Zamka zamka

U zamku

“Vazduh  je  bio   vlažan  i  mirisalo  je  na  kišu.

Nalazili  smo  se  negde  na pola  puta,  udaljeni  nekoliko  milja  od  kuće,  u  noći,  na  pustom  prostranstvu  u  pokvarenom  autobusu,  na  već  propaloj  ekskurziji. Čovek  u  crnoj  kabanici  nam  je  rekao  da  se  u  blizini  nalazi  jedan  zamak,  te  da  bismo  mogli  tamo  da  se  skonimo  od  kiše  i  da  telefoniramo. „- tako je glasio početak mog srednjoškolskog romana, čiji je moto bio Horacijevo „Carpe  diem”….

Kad sam jednom ušla u taj zamak kao skonište od stvarnosti-povratka nazad nije bilo.Moji likovi su ostali zarobljeni u njegovim napuštenim zidinama bez ključa, telefona i ikakve veze sa spoljnim svetom. Jer ujutro, pošto su prenoćili u zamku, Franc, čuvar zamka, je nestao, a vrata su bila zaključana od spolja. Napolju je i dalje buktala oluja..

Kafka svoj roman „Zamak“ nikad nije završio,  kad sam pisala svoj „roman“ nisam ni znala za Kafkin i nije bilo zaista nikakve veze.  Moj  „Zamak“ je čak imao i kraj – ispalo je da je sve bio samo ružan san glavne junakinje. Ali nije bio san. Taj kraj sam par godina kasnije izbrisala i tražila drugi, ali ga nikako nisam pronalazila. Prvo je ličilo na detektivski roman, pa se pretvorilo u fikciju, naučnu fantastiku, kako sam odrastala tako sam ubacivala svoja nova razmišljanja i iskustva, dopunjavala, prepravljala i zapravo mislim da ga još nisam završila. Naime odustala sam od „Zamka“ kad sam shvatila da je „Zamak“ samo zamka u koju sam upala da ne bih razmišljala o stvarnim relanim stvarima oko sebe, igrala sam se i odmarala mozak pišući ga. 

Zaplet je  bio taj da likovi pokušavaju da nađu ključ i ubicu koj ih jednog po jednog ubija, a onda počinju i da se optužuju međusobno jer sem njih čini se da nema nikog drugog u zamku.

Tako sam i ja godinama krivicu prebacivala na druge i na okolnosti, a  poenta je da sam sve vreme bila sama u zamku i sama sam sebe kočila u svemu.

Sami smo odgovorni za sve svoje postupke i dela.  Nisu drugi, ili neke okolnosti, ključ koji sam tražila sve vreme mi je bio ispred nosa.

Kafka je u svom romanu dao daleko složenije i teže štivo- njegov zamak je nedodirljiv i tajanstven, niko ne uspeva da otkrije  način kako doći do njega.

Moj „Zamak“ je samo usamljena  tačka na brdaščetu i prvo deluje kao spas u olujnoj kišnoj noći. Međutim, pretvara sa brzo u moru. Kad se sklanjamo od stvarnosti u neke iluzije to nas stigne kad tad. Košta. Skloništa su potrebna, ali ne može se večno živeti u njima. U principu ne odustajem, i dalje sam tu ispred tih vrata. Ključ mi je u rukama. Želim da izađem konačno. Da završim roman. I iskoristim dan.