Sladostrašće jedne nimfomanke

Društveno propisane norme ponašanja su ipak jače od ličnih želja, nagona i potreba...

Najnovije ostvarenje kontraverznog Larsa von Trira „Nimfomanka“ u javnosti je predstavljeno kao delo koje treba da gledaju samo stariji od 18 i  premijerno je prikazano u  kasnim večernjim satima na FESTU zbog šokantnih scena seksa. Reklama za film je takođe u prvi plan stavljala seks preko plakata glavnih protagonista kako doživljavaju orgazam, a kod publike se tako stvorilo očekivanje pornografski eksplicitnog filma.  Čak se pisalo i da su su scene seksa stvarne, a ne odglumljene. Neverovatno, jer kad odgledate sam film shvatićete da je sve ovo zapravo samo dobro urađena reklama da se privuče pažnja, a  u svakoj onoj sceni za koju ste očekivali da će vas  posramiti  videćete samo početak ili nagoveštaj nečega i to je to.

Mada naravno ima scena koje je teško gledati, ipak u poređenju sa ranijim  Trirovim filmovima- ovaj  nije toliko „strašan“.

Nikako ne mogu da zaboravim premijeru „Antihrista“ u Sava centru  pre par godina kad je više od pola publike bukvalno pobeglo iz sale  pošto je Šarlot Geinzburg kastrirala svog filmskog muža Viljema Defoa. E sa tim „Antihristom“ je i započela Von Trirova trilogija o depresiji (slede Melanholija i Nimfomanka)....  Defo  se pojavljuje u drugom delu "Nimfomanke" u ulozi poslodavca stare Džo.

 Naime, prvi deo „Nimfomanke“ je gotovo pa briljantan, mlada glumica Stejsi Martin (Stacy Martin)  je sjajna u ulozi devojke koja juri svoju slobodu i potpuno je konzumira- cilj joj je samo sopstveno uživanje i često je to na uštrb tuđe patnje.  Ali  i pored toliko muškaraca ona je duboko usamljena,  ipak u jednom momentu ideal uspeva da postigne u spoju trojice ljubavnika: jednog koji nju služi, drugog koga ona služi i trećeg koji je voli i  koga ona voli (mada sa njim ne doživljava nikakav seksualni  užitak).

U drugom delu filma kada u sve to "uskače" Šarlota kao starija verzija junakinje Džo kao da odjednom počinje film o drugoj osobi- i zapitate se šta se desilo? Drugi deo je pretvaranje žene koja je uživala u seksu  u mazohistkinju. Ona ostavlja svoje dete samo usred noći  i ide na  šibanje zarad zadovoljstva.

 Nimfomankina  starost je zaista tužna- ona od mlade devojke koja je uživala u svim seksualnim slobodama postaje pravi bolesnik, pa onda i  profesionalni zlostavljač-sadista koji pare zarađuje tako što tera dužnike da joj otkriju svoje seksualne slabosti, a onda završava i sa devojčicom u lezbejskoj vezi da bi na kraju bila potpuno ponižena: prebijena i izurinirana.

Prvi deo filma je nema sumnje bolji, drugi gubi nit, a naročito je epizoda o mučeniku pedofilu  nepodnošljiva jer odjednom se od gledaoca zahteva da se saoseća sa pedofilom koji se stavlja u istu ravan sa zavisnikom od seksa.
 Ipak sveukupno,„Nimfomanka“ jeste zanimljivo ostvarenje koje treba pogledati. Da li je ovim filmom žena oslobođena ili je samo još jednom dokazano da žena nikako ne može imati istu seksualnu putanju kao muškarac- a da se pri tom ne suoči sa ozbiljnim posledicama (društva koje je kao takvu ne prihvata) ? 
Seligman ( Stellan  Starsgard) je slušao Džo od početka  do kraja filma zajedno sa nama  i rekao joj da je niko ne bi osudio da je muškarac, a zatim je iako nikad ranije nije bio sa ženom poželeo da spava sa njom. Džo ga odbija i ubija.. 
Ona se promenila i pucala je  u svog slušaoca Seligana i ono licemerje od koga boluje svako društvo, pa i pojedinac koji uvek osuđuje onog drugog, a opravdava sebe. Tako je Von Trirova  Džo na kraju  odustala od svoje sladostrasno manijačke slobode i postala svoja sopstvena negacija. 

Zamka zamka

U zamku

“Vazduh  je  bio   vlažan  i  mirisalo  je  na  kišu.

Nalazili  smo  se  negde  na pola  puta,  udaljeni  nekoliko  milja  od  kuće,  u  noći,  na  pustom  prostranstvu  u  pokvarenom  autobusu,  na  već  propaloj  ekskurziji. Čovek  u  crnoj  kabanici  nam  je  rekao  da  se  u  blizini  nalazi  jedan  zamak,  te  da  bismo  mogli  tamo  da  se  skonimo  od  kiše  i  da  telefoniramo. „- tako je glasio početak mog srednjoškolskog romana, čiji je moto bio Horacijevo „Carpe  diem”….

Kad sam jednom ušla u taj zamak kao skonište od stvarnosti-povratka nazad nije bilo.Moji likovi su ostali zarobljeni u njegovim napuštenim zidinama bez ključa, telefona i ikakve veze sa spoljnim svetom. Jer ujutro, pošto su prenoćili u zamku, Franc, čuvar zamka, je nestao, a vrata su bila zaključana od spolja. Napolju je i dalje buktala oluja..

Kafka svoj roman „Zamak“ nikad nije završio,  kad sam pisala svoj „roman“ nisam ni znala za Kafkin i nije bilo zaista nikakve veze.  Moj  „Zamak“ je čak imao i kraj – ispalo je da je sve bio samo ružan san glavne junakinje. Ali nije bio san. Taj kraj sam par godina kasnije izbrisala i tražila drugi, ali ga nikako nisam pronalazila. Prvo je ličilo na detektivski roman, pa se pretvorilo u fikciju, naučnu fantastiku, kako sam odrastala tako sam ubacivala svoja nova razmišljanja i iskustva, dopunjavala, prepravljala i zapravo mislim da ga još nisam završila. Naime odustala sam od „Zamka“ kad sam shvatila da je „Zamak“ samo zamka u koju sam upala da ne bih razmišljala o stvarnim relanim stvarima oko sebe, igrala sam se i odmarala mozak pišući ga. 

Zaplet je  bio taj da likovi pokušavaju da nađu ključ i ubicu koj ih jednog po jednog ubija, a onda počinju i da se optužuju međusobno jer sem njih čini se da nema nikog drugog u zamku.

Tako sam i ja godinama krivicu prebacivala na druge i na okolnosti, a  poenta je da sam sve vreme bila sama u zamku i sama sam sebe kočila u svemu.

Sami smo odgovorni za sve svoje postupke i dela.  Nisu drugi, ili neke okolnosti, ključ koji sam tražila sve vreme mi je bio ispred nosa.

Kafka je u svom romanu dao daleko složenije i teže štivo- njegov zamak je nedodirljiv i tajanstven, niko ne uspeva da otkrije  način kako doći do njega.

Moj „Zamak“ je samo usamljena  tačka na brdaščetu i prvo deluje kao spas u olujnoj kišnoj noći. Međutim, pretvara sa brzo u moru. Kad se sklanjamo od stvarnosti u neke iluzije to nas stigne kad tad. Košta. Skloništa su potrebna, ali ne može se večno živeti u njima. U principu ne odustajem, i dalje sam tu ispred tih vrata. Ključ mi je u rukama. Želim da izađem konačno. Da završim roman. I iskoristim dan.

Nedelja je najužasniji dan

Nekoliko srećnih trenutaka

Vizija ljudske budnućnosti u kojoj je čovek usamljen i izolovan potpuno, a u vezi je, prijateljstvu i živi sa operativnim sistemom svog kompjutera tema je filma „HER“ Spike Jonze nagrađenog oskarom za  origalni scenario.

Glavni junak (Joakin Feniks) se razveo od žene sa kojom je odrastao i na kraju započinje ljubavnu vezu sa operativnim sistemom (Sam) – svaki dan on s njom priča preko slušalica, ona mu sređuje poštu, na kraju otkriva da ona tako razgovara sa 8000 drugih i da je zaljubljena pored u njega u još njih 640 i nešto. Ali to je zapravo krajnost ka kojoj idemo oslanjajući se na kompjutere i telefone.

Neko će reći bolje i kompjuter nego ništa. Tako je i junak filma“Ona“ razmišljao i doživeo je veliku ljubav sa pomenutim sistemom i naučio mnoge stvari o sebi- ali ipak je ceo film bio u skoro svakoj sceni sam sa slušalicama na ušima i razgovoru sa „operativnom dragom“. Na kraju operativni sistemi nestaju- tačnije  niko ne može da visi za kompom ili fonom ceo život - tako da on i njegova najbolja drugarica- tkđ. sveže razvedena mlada žena (Ejmi Adams) ostaju upućeni jedno na drugo. 

Nedavno smo na času naprednog engleskog jezika  radili jedan tekst čiji je naslov glasio"Tajne sreće", iz studije jednog psihologa koji je ceo  život posvetio istraživanju fenomena sreće. On je uradio intervju sa najuspešnijim ljudima na svetu- muzičarima, glumcima i drugim umetnicima kojima primarno u životu nije zarađivanje novca. Zatim je zapisao njihove odgovore i krenuo da intervjuiše obične ljude.
Zaključak do koga je došao bio je sledeći: sreća nije u vezi sa novcem. Nije povezana toliko ni sa slavom. Ipak određeni minimum para je potreban za srećan život,  pored toga nema neke velike razlike između bogatih i onih nešto manje bogatih.
Ključna stvar za sreću po njemu je koncentracija na određenu delatnost- tačnije da bismo bili srećni treba da se usredsredimo na nešto.
Nekim ljudima je najjednostavnije da se fokusiraju na ostvarivanje nekog cilja. Po njima, za sreću je potrebno da završiš školu, diplomiraš, zaposliš se, udaš - oženiš, dobiješ decu, kupiš kuću i kola…Ipak ljudi koji ostvare sve pomenuto nisu večno srećni (mada moguće da oni koji nisu na njihovom mestu misle da jesu).  Ponekad sreća nije ono što smo postigli, već ono što nismo. 

Sreća, ako se shvati na ovaj način- materijalističko shvatanje- postaje lov u prazno. Trčanje za nečim što nemaš, jer ako ona prati  ostvarenje cilja,  zašto  onda čim ostvarimo jedan cilj idemo za drugim?
Sreća je po meni pre osećaj nego misao, jer da nije tako ne bi bila tako prolazna, promenljiva,nestalna, neuhvatljiva. Ponekad nismo ni svesni da smo u najsrećnijem momentu dok on ne prođe. Takođe nikad nismo stalno srećni.

Moguće da postoje dva momentuma sreće- onaj istinski koji je povezan sa našim osećanjem radosti i ispunjenosti.
I onaj drugi kad sami treba da sreću  prizovemo, a na koji je mislio i sam autor ove studije- da osvestimo sebe i podsetimo da smo srećni  samom činjenicom da živimo, postojimo i borimo se za naše snove…

A ja preživljavam sivilo nedelje.

Ako živite sami u velikom gradu (kao što je BG) onda ste nedeljom još usamljeniji. Odmarate se od posla, buljite u komp,  komunicirate sa nekim preko neke društvene mreže, od ponedeljka ćete već juriri za obavezama i tako celu nedelju. Niko ne radi. Svi odmaraju. Napolju sivo, oblačno, pada sitna kiša. Ništa se ne čuje do tri popodne. Kao da svi spavaju. A u gradu si, centar, a kao da živiš u pustinji. Nigde nikoga.

Buljimo u svoje telefone, budućnost je tu, jača nego ikad.

Nepoznata

Nepoznata, jer nisam Bukovski

E živote, idiote, ko sam, zašto moram da radim kad sam nadarena, književnost diplomirala, pa zašto, majku mu?

Kao  Bukovski što je provodio dane i meni je došlo do toga da tako ne radim ništa. Da, ali on je Bukovski, njemu se moglo da tako živi, a ko si ti- reći će neko? Isto tako se kaže za sve žive i nežive legende. Oni su oni, a mi smo mi. Mada ja bih ipak da se izjasnim pre svega i jedino kao JA, moguće da ću ostati nevažna i anonimna, ali upravo sam shvatila šta želim i hoću da to jasno i glasno istaknem: DANAS MI SE JEDINO NEŠTO ČITA ILI GLEDA DA BIH IMALA O ČEMU DA PIŠEM. I ZAPRAVO MI SE U ŽIVOTU JEDINO I PIŠE, TO MI NEKAKO NAJLAKŠE IDE, OSLOBAĐA ME OD SVEGA I SVAČEGA, SVE OSTALO JE PRETEŠKO. Ne radi mi se, samo bih danas, a napolju je jebote kiša i oblačno, da tako time se bavim, a i uopšte. Zato sam valjda i upisala opštu književnost, nisam želela da imam drugu opciju- da budem profesor, to je bre previše ozbiljno zanimanje za mene kao i uopšte sva ostala zanimanja. MENI JE SLOBODA NAJPOTREBNIJA, DA RADIM KAKO SE OSEĆAM, DA SLOBODNO SE IZRAŽAVAM, DA NE BIH CRKLA OD DOSADE SA SVIMA VAMA OSTALIMA. Recimo, imam savršen plan: čitam, pišem, gledam film, treniram, plivam,.... još samo da nije nestašice para i sve bi bilo moguće.

Ja bih da budem kao ženski Bukovski, ako je ikako moguće mada  ne mora toliko alkohola. On je imao jednostavnu životnu filozofiju.

„Moja tajna je u tome da ustajem u podne..“, govorio je, a ljudi su se primali (i još se primaju) na ta njegova sranja jer je to zaista SVAČIJA IDEALNA FILOZOFIJA, ili filozofija života u idealnim uslovima. Mada neću da grešim dušu, možda ima i onih koji vole rano da ustaju (tkz. ranoranioci) i oni što vole da budu ozbiljni i odrasli, smrtno važni zbog profesije kojom se bave, koji su se baš uživeli u svoju ulogu- da se ne lažemo ogromna većina, nekih 98% ljudi su takvi, pa čak i oni koji vole Bukovskog, jer to što je njemu tako upalilo da ne radi ništa osim što se kladio na konje na hipodromu, pio i pisao,(gladovao, spavao po parkovima) pa na kraju postao slavan- upalilo mu, ali koliko je onih kojima nije?

Genija je malo, a srećnika još manje. Znajući sve to, ja i dalje imam istu želju. Da živim tako kao slobodan pojedinac, umetnik, stvaralac koji čita, gleda i piše...

I sve što sam radila kao student na faksu pre jedno milion godina-sve to sam bila ja. PRAVA ISTINSKA NEPONOVLJIVA ANONIMNA JA. NEPOZNATA. NE SLAVNA- ALI JA. Išla sam okolo naokolo, i sad hoću da podvučem da iako je to što sam izabrala da studiram malo kome jasno zašto i iako nemam profesiju – već pokušavam da je izmislim svaki dan iznova- ipak sam svakog trenutka bila  u svemu tome najautentičnija. I pročitala sam sve, i obišla sve jame, rupe, jarkove, čitaonice, slušaonice, afterpartije, trgove, klimave brodove, paklove, čistilišta i rajeve.....Udisala dimove, utrčavala u ritmove, preskakala blokove, glogove, pila gorke i slatke slogove....

 Ustala sam rano jutros i znala sam da nisam Bukovski. Ali od sebe se ne može pobeći.