilo u fikciju, naučnu fantastiku, kako sam odrastala tako sam ubacivala svoja nova razmišljanja i iskustva, dopunjavala, prepravljala i zapravo mislim da ga još nisam završila. Naime odustala sam od „Zamka“ kad sam shvatila da je „Zamak“ samo zamka u koju sam upala da ne bih razmišljala o stvarnim relanim stvarima oko sebe, igrala sam se i odmarala mozak pišući ga. 

Zaplet je  bio taj da likovi pokušavaju da nađu ključ i ubicu koj ih jednog po jednog ubija, a onda počinju i da se optužuju međusobno jer sem njih čini se da nema nikog drugog u zamku.

Tako sam i ja godinama krivicu prebacivala na druge i na okolnosti, a  poenta je da sam sve vreme bila sama u zamku i sama sam sebe kočila u svemu.

Sami smo odgovorni za sve svoje postupke i dela.  Nisu drugi, ili neke okolnosti, ključ koji sam tražila sve vreme mi je bio ispred nosa.

Kafka je u svom romanu dao daleko složenije i teže štivo- njegov zamak je nedodirljiv i tajanstven, niko ne uspeva da otkrije  način kako doći do njega.

Moj „Zamak“ je samo usamljena  tačka na brdaščetu i prvo deluje kao spas u olujnoj kišnoj noći. Međutim, pretvara sa brzo u moru. Kad se sklanjamo od stvarnosti u neke iluzije to nas stigne kad tad. Košta. Skloništa su potrebna, ali ne može se večno živeti u njima. U principu ne odustajem, i dalje sam tu ispred tih vrata. Ključ mi je u rukama. Želim da izađem konačno. Da završim roman. I iskoristim dan.

Nedelja je najužasniji dan

Nekoliko srećnih trenutaka

Vizija ljudske budnućnosti u kojoj je čovek usamljen i izolovan potpuno, a u vezi je, prijateljstvu i živi sa operativnim sistemom svog kompjutera tema je filma „HER“ Spike Jonze nagrađenog oskarom za  origalni scenario.

Glavni junak (Joakin Feniks) se razveo od žene sa kojom je odrastao i na kraju započinje ljubavnu vezu sa operativnim sistemom (Sam) – svaki dan on s njom priča preko slušalica, ona mu sređuje poštu, na kraju otkriva da ona tako razgovara sa 8000 drugih i da je zaljubljena pored u njega u još njih 640 i nešto. Ali to je zapravo krajnost ka kojoj idemo oslanjajući se na kompjutere i telefone.

Neko će reći bolje i kompjuter nego ništa. Tako je i junak filma“Ona“ razmišljao i doživeo je veliku ljubav sa pomenutim sistemom i naučio mnoge stvari o sebi- ali ipak je ceo film bio u skoro svakoj sceni sam sa slušalicama na ušima i razgovoru sa „operativnom dragom“. Na kraju operativni sistemi nestaju- tačnije  niko ne može da visi za kompom ili fonom ceo život - tako da on i njegova najbolja drugarica- tkđ. sveže razvedena mlada žena (Ejmi Adams) ostaju upućeni jedno na drugo. 

Nedavno smo na času naprednog engleskog jezika  radili jedan tekst čiji je naslov glasio"Tajne sreće", iz studije jednog psihologa koji je ceo  život posvetio istraživanju fenomena sreće. On je uradio intervju sa najuspešnijim ljudima na svetu- muzičarima, glumcima i drugim umetnicima kojima primarno u životu nije zarađivanje novca. Zatim je zapisao njihove odgovore i krenuo da intervjuiše obične ljude.
Zaključak do koga je došao bio je sledeći: sreća nije u vezi sa novcem. Nije povezana toliko ni sa slavom. Ipak određeni minimum para je potreban za srećan život,  pored toga nema neke velike razlike između bogatih i onih nešto manje bogatih.
Ključna stvar za sreću po njemu je koncentracija na određenu delatnost- tačnije da bismo bili srećni treba da se usredsredimo na nešto.
Nekim ljudima je najjednostavnije da se fokusiraju na ostvarivanje nekog cilja. Po njima, za sreću je potrebno da završiš školu, diplomiraš, zaposliš se, udaš - oženiš, dobiješ decu, kupiš kuću i kola…Ipak ljudi koji ostvare sve pomenuto nisu večno srećni (mada moguće da oni koji nisu na njihovom mestu misle da jesu).  Ponekad sreća nije ono što smo postigli, već ono što nismo. 

Sreća, ako se shvati na ovaj način- materijalističko shvatanje- postaje lov u prazno. Trčanje za nečim što nemaš, jer ako ona prati  ostvarenje cilja,  zašto  onda čim ostvarimo jedan cilj idemo za drugim?
Sreća je po meni pre osećaj nego misao, jer da nije tako ne bi bila tako prolazna, promenljiva,nestalna, neuhvatljiva. Ponekad nismo ni svesni da smo u najsrećnijem momentu dok on ne prođe. Takođe nikad nismo stalno srećni.

Moguće da postoje dva momentuma sreće- onaj istinski koji je povezan sa našim osećanjem radosti i ispunjenosti.
I onaj drugi kad sami treba da sreću  prizovemo, a na koji je mislio i sam autor ove studije- da osvestimo sebe i podsetimo da smo srećni  samom činjenicom da živimo, postojimo i borimo se za naše snove…

A ja preživljavam sivilo nedelje.

Ako živite sami u velikom gradu (kao što je BG) onda ste nedeljom još usamljeniji. Odmarate se od posla, buljite u komp,  komunicirate sa nekim preko neke društvene mreže, od ponedeljka ćete već juriri za obavezama i tako celu nedelju. Niko ne radi. Svi odmaraju. Napolju sivo, oblačno, pada sitna kiša. Ništa se ne čuje do tri popodne. Kao da svi spavaju. A u gradu si, centar, a kao da živiš u pustinji. Nigde nikoga.

Buljimo u svoje telefone, budućnost je tu, jača nego ikad.