Luzeri, srećno

Hoću sve ili ništa.

 Ne, neću ništa. Hoću bar nešto. Ali definitivno više od ovoga što imam. Mada uvek može gore, ali zašto ne bi moglo da bude bolje. Zašto, pitam vas, odgovorite mi....

Cilj mi je bio da napišem jedan tekst o svim onim stvarima koje sam loše uradila. Nešto kao Promašaji. Onda se prirodno javila pomisao kako će čitalac reagovati kad vidi taj naslov i koga će uopšte privući, kad se svuda pišu i štampaju neke silne knjige na temu USPEHA- te magične reči na koju svi padaju.

Nema toga koji se rodio, a da ne želi da bude uspešan. U fazonu, svako želi da je najbolji, najlepši, to je ono kao univerzalni san svih generacija. Saveti kako do uspešnog života se daju. na sve strane.

Niko ne voli da razmišla o onoj suprotnoj stanici(stranici)- neuspehu, porazu, promašaju mete koja se gađa.

Ali tema kao tema  uopšte nije moj fah. Nisam ekspert za uspeh i zato mi je lakše da pišem o promašajima, mada nisam ni neki teško izgubljen slučaj- ali da dajem savete o uspešnom životu nekako mi ne ide. Važnije mi je da priznam sebi jasno i glasno kao što neko u američkom filmu kaže: „Ja sam alkoholičar“ (ili Marija Šerifović nedavno, zanimljivo da poznati i obavezno uspešni čak i kad priznaju neki svoj neuspeh to je uvek kao nekako kul- sve što oni rade je kul pa čak i kad piju ili se drogiraju, dok neki običan čovek kad to radi – e onda je gubitnik, klošar, luzer) dakle želela sam da kažem: “Nisam uspešna, pa šta?“

Boli me uvo što vi jeste, ja eto nisam. MOJE JE PRAVO DA IZABEREM, mada NISAM NI NEUSPEŠNA. Prosto ne verujem ni u jedan od ta dva pojma. Verujem samo u preživljavanje, opstajanje ili propadanje. MNOGI USPEŠNI LJUDI SU NA KRAJU  GADNO ZAVRŠILI. Ne, nisam kukavica, imam pretlju za sve, probala sam sve. Bila sam često i izuzetno uspešna u određenim oblastima kojima sam se bavila, ali sve je to nekako imalo određeni ROK TRAJANJA. USPEH SA ROKOM TRAJANJA, A POSLE  neki fijasko.....Ustvari mi dosadi sve.

Zaista nisam uspešna u pisanju tekstova ovog tipa, više mi leži da pišem o nekoj knjizi, ličnosti.  Zato ću ovde da pomenem Makijavelija, filozofa firentinskog iz doba renesanse, kome se pripisuje čuvena izjava“Cilj opravdava sredstava“. Svako od nas ima određenu količinu moći, a cilj je da se ta moć što više poveća. Po njemu,  ispravno je primenjivati sve što uvećava tu  moć i vlast. Ali nismo svi sastavljeni od istog vezivnog tkiva. Ja recimo nemam stomak za mnoge stvari. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde<i> u toku puta se istrošim i ostvarenje cilja mi više nije primarno</i>, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi.

Ali to sam ja, vi ste vi!

Biti uspešan

je svakako uvek bolja  varijanta. 

Luzeri, srećno!

PESME LJUBAVI, MRŽNJE I BOLA

Voleh  te...

Zašto sam te prepoznala, kad to nisi bio ti?

Zašto sam mislila da ti se približavam, kad si nestao?  Dešava nam se ono što mislimo i čega sa sećamo. Moj otac je nestao davno, teško je govoriti o tome, nikad ga se nisam odrekla, čak ni onda kad su ga proglasili mrtvim, ceo život sam patila za njim. Nisam mogla da odbolujem njegovo mistično odsustvo. Nisam prihvatala smrt. Tražila sam ga u drugima.

 U prvom trenutku sreće, u danima koji su nastajali, volela sam ga u svima pomalo, i naravno sve je bila moja krivica. Nikome nikad nisam priznavala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

Zašto sam u tebi prepoznala nekog bliskog kad si bio običan stranac i prolaznik? Na distanci i daleko, hladan i zao, nesuđeni moj ljubavniče- zaista te jesam želela. Ali kad plačem to nije zbog tebe, i kad me boli-ne boliš me ti- već onaj davno izgubljeni san, san deteta da otac je možda ipak živ.

Ne mogu da odrastem nikad. Niste me zaštitili od buke i besa, ostavili ste me samu u mračnoj sobi, niko nije čuo moj plač, niko me nije utešio. Posle sam otišla u noć da se opijem i ušla sam u zadimljenu plesnu salu i postala sam deo vesele mase koja skače i slavi .

Volela sam te.

Bio si stranac i prolaznik.

Meni nisu ubrizgali injekciju da ublaži bol. Nikome nikad nisam priznala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

(17.JUL, 2013.)

WHO IS THE BEST?

 Ili- Usponi i padovi najboljih

Novak Đoković i Rafael Nadal su na kraju tenisku 2013. podelili na ravne časti, tako što je prvi pobedio u poslednjem bitnom okršaju(završni masters u Londonu), a drugi je godinu završio na poziciji broj 1 ATP liste.

Sezona je bila napeta i uzbudljiva sa puno preokreta počevši od Nadalovog senzacionalnog povratka posle 7-mesečne pauze, stresnog meča na Rolan Garosu (jedinom grend slemu koji Novaku fali) kad se Nole upecao i onda je Španac bez muke osvojio 8. titulu na najznačajnijem turniru na šljaci, zatim je ispao u prvom kolu Vimbldona, a Đoković je izgubio od Mareja u finalu istog.

Sledi američka turneja iz snova za Nadala koji odjednom postaje kralj betona i preuzima primat nad Novakom koji sa svojom kriznom igrom na kraju gubi i finale US opena od istog, a potom i poziciju broj 1. Međutim, preokret je kratko trajao, jer Đokovović se brzo osvetio Nadalu na kineskoj turneji i ušao u fantastičnu seriju nepobedivosti, osvojivši posle Kine i masters u Parizu, a zatim i London.

Nadal je brzinom svetlosti došao do naglog pada forme(što mu inače nije bilo strano ni ranije), ali je ipak uspeo da overi poziciju broj 1 za kraj i to preko dramatičnog meča protiv Vavrinke (koji ga je posle optužio za koučing, stric Toni je iz boksa dovikivao?!?).

Na kraju suma sumarum, Đokovićeva pobeda za svega 93 minuta nad Nadalom je bila pomalo čini se i simboličan, ali i najpravedniji mogući epilog.

Ipak ostaje niz nedoumica.

Ko je u ovom trenutku najbolji, ako je to Đoković, zašto nije prvi? Ako je Nadal, kako je tako brzo izgubio top formu?

Izgleda da se u tenisu sve brzo menja i postaje neizvesno. Kakav će biti početak 2014? Da li je Novak sa dve poslednje pobede nad najvećim rivalom uspeo da povrati prirodan poredak stvari u tenisu (koji je tokom 2011 bio uspostavljen) po kome je on uvek u prednosti u tim okršajima jer je prosto prevazišao Španca(koji može da ga iznenadi i pobedi samo kad  nije 100% fokusiran) ili je sam Španac zaista umoran(ali od čega, jedva da je igrao pola godine, svi ostali su igrali više, mada zaista je delovao jako nervozno i loše u tom meču)? Da  li je Novakov nalet (4 osvojena turnira u nizu) samo posledica poljuljanog ponosa jer više nije prvi (da li je potcenio ranije Nadala, opustio se,  pa ga je ovaj zato i prestigao) ili je to što smo videli zaista uspon njegove forme?

Uspon i pad prvog i drugog tenisera  sveta izgleda idu naizmenično. U sportu kao i u životu ne može se uvek sve predvideti, a teško je i biti objektivan.  Ostaje nam da sačekamo. Rafa je preko noći praktično postao nešto kao državni neprijatelj broj 1, ali nije uspeo da odmakne daleko od  najsvetlijeg  srpskog sna - Đokovića.

O  tenisu, sveti sporte, hvala ti  za sve sjajne trenutke velikih šampiona........

Filozofija luzera

Ili- Šta zaista želim?

Naše realne mogućnosti i želje često nisu u skladu, ciljevi koje postavljamo ponekad su samo fiktivne lažne mete koje namerno promašujemo jer prosto na taj način „ubijamo“ sopstvenu nesposobnost da se pomerimo ikud. Zašto? Zato što je ponekad jedini cilj da nema nikakvog cilja,  da samo sedim i osluškujem, živim.....

Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, treba ovo, ne ono, itd. Koliko ste puta sami sebi rekli: „E mogao sam ovo bolje, e da sam samo ono, ne ovo?“. Naknadno je lako biti pametan, posle bitke svi su generali.

Šta uopšte znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše?

Da li je to ono kad si apsolutno srećan i zadovoljan, kad nekoga pobediš u nečemu, kad dobiješ najvišu ocenu, kad nemaš nijedan problem? Ili si uspešan zato što umeš da se podigneš kad padneš? Sve ovo je prolazno i brzo se menja.

Ponekad se svi osećamo pomalo kao luzeri, ali uglavnom se oporavljamo i krećemo napred sa mišlju:“ja sam najbolji, uspeću, itd.“ Samopouzdanje je promenljiva kategorija, i dosta toga zavisi od njega, kad je sniženo, a kad povišeno- ipak finalni rezultat je nekako pomalo nepredvidiv. Ne mogu da kažem da je prosto stvar vere u sebe  da li ćete uspeti ili ne. Zavisi šta zaista želite. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde u toku puta se istrošim i nekako mi više ostvarenje cilja nije primarno, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi. Šta to otkriva o meni?

Da sam idealista? Ne dopada mi se ono što vidim uzput, pa se sklanjam, i stalno počinjem izpočetka misleći da će ovaj put biti drugačije. Da neće biti nikakvih ružnih usputnih stanica i prepreka koje će mi ogaditi krajnji cilj?

Da sam slaba? Možda i to, i nije mi teško da to sebi priznam, ali je jače od mene da stalno trčim istu trku do pola i onda se vratim na početak.

Ne možemo svi biti makijavelisti, ni savršeni, ni uspešni.

Svi pričaju o uspehu zato jer je to onaj lepši, prijatniji deo egzistencije. Ja se radije bavim analizom podbačaja. Jer i biti luzer je sastavni deo života- mada se o tome nerado govori, kao što se generalno izbegavaju manje vedre teme. Luzerstvo nije dobro ukoliko postane konstantan ogrtač i pratilac, jer onda  preti da  vas pretvori u herojsku žrtvu. Ipak mislim da se više razvijamo kroz poraze. Jer oni nas suočavaju sa vlastitim ograničenjima i drže nas na zemlji. Tako luzer postaje onaj istinski poznavalac sebe.

Sunce se uvek ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, mislim da ću da istrčim trku do kraja, ili- bar se nadam!  

Nole, svi te vole

Ili- Kako je Rafa postao državni neprijatelj broj 1?

Ko je najbolji u tenisu?

Kako ko? Pa Novak Đoković, to se zna i ne postavljaj  glupa pitanja. Ni ti niti bilo ko. Nole je sve i svja,  svetac, patriota, uzdanica, perjanica, najbolji ikad! Niko pre i niko posle njega ne može da znači ništa. Samo on, i niko drugi!

Poslednjih par nedelja, otkako je došlo do smene na ATP listi, u medijima, bar ono što sam ispratila putem interneta, vlada pravi medijski linč  nesretnog Rafe Nadala koji se usudio da eto prvo pretekne Noleta, a onda i da overi to prvo mesto na kraju godine. Ljudi bukvalno šize na forumima, svađaju se međusobno, svaka negativna vest u vezi Nadala se  lakuje, oni koji pobede Nadala postaju Srbi preko noći i heroji, veliki prijatelji nacije, miljenici naroda, jer Novak Đoković je svetinja ove zemlje i naroda- a u svetinju se ne dira.

Novak je simbol uspeha. Zadnji (da ne kažem jedini) tračak nade za napaćene ljude u ovoj tužnoj zemlji punoj nezaposlenih i gladnih.

Sve je više pevača prosjaka u Knez Mihajlovoj. Ranije su svirali i prosili uglavnom Cigani, danas je sve više belih pevača. Od performatora, preko violinista, trubača, gitarista, itd. A Novak kad igra to je kao raj, jer on pobeđuje redom otkako je drugi- i otkako je drugi on je zapravo PRVI I JEDINI za ovaj narod.

Zato kako se usuđujete da tamo pominjete još nekoga ko zna da igra tenis. Kakav Rafa- taj je nadopingovan, licemeran, loš, ujak ili stric mu Toni dovikuje iz boksa u toku meča i on tako pobedi Vavrinku 12. put za redom. I neka mu je rekao Vavrinka- tako i treba da se već jednom neko obračuna sa tim smrdljivim Špancem koji se usuđuje da postoji u tenisu. I Federer je isto smrad, ali pošto on redovno sad već gubi od Noleta lakše se diše. Mada i Nadal će slično proći, čeka ga ista  sudbina.

Zapravo je Novak jedina svetla tačka u životima mnogih i srpskog naroda i identiteta koji izgleda jedino i postoji kad je sport u pitanju. Svaka mu čast što postoji, bez njega stvarno ništa više ne bi imalo smisla. Ponos i čast mnogih je ozbiljno uzdrmana, a čitav svet se eto ustremio protiv nas Srba. Valjda da biće ipak nije baš sve tako. Ja nisam nepatriota, čak sam u ranoj mladosti bila i malo nacionalista, ali ne sportski već zemaljski. O  tenisu, sveti sporte, hvala ti jer si nam dao velikog šampiona Novaka. Samo da nastavi da osvaja turnire, pa da živimo i dalje lakše. Jer to su ti retki sjajni trenuci. A onaj Nadal – njega mi je baš žao jer će ga i dalje mrzeti kao državnog neprijatelja broj 1.

Biti najbolji, šta znači to? Najbolji opstaju. Nekome je pobeda sve i spreman je da uradi sve zarad nje. Nekome je samo potvrda samopouzdanja.

-         Daj da bar u nečemu budem prvi- često se kaže. Daj da budemo prvi, ne oduzimate nam to.

-         Mada ima puno indicija da vrhunskog sporta nema bez vrhunskog dopinga. Slučaj Lensa Armstronga to najbolje potvrđuje. Za Nadala se vezuju priče o  nedozvoljenim supstancama. Da li to znači da je sve laž  i prevara, da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled?

U Srbiji je svaki dan isti. Nema nikakvih senzacionalnih promena. Svi smo pomalo u nekim ličnim iluzijama, ili kolektivnim zabludama. Čitamo ono što je u skladu sa našim mišljenjem. A Nole se mora obožavati. Jer on je jedina svetla tačka u daljini.

Rafo, ti li si?

Ili- Sumrak idola

I tako zaljubim se ja. Jedan put, drugi put, ponovo. Znači li da sam načisto sa samom sobom? Uvek se ja zaljubim u neku iluziju, ideal, laž. Ja sam nešto kao neizlečivi idaelista ili neizlečivi zavisnik od fikcije. Ne samo da sam u ranoj mladosti i detinjstvu imala bujnu maštu, a ne. Imam je i dan danas. Od svega stvorim priču i to onu idealističku. Tako da izbegnem na svaki mogući način sudar, susret sa stvarnošću. Stvarnost ne valja, ne dopada mi se, nije to moj fah, više volim neke druge imaginarne svetove. Ono kao čitanje mi je bilo omiljeni hobi u srednjoj, a posle sam i studirala čitanje sve dok mi nije pripala muka, sve od Homera, preko Vergilija, Danteovog Pakla, Čistilišta, Raja i Petrarkini Soneti, sve Šekspirove drame...dakle SVE ili SKORO SVE ŠTO JE IKAD napisano zaključno sa Nabokovom, Borhesom, Marhesom, Beketom itd... Diplomirala sam na Virdžiniji Vulf i njenom Svetioniku i Sartrovim Prljavim rukama- i bilo je lepo... Lagala sam oduvek sebe. Pa i dan danas. I idealizovala sam i sebe i druge. I zaljubim se uvek u nekog slepca i napravim od njega najvećeg sveca i onda obožavaj taj kult oko njega do iznemoglosti.

Na kraju mi se smučio i mit o Rafi Nadalu- tom stroidnom teniseru kog sam gotivila dugo- jer lepuškast je, zgodan, nabildovan, te sve nešto skroman, fin i stalno pobeđuje- čovek je povređen, pa se vrati svaki put sve jači i igra li ga igra kao vanzemaljac sve dok op- odjednom se ne ugasi.... Odjednom je pao i ja sam davno čula te priče o njemu da se dopinguje, ali ih nekako nisam detaljno proučavala. Ipak izgleda da ima tu istine, jer kad se malo realističnije pozabavi čovek njegovim slučajem vidi se da tu nisu čista posla.  Takvi drastični padovi u igri, konstantne pauze, promene u izgledu.....Ali on je samo jedan primer mog zanošenja nečim nepostojećim- da bih se skonila od realnih stvarnih činjenica.

Niko nije savršen, niko ne može da vas ne razočara, u krajnjoj liniji i sami sebe  možete lako da razočarate i tada je najteže. Ne želim da se lažem više, ali nekako uvek imam jaku  potrebu za nekim idolom ili uzorom koji je prvi, najbolji u nečemu. Možda sam iskompleksirana, nesigurna u samu sebe. Rafa je možda jedan od najvećih prevaranata u istoriji sporta, a isto tako je možda jedan od najvećih tenisera ikad. Istina je verovatno negde između. Ali žao mi je, svaki put mi je žao kad moram da se suočim sa istinom i neopozivom činjenicom- kad moram da prihvatim DA NISAM U PRAVU.

I razočaravala sam se i u druge idole, i žive ljude, uvek sam bila previše stroga jer sam previše uzdizala u nebesa te idole. Npr. brata, očekivala sam previše. Uvek su nekako moji zahtevi bili nerealni. Kako da ih promenim, ja i sebe ne prihvatam u celosti. Prihvatam samo onaj deo sebe koji je  meni drag.

Valjda mi je potrebno da hranim svoj mozak nekim snom i izmišljotinom. Da ne čujem kad svi govore jedno, a ja verujem u nešto sasvim suprotno. I prošla sam Danteov Pakao i svratila do Čistilišta i Raja i ponovo ni to mi nije bilo dovoljno da se promenim. Ja bih i dalje da volim, budem zaljubljena u nekog idola, božanstvo.