7. Opšta  panika, rasulo

                                        Klaudija  mi  je  kasnije  pričala  kako  se  ona  tog  jutra     probudila  među  prvima.  Pogledala  je  na  svoj  ručni  sat.  Osam  i  petnaest. Pamela  je  još  spavala.  Žurno  se  obukla  tresući  se  od  zime. Kiša  je  i  dalje  besomučno padala.  Nije  moguće,  sve  isto  kao  i  juče. Dvoumila  se  da  li  da  probudi  Pamelu  ili  ne.  Neko  je  sigurno  već  ustao.

- Pamela!  Pa-mela-la! Ustaj  spavalice  jedna!

Pamela  se  trgla  I  otvorila  oči.

- Ajde,  ustaj! Ja  idem  dole,  umirem  od  gladi..-

- Joj,  kiša  I  dalje  ,  ovo  nije  normalno…-

- Da,  zamisli..-

 Klaudija  je  izašla u hodnik  I  zaputila  se  u  kupatilo da se umije. Tamo  zateče   Sofiju  koja  je  zevala  i  ogledala  se.

- Dobro  jutro..

- ‘ jutro..mislim  da  svi  još  spavaju,  niko  se  ne  čuje, mislila  sam  čak  da  se  vratim  u  krevet,  sva  sam  se  ukočila  I  smrzla..- Sofija  je  govorila  protežući  se  I  zevajući  I  dalje. Klaudija  je  upita  za  Nensi  I  Žozefinu. – Pih,  spavaju  ko  zaklane,  joj  al  su  me  smorile  sinoć,  kud  baš   s  njima  da  me  spoji  Griseldis,  ne  mogu  da  ih  smislim..-

- Ti  ne  možeš  nikog  da  smisliš - ote  se  Klaudiji  koja  ni  inače  nije  nešto  preterano  gotivila  Sofiju. Sofija  nije  bila  preterano  bliska  ni  sa  kim.  Imala  je  krupne  plave  oči, farbala  se  u  crno, predugačak  jezik  pa  je  za  kratko  vreme  stigla  da  se   sporečka  skoro  sa  svim  devojkama,  koje  je  inače  nisu  volele  jer  se  uvek  provokativno  oblačila.  Muška  ekipa  je  gotivila  I  naročito  su  “ poštovali”  njeno  dupe  I  sa  strašću  su  ga  između  sebe “ proučavali”.

- Šta  ih  nisi  probudila?- brzo  će  Klaudija.

- To  će  Griseldis,  čudi  me  da  već  nije…- Sofiju  nije  puno  pogađalo  mišljenje  drugih,  ona  je sa   sobom  bila  veoma  zadovoljna  u  svakom  slučaju.  Na  hodniku  se  začuše  glasovi  te  obe  izađoše  iz  kupatila. Bili  su  to  Muhamed  I  Johan.

- O  momci,  baš   ste  uranili!- vedro  im  dobaci  Sofija  protežući  se  I  dalje.- Gde  vam  je  Filip?- Ona  se  sa  Filipom   najbolje  razumela.

Ona  dvojica  se  raspričaše  o  sinoćnoj  poseti  Griseldis  njihovoj  sobi,  te  o  tome  kako  ih  je  davila  do  besvesti.

- A  Filip  joj  se  šlihtao  samo  tako..-   Muhamed ce koji  je  obožavao  da ogovara.

- A  ti  kao  nisi..-Sofija  će  oštro.

-“ Dečice, morate  da  budete  jaki  I  zreli  I  da  ostavite  Alana  na  miru”,  to  nam  je  rekla  I  da  slučajno  ne  napuštamo  sobu  jer  u  suprotnom  teško  nama,  kao  pristojnost  mora  da  bude  na  prvom  mestu..- Muhamed  je  do  u  detalje  prepričavao  šta  im  je  sve  Griseldis  sinoć  “ iztrabunjala”.

- Pristojnost!?- zapanji  se  Klaudija,  a  Sofija  se  slatko  zasmeja  I  zabaci  glavu.- Ona  je  brate  bolesna..šta  je   mislila  sa  tim? -

-“ Ako  napustite  sobu  ja  ću  to  saznati…”-

- Sereš   da  je  to  rekla? Pa  šta  smo  mi  ovde,  neki  njeni  robovi,  nije  ona  vođa  ekskurzije..- Klaudija  reče.

- Pokušava  da  zameni  Anu  Miler,  ali  njoj  to  ne  stoji,  smešna  je -  reče  Johan  smireno  kao  I  obično.

- Kao  ona  se  plaši  da  mi  ne  počnemo  da  se  ponašamo  kao  da  profesori  I  nisu  tu,  zamisli,  a  ko  je  s  nama  ostao?  Ona  I  onaj  degenerik  od  Alana  Spensera,  užas  živi,  ne  znaš  ko  je  gori  od  njih  dvoje. Kao  ona  će  da  sačuva  disciplinu,  pazi  molim  te,  u  situaciji  kad  okolo  neki  ludak  trči  s  nožem  ona  priča  o  disciplini…- Muhamed  je  tako  ogovarao  profesorku  zdravstvene  nege.

- Nikad  nas   direktor  ne  bi  ni  pustio  da  idemo  negde  s   njima  dvoma…- Klaudija  je  takođe  iznela  slicno  mišljenje  Muhamedovom.

-  Ajmo  dole,  čudi  me  da se  Griseldis    ne  čuje…- Muhamed  stade  da  oponaša  tu  na  hodniku  više  ne  samo  njen  način  govora,  već  I  njeno  hodanje. Klaudija,  Johan  I  Sofija  su  se  smejali . Pridružiše  im  se  I  Filip  I  Pamela. Muhamed  je  nastavio  da  ih  zasmejava  prešavši  na  imitaciju  Alana  Spensera.

- Ćutite,  čuće  nas..- opomenu  ih  Sofija.

Za  trenutak  zaista  svi   zaćutaše. Stajali  su  na  vrhu   stepeništa.

- Prokleta  kiša  I  dalje  pada…- dobaci  Johan.- Kako  ćemo  po  ovom  vremenu  kući..  Opraće  nas  do  gole  kože…gle   Skarlet…-

Ugledali  su  me  dole  upravo  kako  izlazim  iz   kupatila. Klauudija  mi  je  kasnije  rekla  kako  sam  joj  u  tom  trenutku  delovala  jako  čudno,  nekako  drugačije.

- Bila  si  u  bade-  mantilu  I  kad  si  pogledala  prema  nama,  kad  sam  ti  videla  lice  znala  sam  da  se  nešto  desilo..-

-Skarlet… gde  ćeš?- upita  Klaudija  na  šta  sam  se  okrenula  I  registrovala  ih.  “ Osmehnula  si  se…nije  mi  bilo  jasno  zašto  se  osmehuješ,  bila  si  kao  neko  drugi …”-rekla  mi  je  Klaudija  nešto  kasnije.

- Gle  ti  nju?- Sofija  će  značajno.- Pogledajte  je  samo…Odaklen  joj  taj  bade-mantil…zar  ima  tople  vode  za  kupanje…-

- E.. gde  ste..-  rekoh  tužna  što  su  već  ustali,  htela  sam  da  još  spavaju,  da  prosto  ne  budu  tu,  da  me  ne  gledaju  tako,  odozgo  kao  neko  čudo,  oni  ne  razumeju,  ništa  ne  razumeju.

Brzo  su  sišli  dole  k  meni  I  opkolili  me  sa  svih  strana.

- Kupala  si  se?- upita  Klaudija  hladno. Ispitivački  me  gledaju,  sumnjičavo, s  nepoverenjem, u  nedoumici,  s  distance. Drugačiji  su  nekako  tog  jutra. Hvatam  Filipov  zamagljeni  pogled,  čitam  mu  neku  zgranutost  na  licu.-  Ima  tople  vode..-

 - Da-a..- nasmejah  se  blesavo- struja  je  došla,  ali  telefon  još   ne  radi…čudno,  zar  ne?  -

Pocrvenela  sam I  osetila  se  nekako  krivom  pred  njima  za  nešto. Kao  da  sam  ih  obmanula  u  nečemu.

-         Da  niste  možda  videli  Griseldis?  Da  nije  gore  u  nekoj  sobi  ili  s  nekim  u  sobi?-

-         Pa  zar  nije  spavala  s  tobom  u  dnevnjaku?- Filip  će  oštro.

-         Nije..tj.  jeste,  samo  posle  je  otišla..pretpostavila  sam  da  je  prešla  u  neku  drugu  sobu  pošto  ovde  dole  je  nema  …sigurno  je  u  nekoj  od  soba  na  spratu…- Htela  sam  da  ih   nekako  nateram  da  se  vrate  gore,  da  odu  da  je  traže  gore,  da  odu…

-         - Baš  čudno - Johan  će  tiho.

-         - A, Alan,  gde  je  Alan?- upita  Muhamed,  a  ja  uopšte nisam  mogla  da  ga  pogledam  u  oči.

-         -Tu  je- rekoh  posve  obično  za  trenutak  zaboravivši  na  Mihajlovu  smrt,  htela   sam  da  im  kažem  maločas; neka  im  kaže  Alan,  ja  ne  mogu,  umorna  sam,  pospana…- U  dnevnoj  sobi.. trebalo  bi  da  neko  ode  gore  I  nađe  Griseldis   zato  jer  je  jutros… -

-         - A  MIhajlo?- upita  Filip.

-         - U  salonu..-rekoh drhtavim  glasom.- Idite  k  Alanu  u  dnevnu  sobu,  on  ce  vam  sve  reći,  zapravo  on  mi  je  I  rekao  da  vas  pozovem  sve,  idite  tamo…-

-         - Šta  ti  je  Skarlet? Jel  se  nešto  desilo?- Klaudija  će  prva.

-         - Da..- zatresoh  glavom

-         - Ti  plačeš?- primeti  Sofija. Kad  je  to  rekla  shvatih  da  mi  zaista  idu  suze.

-         - Alan  će  vam  reći,  idite  I  zovite  I  druge…Klaudija,  idi  probudi    ostale…-

-         Filip, Johan, Sofija  I  Pamela  pođoše  prema  dnevnoj  sobi,  Klaudija pođe  gore    na  sprat,  ja  u  kupatilo  da  se  obučem.

-         Trgoh  se  shvativši   da  neko  ide  za  mnom.

-         - Šta  se  to  desilo?- upita  Muhamed  zureći  u  mene  razrogačeno.- Zašto  plačeš?-

-         - Ne  plačem,  ne  znam  šta  mi  je…-obrisah  lice  I  pogledah  ga  konačno  ljutito.- Odlazi!-

-         Muhamed  spusti  glavu. Stajao  je  poput  kipa  ignorišući  moj  zahtev. Podiže  glavu  I  mrko  me  pogleda.

-         - Idi  u  dnevnu  sobu..-

-         - Tamo  je  Alan.-

-         - Da-a,  sad  ću  I  ja  da  dođem  za  minut,  samo  da  se  obučem.-

-         - Zašto  se  odmah  nisi  obukla? Kakav  je  to  bade-mantil  na  tebi?-

-         - Odlazi  kad  ti   kažem!-

-         - Baš  neću!-

-         Tad začusmo  stravičan  krik.

-         Dalje  se  sve  odvijalo  veoma  brzo. Potrčali  smo  prema  holu. Tamo  dotrčaše  I  svi  ostali  uključujući  I  Alana. Nensi  je  bila  sva  u  suzama  I  vrištala  je.  Johan  I  Sofija  pokušaše  da  je  umire. Sve  se  već znalo. Zapravo  I  mnogo  više  od  onog  što  sam  mislila  bilo  je  otkriveno.

-         - Mihajlo  je  umro!- dobacio  je  neko.

-         - Ovaj  zamak  je  uklet!- čini  mi  se  da  je  Žozefina  viknula.

-         - Hoću  napolje!1!- vikala  je  Nensi.

-         - Napoljee!- s  tim  se  složi  I  visoka  Keli. Mnogi  su  govorili  u  glas.

-         - Kako  je  ušao?Kako..-

-         - Mihajlo  je  umro  nesretnim  slučajem,  od  tableta!- Ne  paničite!- REČE  ALAN,  ALI  MALO  KO  GA  JE ČUO.

-         Nensi  je  prva  potrčala  prema  izlaznim  vratima  vrišteći  I  dalje,  a  odmah  za  njom  I  bliznakinje  I  Žozefina  I  Kejt  I  mnogi  drugi.

-         - Pobiće  nas  sve  ako  ostanemo…-

-         - On  je  tu,  u  ovom  krilu…-

-          Vikali  su  u  sav  glas,  gurali  jedni  druge,  svađali  se,  plakali, vrištali.

-         U  holu  ostadoh  samo  ja,  Klaudija,  Filip, Muhamed  I  Alan.

-         - Nensi  je  poludela!

-         - Ona  je  našla,  u  onom  drugom  kupatilu,  s  leve  strane…-

-         - Trebalo  je  jutros  da  obidjem  gornji  sprat…ipak  možda  je  već  tad..ovo  s  Mihajlom  me  smutilo  zato  nisam,  ti  znaš,   Skarlet..- Alan  je  takođe  bio  u  novom  šoku, a  ja  sam  ga  slušala  ne  razumejući  ništa,  meni  niko  nije  rekao  šta  je  to  Nensi  gore   našla.

-         - Treba  da  idemo  I  mi…- reče  Klaudija  I  ona  se  zaputi  za  drugima  prema  izlaznim  vratima-  Ovo  je  ozbiljno  jer  on  je  nju  tamo..  sva  ta  krv..

-         -Alane, Alane?- povikah  pošto  je  Alan  stajao  u  mestu  ćuteći  zagledan  u  jednu  tacku  na  stepenicama,  delovalo  je  da  je  I  on  potpuno  poražen.-  Alane?!-

-         - Pusti  ga, ajmo  I  mi-  reče  mi  Filip  povlačeći  me  za  ruku.

-         - On  nek  ostane  ako  mu  se  ostaje- dobaci  Muhamed  stojeći  takođe još  u  holu  s  nama.

-         - Gde  je  Griseldis?-  upitah  Alana  očekujući  od  njega  neki  spas.

-         - Skarlet  I  ona  je…- Alan  me  nemoćno  pogleda  sav  utučen,  bled  u  licu  kao  krpa. Iz pravca izlaznih vrata dopirali  su glasovi: “ GDE  JE  KLJUČ?  Ključ?  Kako  neće…SKLONITE  SE..!!!!!!!”

-         Osetih  Alanovu  ruku  na  ramenu, na  vratu…  ništa  više  nisam  ni  čula,  ni  videla;   hipnotisano  sam  gledala  u  njegovo  paćeničko  lice,  osetila  malaksalost. Evo  šta  je  rekao:

-         - Griseldis  je  ubijena  isto  onako  kao  I  Broj  I  Ana

-         …izbodena  prošle  noći  ili  jutros…-

-         VEROVALA  SAM  ALANU,  IMALA  POTPUNO  POVERENJE  JEDINO  U  NJEGA,    njegov  glas  je  nadjačao  sve  ostale  glasove…

-         Onesvestila  sam  se.

-         Alan  me  odneo  u  dnevnu  sobu.

-         Kasnije  sam  čula  da  je  tako  bilo.

-         Da  me  je  on  odneo  na  krevet.

-         Da  ostali  nisu  mogli  da  odu.

-         Da  se  izlazna  vrata  nisu  mogla  otvoriti.

-         Da  nigde  nije  bilo  ključa.

-         Da  su  pokušali  da  razbiju  vrata,  da  obiju  bravu..

-         Nisu  uspeli  da  obiju  vrata. Ključa  nigde. Traže  ga. Ne  vredi.  Iz  zamka  izlaska  nema. Ne  nalaze  ništa  dovoljno  jako  da  razbiju  vrata. Svi  kao  ludi. Alan  im  govori  da  se  smire.  Niko  ga  ne  sluša. Filip  pomaže  Alanu  da  skloni  sva  tela  u  podrum. Ostali  nemoćni  sede  u  dnevnoj  sobi. Nensi  I  Žozefinu  su  nakljukali  bensedinima. Johan  I  Muhamed  uzimaju  noževe  iz  kuhinje  za  samoodbranu. Svi  su  uplašeni.

-         Budim  se.

-         Pamela  kaže  da  iz  zamka  izlaza  nema.

-         - Nestao  je  ključ,  zamisli?-

-         Čujem  štropot  kiše.

-         - Ništa,  branićemo  se. Griseldis  se  osamila  zato  je  tako  prošla,  treba  da  nikud  ne  idemo  posamo..- kaže  Muhamed.

-         - Da,  ali  ko  zna  šta  je  to..-

-         - Ludak,  šta  će  biti.. Poznaje   ovaj  zamak  bolje  od  nas,  verovatno  ima  neki  prolaz  za  drugo  krilo - nastavi  Muhamed  delujući  najpribranije.- Nek  proba  mene  da  napadne,  iseću  ga  na  komade..-

-         - Možda  je  on  I  sakrio  ključ..- Johan  će.

-         - Ona  vrata  su  baš  jaka,  kao  da  su  od  čelika…-

-         - Moramo  mi  da  ubijemo  njega,  da  ne  bi  on  nas,  to  je  jedino  rešenje - reče  Muhamed  ustajući;  podigoh  se  sa  kreveta.

-         - Treba  naći  ključ– reče  Klaudija.

-         - Gde  je  onaj  idiot, Alan  Spenser!- prodra  se  Muhamed  besno.

-         -  Samo  nam  odmaže,  umesto  da  nam  pomaže!  I  taj  ludak  nije  glup,  zna  koga  treba  da  ubije,  a  kog  da  ostavi!-

-         -  Muhamede,  poludeo  si - dobaci  Sofija. Keli  I  Kejt  rekoše  da  idu  u  kuhinju  da  vide   ima li  još  zaliha  hrane. Uto  naiđe  Filip  I  reče:

-         - U  podrumu  ima  hrane  koliko  hoćete,  bar  jedna  dobra  vest. Onaj  domar  se  baš  snadbeo…-

-         - Gde  je  Alan?- upita  Muhamed  Filipa.

-         - Izvlači  hranu,  tamo  smo  stavili  I  leševe…

-         - Daj,  Muhamede  ostavi  taj  nož,  plasiš  nas..-

-         reče  Monika.

-         - Moramo  da  se  borimo..-  reče  Muhamed. Sofija  I  Monika  odoše  u  kuhinju  da  pomognu  u  spremanju  hrane. Vani  je  kiša  I  dalje  besomučno  padala.

-         - Jebem  ti  ludaka..gde  li  se  krije?- Filip  će.

-         - Možda  nas  posmatra  od  nekud..- Pam  će.

-         Pogledah  prema  prozoru  I  osetih  neizmernu  tugu. Uđe  Alan  Spenser. Svi  ćutaše. Alan  zapali  cigaretu  I  ne  upitavši  da  li  to  nekom  smeta.  Nensi  I  Žozefina  ga zapanjeno  pogledaše,  bensedin  ih  beše  primirio,  ali  I  dalje  su  bile  na  ivici  nervnog  sloma.

-         - Našao  sam  dole  u  podrumu…a  baš  sam  bio  prestao  da  pušim..- Alan  reče  opravdavajući  se. Delovao  je  nekako  drugačije,  kao  da  više  nije  bio  nesiguran  u  sebe.

-         - Jel  možemo  I  mi?-  upita  Filip.

-         - Ne!- Alan  će  bez one  svoje  uobičajene   slabosti  u  glasu.

-         - Vi  to  ne  možete  da  nam  zabranite!- Muhamed  će. Alan  na  to  samo  nervozno  odmahnu  rukom.

-         - Skarlet  se  osvestila,  profesore..- reče  Filip  značajno.

-         - Vidim…- Alan  će  pogledavši  me  blago.

-         -Profesore  da  potražimo  ključ?-upita  Filip.

-         - Bolje  da  pođemo  da  tražimo  domara..- Muhamed  će.  Alan  priđe  prozoru ne  odgovarajući  na  njihove  predloge.

-          

8. Franc, domar

                      Posle  ručka,  ako  se  naše   obedovanje  u  prohladnoj  trpezariji  uopšte  tako  moglo  nazvati,  opšte  raspoloženje  se  malo  popravilo. Muhamed  je  tvrdio  da  je  prvo  I  osnovno  što  moramo  da  uradimo  jeste   HVATANJE  UBICE, a zatim  DA  PRONAĐEMO KLJUČ.

-         I  jedno  I  drugo  biće  teško  za  izvođenje - primeti  Johan.

-         Teško  da,  ali  ne  I  nemoguće - smatrao  je  Muhamed.

-         Mislim  da  bi  pametnije  bilo  da  nađemo  ključ  I  bežimo  odavde  što  pre-  reče  sićušna,  crnokosa  Kejt.

-         E,  aj  ga  nađi… ključ   je  kod  ubice,  dakle  jedno  bez  drugog  ne  ide - Muhamed  je  počeo  da   nameće  svoje  mišljenje  svima.

-         Ne  mora  da  znači-  primeti  Filip.- Ne  mora  da  bude  kod  domara.-

-         Ko  bi  ga  drugi  sakrio?-upita  Pamela  uključujući  se  u  razgovor  koji  je    tekao  za  trpezarijskim  stolom.- Da  nisi  možda  ti? Sam  si  rekao  da  si  ga    ostavio  u  bravi.-

-         Mogao  je  da  ga  uzme  bilo  ko  od  nas - Filip  će.

-         Zašto  bi  ga  iko  drugi  osim  ubice  uzeo? Samo  ubica  ima  motiv  da  nas  zadrži  ovde - zaključi  Pamela.

-         Upravo  tako. Prisilićemo ga    da  nam  da  ključ,  nema  druge..- Muhamed  će. Međutim,  većina  se  protivila  njegovom  predlogu  uz  obrazloženje  da  je  jedan  takav  poduhvat  izuzetno  opasan.

-         Šta  nije  opasno ovde?  Recite  mi…da  ne  činimo  ništa,  da  čekamo  skrštenih  ruku  da  nas  sve  pobije?-

-         Na  Muhamedove  reči  niko  ništa  ne  reče. Jedan  minut  prođe. Čula  se samo  kiša  od  spolja.

-          -Gde  je  Alan?- upita  Monika.- On  nije  ništa  jeo..-

-         -Valjda  je  u  dnevnoj  sobi,  ali  koga  je  briga  sad  za  to! Ko  mu  brani  da  jede!- prodra  se  Muhamed  nervozno.

-         - Sam  je  tamo?  Može  mu  nesto  biti…- Nensi  će  nespokojno.

-         -  Pih,  jaka  šteta!  Ionako  kao   da  I  nije  tu,  nikakva  vajda  od  njega - Muhamed  nastavi  da  se  obrušava  na  Alana  sa  strašću.

-         -  Muhamede,  ti  si  skroz  poludeo,  šta  pričaš!-prekori  ga  Monika.

-         -  Nek  ode   neko   po  njega -reče  Johan  smireno.

-         -  Koji  će  nam?- zanimalo  je  Filipa.

-         -   MOže  nam  pomoći  u  hvatanju  domara..- Johan  mu  pojasni.

-         -  Kakvi  ste,  pa  I  on  je  čovek,  I  njega  može  da  ubije  kad  je  sad  tamo  sam..- reče  Monika.

-         -  Nismo  mi  te  sreće!- Muhamed  će  smejući  se  na  silu.

-         -  Ovaj  Muhamed  je  skroz  prso’ ..-šapnu  Nensi  meni  I   Klaudiji uplašeno.- Jel  vi  čujete  šta  on  govori?-

-         Filip, Johan  I  Muhamed  ustadoše  I  odoše  da  obaveste  Alana  o  svom  planu. Čim  su  otišli    otpoče  debata  o  tome  kolika  je  ludost  taj  njihov  plan. Jedino  je  Sofija  bila  u  potpunosti    za  to  da    se  plan  sprovede.

-         - Nema  nam  druge…šta  da  čekamo?  Niko  neće  doći  I  spasti  nas  ako  se  ne  spasemo  sami.-

-         - Da,  ali  mi  uopšte  ne  znamo  s  kim  imamo  posla - Klaudija  će.

-         - S  ludakom..-

-         - Sofija, lako  je  to  reći…kako  ćemo  ga  naći, zamak  je  ogroman,  ko  zna  gde  se  krije..-

-         - Da,  ali  treba  bar  da  probamo  dok  je  dan,  a  I  imamo  sad  struju,  pregledaćemo  sve  prostorije  ovog  krila..-

-         Žozefina  reče  da  ona  neće  nikud,  na  šta  joj  Sofija  odgovori:

-          --Dobro,  ti  sedi  tu  I  čekaj  da  on  sam  dođe  po  tebe! Ajmo  u  dnevnu  k  njima.-

-         Svi  pođoše  sem  mene,  Pam,  Klaudije  I  Nensi. Nensi  reče:

-         - Svi  su  poludeli.  I  Sofija  I  Muhamed…a  da  probamo  nekako  da  razbijemo  vrata?  Da  nađemo  neku  sekiru  ili  tako  nešto?-

-         - Ne može,  ona  vrata  kao  da  su  od  čelika ,    ni  sekira  ne  bi  pomogla…  ...ajmo…-

-          U  dnevnoj  sobi  je  bilo  bučno. Filip  je  pokušavao  da  sebe  nametne  kao  vođu  I  sve  ono  što  je  Muhamed  zamislio  pred  Alanom  je  izlagao  kao  vlastitu  zamisao. Muhamed  je  samo  mirno  sedeo  u  fotelji  I  sve  vreme  ćutao  kao  da  se    to  o  čemu  govore  njega  više  ni   najmanje  ne  tiče.

-         - Pa  šta  mislite  profesore? Šta  kažete? –Filip  će  završivši. Alan  promrmlja  da  je  cela  ta  stvar  zapravo  veoma  opasna,  te  da  mora  da  dobro  razmisli  o  svemu  tome.

-         - Samo  vi  razmislite..-

-         - Mi  ćemo  to  sprovesti  u  delo  svejedno  šta  vi  o  tome  mislili!- Muhamed  će    oštro   iz  svoje  fotelje  ne  krijući  da  ne  daj  ni  pet  para  za  Alanovo  mišljenje.-  Niko  nas  neće  sprečiti!-

-          Nensi  tad  šapnu  meni  I  Klaudiji:

-         - Muhamed  je  skroz  na  skroz  poludeo.-

-         - Rekla  si  nam  već!- podseti  je  Klaudija. Alan  se  napravi  kao  da  ništa  nije  čuo.

-         Dobro,  pretražićemo  ceo  zamak  sad  kad  ima  struje,  bolje  se  vidi  istina,  mada  I  sinoć,   Johane  ti  znaš,  obišli  smo  svaku  sobu,  sve  je  bilo  prazno  I  ne  znam  od  kud  se  stvorio…-

-         Da-   Johan  potvrdi._-  Sve  smo  obišli…-

-         - Baš  ste  lepo  obišli!- dobaci  Muhamed  ponovo  veoma  osorno.

-         -  Griseldis  mora  da  je  ubio  neki  duh…-

-         - Ne  znam  više  šta  da  mislim - ote  se  Alanu.-  Sve  ovo  je  jako  čudno,  gotovo  neverovatno…pa  I  Mihajlova  smrt,  ti  grčevi..idem  u  podrum  da  donesem  još   drva..-

-          Čim  Alan  izađe, Muhamed  skoči  iz  fotelje  I  povika:

-         - Pa  vidite  li  vi  da  on  nije  normalan? Jebe  se  njega,  njemu  se  ni ne  odlazi  odavde,  ode  po  drva,  jebala  ga  drva…-

-         - Muhamede,  tebi  nije  dobro,  smiri  se..- Sofija  mu  priđe,  ali  on  ju  odgurnu  od  sebe. -  Bolje  da  uzmeš   jedan  bensedin..-

-         - Jebi  se  I  ti  I  bensedin,    Alan    Spenser  nam   ne  treba,  idemo  sami  da  obiđemo  sobe!  Johane,  Filipe  uzmite  sve  noževe  iz  kuhinje I  podelite,  nek  svak  uzme  nešto  za  samoodbranu,  ićimo  svi  zajedno,  tako    neće  imati  nikakve  šanse  protiv  svih  nas..-

-         - Ti  pričaš   ko  da  nas  on  čeka  u  nekoj  od  soba  skrštenih  ruku,  ne  verujem..-  Johan  ce manekenski  se  šetkajući  po  dnevnoj  sobi.

-         - Alan  je  u  pravu,  ja  I  on  smo  sinoć   obišli  sve  delove    ovog  krila  I  ništa…-

-         - Imali  ste  samo  sveće,  bilo  je  mračno - Filip  će.

-         - Ili  je  došao  iz  drugog  krila  zamka  kroz  neki  prolaz,  što  je  vrlo  verovatno - Johan  reće  delujući  prilično  ubedljivo.-  Nemam  ništa  protiv  da  obiđemo  ponovo  sve,  ali  mislim  da  se  on  ipak  krije  u  drugom  krilu…-

-         - Ako  ga  ne  nađemo  onda  ćemo  večeras  svi  spavati  u  dnevnoj  sobi  zajedno  I  čekaćemo  ga    s  noževima  na  gotovs! -reče  Muhamed  s  odlučnošću  u  glasu.-  U  oba  slučaja ja    lično  ću  mu  presuditi,  a  zadaviću  I   svakog  ko  pokuša  da  me  spreči  u  tome!-

-         Niko  ne  reče  ništa. Muhamed  je  zaista  ispoljavao  nenormalnu  količinu  agresivnosti. Sigurno  da  je  to  bio  njegov  odbranbeni  mehanizam  ili  prosto  neko izmenjeno  stanje  koje  je  bilo  posledica   užasa  koji  nas  je  sve  zadesio.

-         -  A Alana  Spensera  naročito,  pravi  je  lešinar! Šta  radi   sad  toliko   dugo   u  podrumu?  Mora  da  ga  je  neko uklo’   čim  se  rodio  kad  je  onakav  I  sigurno  nam  se  sve  ovo  zbog  njega  I  dešava..- Muhamedova  bezdušnost  je  prešla  sve  granice.

-         - Prestani  više!- rekoh  ubeđena  da  Alan  stoji  u  hodniku  I  sluša  sve  to,  te  da     ga  zato    nema.

-         _-Ti  ćuti!  Ostani  ovde  s  njim, znamo već šta si mu ti!-  rekao   je  to  zakrvavljenih  očiju  sav  crven  u  licu  I  oznojen. To  više  nije  bilo  ni  “ M “  od  Muhameda. Verovala  sam  da  će  Alan  uleteti  I  ubiti  ga,  u  stvari  želela  sam  to. Umesto    toga,  na  opšte  iznenađenje,  usledi  nešto    što  nikad  ne  bih  pomislila  da  je  moguće. Filip  mu  priđe  I  opali  mu  šamar  iz  sve  snage,  valjda  da  bi  ga  dozvao  pameti.

-         - Prso’   si  skroz,  koji  ti  je ,  šta  prišaš?! Pili  smo  rakiju  u  kuhinji,  zato  je  ovako  poludeo,  Johane  dođi  da  ga  sklonimo  odavde..-

-         - Pustite  me..- Muhamed  se  opirao  I  čak  hteo  da  se  tuče  s  Filipom. Nekako  ga  izvedoše  iz  dnevne  sobe.

-         - Joj,  ne  verujem  šta  je  rekao!-kliknu  Sofija  slatko  se  smejući.

-         - Rekla  sam  vam  ja  da  mu  nije  dobro -reče  Nensi  šireći  ruke.

-         - To  je  od  straha,  neće  da  prizna  da  ga  je  strah  I  zato  se  tako  ponaša…-

-         Pamela  I  Keli  počeše  da  se  smeju. Meni  niko  ništa  ne  reče.

-         Svi  su  bili  na  ivici. Klaudija  poče  da  viče  na  Pamelu  što  se  smeje  kao  nenormalna.

-         - Kako  da  se  ne  smejem  jesi  li  ti  čula  šta  je  rekao  Skarlet,  pa  to  je  da  umreš,  izvini  Skarlet,  smešno  mi  je…ha-ha…-

-         Sofija  ode  da  vidi  šta  je    s  ostalima.

-         - Kakvu  su  to  rakiju  pili? Nisam  znala  da  ima  alkohola  ovde?- Nensi  priupita  tankim  glasićem. Ona  se  bila  sasvim  oporavila  od  jutrošnjeg  šoka.

-         - Što  I  ti  bi  malo  cugnula?  Muhamed  se  kurčio  da  mu  ne  treba  bensedin,  a  vamo  posakritno  cugao  u  kuhinju  da  ubije  prpu…ispo  je  gora  pička  od  svih…kakav  kreten,  šta  se  toliko  obrušio  na  Alana,  šta  mu  je  čovek  kriv..- govorila  je  Klaudija  hodajuci  gore  dole, a  ja  sam  nepomično  sedela  I  dalje  u  šoku  ne  verujući  da  je  Muhamed  rekao  ono  što  je  rekao.  Alan  uđe  s  drvima  I  upita  šta  se  desilo. Pitala  sam  se  nije  li  sve  čuo  I  uopšte  bilo  mi  je  jako  neprijatno  I  da  ga  pogledam.

-         - Muhamed  pomahnitao,  profesore -reče  Monika  skoro  pa  vedro.

-         - Šta  mu  je? Gde  je  on? – Alan  izgleda  zaista  ništa  nije  čuo. Šta  li  je  radio  toliko  dugo  u  podrumu?

-         -  Sad  je  u  kuhinji,  smiruju  ga  tamo. Zamislite,  čak  je  napao  Skarlet,  joj  šta  joj  je  sve  rekao…- Monika nastavi,  uvek  je  bila  od  onih  što  se  šlihtaju  profesorima  čak  I  onda  kad  za  to  nije  bilo  nikakvog  razloga.

-         - E, aj  umukni!- izdra  se  Klaudija  na  nju. Pamela  poče  ponovo  da se  smeje. Alan  me  zaštitniči  pogleda  I   upita, (  što  učini    moj  položaj  još  gorim ):

-         - Šta  je  bilo  Skarlet? Šta  ti  je  rekao?-

-         Da  mi  se  bar  nije  obratio  tako. 

-         - NIšta,  ništa. Nije  znao  šta  priča,  pijan  je…- nisam  ga  ni  pogledala  rekavši  to,  htela  sam    da    me  zemlja  proguta.

-         - Pijan? Sad  ću  mu  ja  pokazati…- Alan  reče  besno  I  izađe. Svi  povikaše  na  mene  što  sam  rekla  da  je  Muhamed pijan.

-         - Pa  nego  šta je!-  odgovori  Klaudija  umesto  mene.-  I  šta  da  mu  ne  bi  možda  Alan  nešto    učinio…mada  zaslužuje  da  ga  neko  dobro  izdeveta..-

-         - Stvarno,  šta  je  rekao..- Monika  će. – jadni Alan,  sad  će  ga  ismejati  u  kuhinji.. čak  ti  nije  ni  persirao  Skarlet  od  silnog  uzbuđenja,  a  on  persira  svima…brzo  će  se  vratiti  pokunjen…-

-         ---------------------------------------------------------------------

 Sat  vremena  kasnije  pošli  smo  u  obilazak  zamka.  Svi,  zajedno ,  od  sobe  do  sobe. Muhamed  je  sve  vreme  ćutao, Alan  takođe. Nisu  odgovarali  ni  kad  bi  ih  neko  nešto  upitao. Trudila  sam  se  da  ne  mislim  na  ono  šta  se  desilo  u  dnevnoj  sobi,  na  ono  što  je  Muhamed  rekao. Nije  mi  bilo  svejedno. Zapravo  tako  nešto  nikad  ne  bih  od  njega  očekivala. Možda  ću  uskoro  da  umrem  tako  da  to  više  neće  imati  nikakav  značaj. Jer  tražimo  domara,  a  domar  seje  smrt.

Pošto  smo  obišli  sve  donje  prostorije  pođosmo  na  sprat.

Dok  sam  se  penjala  uz  stepenice,  Filip  mi  šapnu  na  uho:

-         Alan  mu  je  očitao  bukvicu..-

-         Trgoh  se  I  zapanjeno  pogledah  u  Filipa  ne  razumejući  više  ni  njegovu  igru. Da  nije  I  on  pijan?  Nikad  Filip  nije  bio  nešto  prijateljski  nastrojen  prema  meni. Nastavio  je  da  šapće :

-         - Trebalo  je  to da  vidiš …Alan  se  preobrazio, Skarlet  ti  si  čudo..šta  učini  jadnom  čoveku…zapretio  je  Muhamedu  da  te  ostavi  na  miru  ili..he-he…-

-         Lažeš!-

-         E, a što  bih  lagao?  Pitaj  Johana,  a  Muhi  sav  pozeleneo,  joj  da  si  ga  samo  videla…-

-         Obilazili  smo  sobe  na  gornjem  spratu,  jednu  po  jednu. Nigde  nikog. Kupatila  su  takođe bila  prazna. Dođosmo  do  jedne  prostorije  na  kraju  desnog  dela  sprata  za  koju  nismo  znali  šta  je.

-         Ovo  kao  da  je  zaključano..-

-         Bilo  je  zaključano. Pošto  smo  obišli  sve  prostorije  osim     te  sobe,  pa  čak  I  onu  u  kojoj  je  “ Srpkinja”  ubijena, odlučismo  da  obijemo  bravu.

-         - Možda  se  zaključao  iznutra..-

-         - Ma  da,  mora  da  jeste…-

-         Tako  grupno  idući  kao  da  smo    nekako  neutralisali  strah,   pa  čak  I  oni  najuplašeniji  su  se  dobro  držali.  Filip, Johan  I  Alan  su  uspeli  da  ih  razvale   vrata   bacajući  sa  na  njih  jedan  za  drugim. Više  niko  nije  verovao  da  je  ubica tu. Teorija  o  prolazu  u  drugo  krilo  zamka  činila  se  sve  prihvatljivijom. Taj  prolaz  mora  da  postoji,  samo  ga  mi  ne  vidimo.  Možda  je  u  nekoj  sobi,    u  nekom  zidu  ili  tako  nešto.

-         -  Ma  ovde  nema  ništa..- reče  Filip.

-         Pošto  su  odvalili  vrata  videli  smo    jednu  malu  prašnjavu  sobicu,  metar  sa  metar,  puno  paučine  I  osetili  smo  neki  užasan  smrad. Svi  začepiše  noseve.

-         - A  u,  šta  je  ovo…-

-         Filip  I  Alan  uđoše    prvi  I  upališe  svetlo.

-         - Kakav  smrad…-

-         - Bože  sačuvaj..pa  ovo  je…-

-         Nensi  vrisnu. Većina  se  razbeža  niz  hodnik.

-         - Šta  je  to?- upita  Muhamed.

-          Filip  I  Alan  su  iz  prašnjave  sobice  izvlačili  nešto.

-          Klaudija  me  zgrabi  za  ruku, tresući  se.

-         - Neko  telo  … u  raspadu..- prvi  će  Filip.  To  telo   je  bilo   pokriveno  nekom  sivom  jaknom  po  glavi. Alan  smače  jaknu. Svi  su  se  već   bili  razbežali.

-          Opet  krv,  prokleta  krv  I  isto  kao  I  ranije…

-         _-Pa  to  je  onaj  Franc…domar..- reče  Alan, a  nama  svima  se,  verujem,  sledi  krv  u  žilama.