Nedelja je najužasniji dan

Nekoliko srećnih trenutaka

Vizija ljudske budnućnosti u kojoj je čovek usamljen i izolovan potpuno, a u vezi je, prijateljstvu i živi sa operativnim sistemom svog kompjutera tema je filma „HER“ Spike Jonze nagrađenog oskarom za  origalni scenario.

Glavni junak (Joakin Feniks) se razveo od žene sa kojom je odrastao i na kraju započinje ljubavnu vezu sa operativnim sistemom (Sam) – svaki dan on s njom priča preko slušalica, ona mu sređuje poštu, na kraju otkriva da ona tako razgovara sa 8000 drugih i da je zaljubljena pored u njega u još njih 640 i nešto. Ali to je zapravo krajnost ka kojoj idemo oslanjajući se na kompjutere i telefone.

Neko će reći bolje i kompjuter nego ništa. Tako je i junak filma“Ona“ razmišljao i doživeo je veliku ljubav sa pomenutim sistemom i naučio mnoge stvari o sebi- ali ipak je ceo film bio u skoro svakoj sceni sam sa slušalicama na ušima i razgovoru sa „operativnom dragom“. Na kraju operativni sistemi nestaju- tačnije  niko ne može da visi za kompom ili fonom ceo život - tako da on i njegova najbolja drugarica- tkđ. sveže razvedena mlada žena (Ejmi Adams) ostaju upućeni jedno na drugo. 

Nedavno smo na času naprednog engleskog jezika  radili jedan tekst čiji je naslov glasio"Tajne sreće", iz studije jednog psihologa koji je ceo  život posvetio istraživanju fenomena sreće. On je uradio intervju sa najuspešnijim ljudima na svetu- muzičarima, glumcima i drugim umetnicima kojima primarno u životu nije zarađivanje novca. Zatim je zapisao njihove odgovore i krenuo da intervjuiše obične ljude.
Zaključak do koga je došao bio je sledeći: sreća nije u vezi sa novcem. Nije povezana toliko ni sa slavom. Ipak određeni minimum para je potreban za srećan život,  pored toga nema neke velike razlike između bogatih i onih nešto manje bogatih.
Ključna stvar za sreću po njemu je koncentracija na određenu delatnost- tačnije da bismo bili srećni treba da se usredsredimo na nešto.
Nekim ljudima je najjednostavnije da se fokusiraju na ostvarivanje nekog cilja. Po njima, za sreću je potrebno da završiš školu, diplomiraš, zaposliš se, udaš - oženiš, dobiješ decu, kupiš kuću i kola…Ipak ljudi koji ostvare sve pomenuto nisu večno srećni (mada moguće da oni koji nisu na njihovom mestu misle da jesu).  Ponekad sreća nije ono što smo postigli, već ono što nismo. 

Sreća, ako se shvati na ovaj način- materijalističko shvatanje- postaje lov u prazno. Trčanje za nečim što nemaš, jer ako ona prati  ostvarenje cilja,  zašto  onda čim ostvarimo jedan cilj idemo za drugim?
Sreća je po meni pre osećaj nego misao, jer da nije tako ne bi bila tako prolazna, promenljiva,nestalna, neuhvatljiva. Ponekad nismo ni svesni da smo u najsrećnijem momentu dok on ne prođe. Takođe nikad nismo stalno srećni.

Moguće da postoje dva momentuma sreće- onaj istinski koji je povezan sa našim osećanjem radosti i ispunjenosti.
I onaj drugi kad sami treba da sreću  prizovemo, a na koji je mislio i sam autor ove studije- da osvestimo sebe i podsetimo da smo srećni  samom činjenicom da živimo, postojimo i borimo se za naše snove…

A ja preživljavam sivilo nedelje.

Ako živite sami u velikom gradu (kao što je BG) onda ste nedeljom još usamljeniji. Odmarate se od posla, buljite u komp,  komunicirate sa nekim preko neke društvene mreže, od ponedeljka ćete već juriri za obavezama i tako celu nedelju. Niko ne radi. Svi odmaraju. Napolju sivo, oblačno, pada sitna kiša. Ništa se ne čuje do tri popodne. Kao da svi spavaju. A u gradu si, centar, a kao da živiš u pustinji. Nigde nikoga.

Buljimo u svoje telefone, budućnost je tu, jača nego ikad.