Filozofija luzera

Ili- Šta zaista želim?

Naše realne mogućnosti i želje često nisu u skladu, ciljevi koje postavljamo ponekad su samo fiktivne lažne mete koje namerno promašujemo jer prosto na taj način „ubijamo“ sopstvenu nesposobnost da se pomerimo ikud. Zašto? Zato što je ponekad jedini cilj da nema nikakvog cilja,  da samo sedim i osluškujem, živim.....

Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, treba ovo, ne ono, itd. Koliko ste puta sami sebi rekli: „E mogao sam ovo bolje, e da sam samo ono, ne ovo?“. Naknadno je lako biti pametan, posle bitke svi su generali.

Šta uopšte znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše?

Da li je to ono kad si apsolutno srećan i zadovoljan, kad nekoga pobediš u nečemu, kad dobiješ najvišu ocenu, kad nemaš nijedan problem? Ili si uspešan zato što umeš da se podigneš kad padneš? Sve ovo je prolazno i brzo se menja.

Ponekad se svi osećamo pomalo kao luzeri, ali uglavnom se oporavljamo i krećemo napred sa mišlju:“ja sam najbolji, uspeću, itd.“ Samopouzdanje je promenljiva kategorija, i dosta toga zavisi od njega, kad je sniženo, a kad povišeno- ipak finalni rezultat je nekako pomalo nepredvidiv. Ne mogu da kažem da je prosto stvar vere u sebe  da li ćete uspeti ili ne. Zavisi šta zaista želite. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde u toku puta se istrošim i nekako mi više ostvarenje cilja nije primarno, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi. Šta to otkriva o meni?

Da sam idealista? Ne dopada mi se ono što vidim uzput, pa se sklanjam, i stalno počinjem izpočetka misleći da će ovaj put biti drugačije. Da neće biti nikakvih ružnih usputnih stanica i prepreka koje će mi ogaditi krajnji cilj?

Da sam slaba? Možda i to, i nije mi teško da to sebi priznam, ali je jače od mene da stalno trčim istu trku do pola i onda se vratim na početak.

Ne možemo svi biti makijavelisti, ni savršeni, ni uspešni.

Svi pričaju o uspehu zato jer je to onaj lepši, prijatniji deo egzistencije. Ja se radije bavim analizom podbačaja. Jer i biti luzer je sastavni deo života- mada se o tome nerado govori, kao što se generalno izbegavaju manje vedre teme. Luzerstvo nije dobro ukoliko postane konstantan ogrtač i pratilac, jer onda  preti da  vas pretvori u herojsku žrtvu. Ipak mislim da se više razvijamo kroz poraze. Jer oni nas suočavaju sa vlastitim ograničenjima i drže nas na zemlji. Tako luzer postaje onaj istinski poznavalac sebe.

Sunce se uvek ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, mislim da ću da istrčim trku do kraja, ili- bar se nadam!