Sladostrašće jedne nimfomanke

Društveno propisane norme ponašanja su ipak jače od ličnih želja, nagona i potreba...

Najnovije ostvarenje kontraverznog Larsa von Trira „Nimfomanka“ u javnosti je predstavljeno kao delo koje treba da gledaju samo stariji od 18 i  premijerno je prikazano u  kasnim večernjim satima na FESTU zbog šokantnih scena seksa. Reklama za film je takođe u prvi plan stavljala seks preko plakata glavnih protagonista kako doživljavaju orgazam, a kod publike se tako stvorilo očekivanje pornografski eksplicitnog filma.  Čak se pisalo i da su su scene seksa stvarne, a ne odglumljene. Neverovatno, jer kad odgledate sam film shvatićete da je sve ovo zapravo samo dobro urađena reklama da se privuče pažnja, a  u svakoj onoj sceni za koju ste očekivali da će vas  posramiti  videćete samo početak ili nagoveštaj nečega i to je to.

Mada naravno ima scena koje je teško gledati, ipak u poređenju sa ranijim  Trirovim filmovima- ovaj  nije toliko „strašan“.

Nikako ne mogu da zaboravim premijeru „Antihrista“ u Sava centru  pre par godina kad je više od pola publike bukvalno pobeglo iz sale  pošto je Šarlot Geinzburg kastrirala svog filmskog muža Viljema Defoa. E sa tim „Antihristom“ je i započela Von Trirova trilogija o depresiji (slede Melanholija i Nimfomanka)....  Defo  se pojavljuje u drugom delu "Nimfomanke" u ulozi poslodavca stare Džo.

 Naime, prvi deo „Nimfomanke“ je gotovo pa briljantan, mlada glumica Stejsi Martin (Stacy Martin)  je sjajna u ulozi devojke koja juri svoju slobodu i potpuno je konzumira- cilj joj je samo sopstveno uživanje i često je to na uštrb tuđe patnje.  Ali  i pored toliko muškaraca ona je duboko usamljena,  ipak u jednom momentu ideal uspeva da postigne u spoju trojice ljubavnika: jednog koji nju služi, drugog koga ona služi i trećeg koji je voli i  koga ona voli (mada sa njim ne doživljava nikakav seksualni  užitak).

U drugom delu filma kada u sve to "uskače" Šarlota kao starija verzija junakinje Džo kao da odjednom počinje film o drugoj osobi- i zapitate se šta se desilo? Drugi deo je pretvaranje žene koja je uživala u seksu  u mazohistkinju. Ona ostavlja svoje dete samo usred noći  i ide na  šibanje zarad zadovoljstva.

 Nimfomankina  starost je zaista tužna- ona od mlade devojke koja je uživala u svim seksualnim slobodama postaje pravi bolesnik, pa onda i  profesionalni zlostavljač-sadista koji pare zarađuje tako što tera dužnike da joj otkriju svoje seksualne slabosti, a onda završava i sa devojčicom u lezbejskoj vezi da bi na kraju bila potpuno ponižena: prebijena i izurinirana.

Prvi deo filma je nema sumnje bolji, drugi gubi nit, a naročito je epizoda o mučeniku pedofilu  nepodnošljiva jer odjednom se od gledaoca zahteva da se saoseća sa pedofilom koji se stavlja u istu ravan sa zavisnikom od seksa.
 Ipak sveukupno,„Nimfomanka“ jeste zanimljivo ostvarenje koje treba pogledati. Da li je ovim filmom žena oslobođena ili je samo još jednom dokazano da žena nikako ne može imati istu seksualnu putanju kao muškarac- a da se pri tom ne suoči sa ozbiljnim posledicama (društva koje je kao takvu ne prihvata) ? 
Seligman ( Stellan  Starsgard) je slušao Džo od početka  do kraja filma zajedno sa nama  i rekao joj da je niko ne bi osudio da je muškarac, a zatim je iako nikad ranije nije bio sa ženom poželeo da spava sa njom. Džo ga odbija i ubija.. 
Ona se promenila i pucala je  u svog slušaoca Seligana i ono licemerje od koga boluje svako društvo, pa i pojedinac koji uvek osuđuje onog drugog, a opravdava sebe. Tako je Von Trirova  Džo na kraju  odustala od svoje sladostrasno manijačke slobode i postala svoja sopstvena negacija.