U zamku

7. Opšta  panika,rasulo

                                        Klaudija  mi  je  kasnije  pričala  kako  se  ona  tog  jutra     probudila  među  prvima.  Pogledala  je  na  svoj  ručni  sat.  Osam  I  petnaest. Pamela  je  još  spavala.  Žurno  se  obukla  tresući  se  od  zime.Kiša  je  I  dalje  besomučno padala.  Nije  moguće,  sve  isto  kao  I  juče. Dvoumila  se  da  li  da  probudi  Pamelu  ili  ne.  Neko  je  sigurno  već  ustao.

- Pamela!  Pa-mela-la! Ustaj  spavalice  jedna!

Pamela  se  trgla  I  otvorila  oči.

- Ajde,  ustaj! Ja  idem  dole,  umirem  od  gladi..-

- Joj,  kiša  I  dalje  ,  ovo  nije  normalno…-

- Da,  zamisli..-

 Klaudija  je  izašla  u  hodnik  I  zaputila  se  u  kupatilo  da  se  umije. Tamo  zateče   Sofiju  koja  je  zevala  I  ogledala  se.

- Dobro  jutro..

- ‘ jutro..mislim  da  svi  još  spavaju,  niko  se  ne  čuje, mislila  sam  čak  da  se  vratim  u  krevet,  sva  sam  se  ukočila  I  smrzla..- Sofija  je  govorila  protežući  se  I  zevajući  I  dalje. Klaudija  je  upita  za  Nensi  I  Žozefinu. – Pih,  spavaju  ko  zaklane,  joj  al  su  me  smorile  sinoć,  kud  baš   s  njima  da  me  spoji  Griseldis,  ne  mogu  da  ih  smislim..-

- Ti  ne  možeš  nikog  da  smisliš.- ote  se  Klaudiji  koja  ni  inače  nije  nešto  preterano  gotivila  Sofiju. Sofija  je  u  naše  odeljenje  došla  poslednja  I  nije  bila  preterano  bliska  ni  sa  kim.  Imala  je  krupne  plave  oči  I  farbala  se  u  crno. Imala  je  predugačak  jezik  pa  je  za  kratko  vreme  stigla  da  se   sporečka  skoro  sa  svim  devojkama,  koje  je  inače  nisu  volele  jer  se  uvek  provokativno  oblačila.  Muška  ekipa  je  gotivila  I  naročito  su  “ poštovali”  njeno  dupe  I  sa  strašću  su  ga  između  sebe “ proučavali”.

- Šta  ih  nisi  probudila?- brzo  će  Klaudija.

- To  će  Griseldis,  čudi  me  da  već  nije…- Sofiju  nije  puno  pogadjalo  mišljenje  drugih,  ona  je sa   sobom  bila  veoma  zadovoljna  u  svakom  slučaju.  Na  hodniku  se  začuše  glasovi  te  obe  izađoše  iz  kupatila. Bili  su  to  Muhamed  I  Johan.

- O  momci,  baš   ste  uranili!- vedro  im  dobaci  Sofija  protežući  se  I  dalje.- Gde  vam  je  Filip?- Ona  se  sa  Filipom  još  I  najbolje  razumela.

Ona  dvojica  se  raspričaše  o  sinoćnoj  poseti  Griseldis  njihovoj  sobi,  te  o  tome  kako  ih  je  davila  do  besvesti.

- A  Filip  joj  se  šlihto  samo  tako..- Muhamed  je  obožavao  da ogovara.

- A  ti  kao  nisi..-Sofija  će  oštro.

-“ Dečice, morate  da  budete  jaki  I  zreli  I  da  ostavite  Alana  na  miru”,  to  nam  je  rekla  I  da  slučajno  ne  napuštamo  sobu  jer  u  suprotnom  teško  nama,  kao  pristojnost  mora  da  bude  na  prvom  mestu..- Muhamed  je  do  u  detalje  prepričavao  šta  im  je  sve  Griseldis  sinoć  “ iztrabunjala”.

- Pristojnost!?- zapanji  se  Klaudija,  a  Sofija  se  slatko  zasmeja  I  zabaci  glavu.- Ona  je  brate  bolesna..šta  je   mislila  sa  tim? -

-“ Ako  napustite  sobu  ja  ću  to  saznati…”-

- Sereš   da  je  to  rekla? Pa  šta  smo  mi  ovde,  neki  njeni  robovi,  nije  ona  vođa  ekskurzije..- Klaudija  reče.

- Pokušava  da  zameni  Anu  Miler,  ali  njoj  to  ne  stoji,  smešna  je.-  reče  Johan  smireno  kao  I  obično.

- Kao  ona  se  plaši  da  mi  ne  počnemo  da  se  ponašamo  kao  da  profesori  I  nisu  tu,  zamisli,  a  ko  je  s  nama  ostao?  Ona  I  onaj  degenerik  od  Alana  Spensera,  užas  živi,  ne  znaš  ko  je  gori  od  njih  dvoje. Kao  ona  će  da  sačuva  disciplinu,  pazi  molim  te,  u  situaciji  kad  okolo  neki  ludak  trči  s  nožem  ona  priča  o  disciplini…- Muhamed  je  tako  ogovarao  profesorku  zdravstvene  nege,- Neko  nas  je  garant  uklo’,  kad  smo  osudjeni  na  to  da  nas  njih  dvoje  tutorišu…još  je  dodala “  baš  šteta  što  nam  je  ekskurzija  propala”,  pazi  života  ti..zamislite  da  odemo  na  ekskurziju  pored  svega  ovog  s  njima  dvoma,  s  Griseldis  I  Spenserom,  ubio  bi  se  rađe e  neko  da  mi  oni  sole  pamet  po  ceo  dan..-

- Nikad  nas   director  ne  bi  ni  pustio  da  idemo  negde  sa   njima  dvoma…- Klaudija  je  također  iznela  slicno  mišljenje  Muhamedovom.

-  Ajmo  dole,  čudi  me  da se  Griseldis    ne  čuje…- Muhamed  stade  da  oponaša  tu  na  hodniku  više  ne  samo  njen  način  govora,  već  I  njeno  hodanje. Klaudija,  Johan  I  Sofija  su  se  smejali . Pridružiše  im  se  I  Filip  I  Pamela. Muhamed  je  nastavio  da  ih  zasmejava  prešavši  na  imitaciju  Alana  Spensera.

- Ćutite,  čuće  nas..- opomenu  ih  Sofija.

Za  trenutak  zaista  svi   zaćutaše. Stajali  su  na  vrhu   stepeništa.

- Glupa  kiša  I  dalje  pada…- dobaci  Johan.- Kako  ćemo  po  ovom  vremenu  kući..  opraće  nas  do  gole  kože…gle   Skarlet…

Ugledali  su  me  dole  upravo  kako  izlazim  iz   kupatila. Klauudija  mi  je  kasnije  rekla  kako  sam  joj  u  tom  trenutku  delovala  jako  čudno,  nekako  drugačije.- Bila  si  u  bade  mantilu  I  kad  si  pogledala  prema  nama,  kad  smo  ti  videli  lice  znali  smo  da  se  nešto  desilo..

-Skarlet… gde  ćeš?- upita  Klaudija  na  šta  sam  se  okrenula  I  registrovala  ih.  “ Osmehnula  si  se…nije  mi  bilo  jasno  zašto  se  osmehuješ,  bila  si  kao  neko  drugi …”-rekla  mi  je  Klaudija  nešto  kasnije.

- Gle  ti  nju?- Sofija  će  značajno.- Pogledajte  je  samo…s  njom  se  nešto  ozbiljno  dešava, jebote,  odaklen  joj  taj  bade-mantil…zar  ima  tople  vode  za  kupanje…-

- E.. gde  ste..-  rekoh  tužna  što  su  već  ustali,  htela  sam  da  još  spavaju,  da  prosto  ne  budu  tu,  da  me  ne  gledaju  tako,  odozgo  kao  neko  čudo,  oni  ne  razumeju,  ništa  ne  razumeju.

Brzo  su  sišli  dole  k  meni  I  opkolili  me  sa  svih  strana.

- Kupala  si  se?- upita  Klaudija  hladno. Ispitivački  me  gledaju,  sumnjičavo, s  nepoverenjem, u  nedoumici,  s  distance. Drugačiji  su  nekako  tog  jutra. Hvatam  Filipov  zamagljeni  pogled,  čitam  mu  neku  zgranutost  na  licu.-  Ima  tople  vode..-

 - Da-a..- nasmejah  se  blesavo- struja  je  došla,  ali  telefon  još   ne  radi…čudno,  zar  ne?  -

Pocrvenela  sam I  osetila  se  nekako  krivom  pred  njima  za  nešto. Kao  da  sam  ih  obmanula  u  nečemu.-

-         Da  niste  možda  videli  Griseldis?  Da  nije  gore  u  nekoj  sobi  ili  s  nekim  u  sobi?-

-         Pa  zar  nije  spavala  s  tobom  u  dnevnjaku?- Filip  će  oštro.

-         Nije..tj.  jeste,  samo  posle  je  otišla..pretpostavila  sam  da  je  prešla  u  neku  drugu  sobu  pošto  ovde  dole  je  nema  …sigurno  je  u  nekoj  od  soba  na  spratu…- Htela  sam  da  ih   nekako  nateram  da  se  vrate  gore,  da  odu  da  je  traže  gore,  da  odu…

-         Baš  čudno.- Johan  će  tiho.

-         A, Alan,  gde  je  Alan?- upita  Muhamed,  a  ja  uopšte nisam  mogla  da  ga  pogledam  u  oči.

-         -Tu  je.- rekoh  posve  obično  za  trenutak  zaboravivši  na  Mihajlovu  smrt,  htela   sam  da  im  kažem  maločas; nek  im  kaže  Alan,  ja  ne  mogu,  umorna  sam,  pospana…- U  dnevnoj  sobi.. trebalo  bi  da  neko  ode  gore  I  nađe  Griseldis   zato  jer  je  jutros… -

-         - A  MIhajlo?- upita  Filip.

-         - U  salonu..-rekoh drhtavim  glasom.- Idite  k  Alanu  u  dnevnu  sobu,  on  ce  vam  sve  reći,  zapravo  on  mi  je  I  rekao  da  vas  pozovem  sve,  idite  tamo…-

-         - Šta  ti  je  Skarlet? Jel  se  nešto  desilo?- Klaudija  će  prva.

-         - Da..- zatresoh  glavom

-         - Ti  plačeš?- primeti  Sofija.Kad  je  to  rekla  shvatih  da  mi  zaista  idu  suze.

-         - Alan  će  vam  reći,  idite  I  zovite  I  druge…Klaudija,  idi  probudi    ostale…-

-         Filip, Johan, Sofija  I  Pamela  pođoše  prema  dnevnoj  sobi,  Klaudija pođe  gore    na  sprat,  ja  u  kupatilo  da  se  obučem.

-         Trgoh  se  shvativši   da  neko  ide  za  mnom.

-         - Šta  se  to  desilo?- upita  Muhamed  zureći  u  mene  razrogačeno.- Zašto  plačeš?-

-         - Ne  plačem,  ne  znam  šta  mi  je…-obrisah  lice  I  pogledah  ga  konačno  ljutito.- Odlazi!-

-         Muhamed  spusti  glavu. Stajao  je  poput  kipa  ignorišući  moj  zahtev. Podiže  glavu  I  mrko  me  pogleda.

-         - Idi  u  dnevnu  sobu..-

-         - Tamo  je  Alan.-

-         - Da-a,  sad  ću  I  ja  da  dođem  za  minut,  samo  da  se  obučem.-

-         - Zašto  se  odmah  nisi  obukla? Kakav  je  to  bade-mantil  na  tebi?-

-         - Odlazi  kad  ti   kažem!-

-         - Baš  neću!-

-         Tad začusmo  stravičan  krik.

-         Dalje  se  sve  odvijalo  veoma  brzo. POtrčali  smo  prema  holu. Tamo  dotrčaše  I  svi  ostali  uključujući  I  Alana. Nensi  je  bila  sva  u  suzama  I  vrištala  je.  Johan  I  Sofija  pokušaše  da  je  umire. Sve  se  već znalo. Zapravo  I  mnogo  više  od  onog  što  sam  mislila  bilo  je  otkriveno.

-         - Mihajlo  je  umro!- dobacio  je  neko.

-         - Ovaj  zamak  je  uklet!- čini  mi  se  da  je  Žozefina  viknula.

-         - Hoću  napolje!1!- vikala  je  Nensi.

-         - Napoljee!- s  tim  se  složi  I  visoka  Keli. Mnogi  su  govorili  u  glas.

-         - Kako  je  ušao?Kako..-

-         - Mihajlo  je  umro  nesretnim  slučajem,  od  tableta!- Ne  paničite!- REČE  ALAN,  ALI  MALO  KO  GA  JE ČUO.

-         Nensi  je  prva  potrčala  prema  izlaznim  vratima  vrišteći  I  dalje,  a  odmah  za  njom  I  bliznakinje  I  Žozefina  I  Kejt  I  mnogi  drugi.

-         - Pobiće  nas  sve  ako  ostanemo…-

-         - On  je  tu,  u  ovom  krilu…-

-          Vikali  su  u  sav  glas,  gurali  jedni  druge,  svađali  se,  plakali, vrištali.

-         U  holu  ostadoh  samo  ja,  Klaudija,  Filip, Muhamed  I  Alan.

-         - Nensi  je  poludela!

-         - Ona  je  našla,  u  onom  drugom  kupatilu,  s  leve  strane…

-         - Trebalo  je  jutros  da  obidjem  gornji  sprat…ipak  možda  je  već  tad..ovo  s  Mihajlom  me  smutilo  zato  nisam,  ti  znaš,   Skarlet..- Alan  je  također  bio  u  novom  šoku, a  ja  sam  ga  slušala  ne  razumejući  ništa,  meni  niko  nije  rekao  šta  je  to  Nensi  gore   našla.

-         - Treba  da  idemo  I  mi,  jebeš  oluju…- reče  Klaudija  I  ona  se  zaputi  za  drugima  prema  izlaznim  vratima-  ovo  je  ozbiljno  jer  on  je  nju  tamo..  sva  ta  krv..

-         -Alane, Alane?- povikah  pošto  je  Alan  stajao  u  mestu  ćuteći  zagledan  u  jednu  tacku  na  stepenicama,  delovalo  je  da  je  I  on  potpuno  poražen.-  Alane?!-

-         - Pusti  ga, ajmo  I  mi.-  reče  mi  Filip  povlačeći  me  za  ruku.

-         - On  nek  ostane  ako  mu  se  ostaje.- dobaci  Muhamed  stojeći  također  još  u  holu  s  nama.

-         - Gde  je  Griseldis?-  upitah  Alana  očekujući  od  njega  neki  spas.

-         - Skarlet  I  ona  je…- Alan  me  nemoćno  pogleda  sav  utučen,  bled  u  licu  kao  krpa. Od  izlaznih  vrata  su  dopirali  glasovi: “ GDE  JE  KLJUČ?  Ključ?  Kako  neće…SKLONITE  SE..!!!!!!!”

-         Osetih  Alanovu  ruku  na  ramenu, na  vratu…  ništa  više  nisam  ni  čula,  ni  videla;   hipnotisano  sam  gledala  u  njegovo  paćeničko  lice,  osetila  malaksalost. Verovala  sam  mu  u  potpunosti,  upijala  svaku  njegovu  reč… Evo  šta  je  rekao:

-         - Griseldis  je  ubijena  isto  onako  kao  I  Broj  I  Ana…izbodena  prošle  noći  ili  jutros…-

-         VEROVALA  SAM  ALANU,  IMALA  POTPUNO  POVERENJE  JEDINO  U  NJEGA,    njegov  glas  je  nadjačao  sve  ostale  glasove…

-         Onesvestila  sam  se.

-         Alan  me  odneo  u  dnevnu  sobu.

-         Kasnije  sam  čula  da  je  tako  bilo.

-         Da  me  je  on  odneo  na  krevet.

-         Da  ostali  nisu  mogli  da  odu.

-         Da  se  izlazna  vrata  nisu  mogla  otvoriti.

-         Da  nigde  nije  bilo  ključa.

-         Da  su  pokušali  da  razbiju  vrata,  da  obiju  bravu..

-         Nisu  uspeli  da  obiju  vrata. Ključa  nigde. TRaže  ga. Ne  vredi.  Iz  zamka  izlaska  nema. Ne  nalaze  ništa  dovoljno  jako  da  razbiju  vrata. Svi  ko  ludi. Alan  im  govori  da  se  smire.  Niko  ga  ne  sluša. Filip  pomaže  Alanu  da  skloni  sva  tela  u  podrum. Ostali  nemoćni  sede  u  dnevnoj  sobi. Nensi  I  Žozefinu  su  nakljukali  bensedinima. Johan  I  Muhamed  uzimaju  noževe  iz  kuhinje  za  samoodbranu. Svi  su  uplašeni.

-         Budim  se.

-         Pamela  kaže  da  iz  zamka  izlaza  nema.

-         - Nestao  je  ključ,  zamisli?-

-         Čujem  štropot  kiše.

-         - Ništa,  branićemo  se. Griseldis  se  osamila  zato  je  tako  prošla,  treba  da  nikud  ne  idemo  posamo..- kaže  Muhamed.

-         - Da,  ali  ko  zna  šta  je  to//

-         - Ludak,  šta  će  biti..zna  ovaj  zamak  bolje  od  nas,  verovatno  ima  neki  prolaz  za  drugo  krilo.- nastavi  Muhamed  delujući  najpribranije.- Nek  proba  mene  da  napadne,  iseću  ga  na  komade..-

-         - Možda  je  on  I  sakrio  ključ..- Johan  će.

-         - Ona  vrata  su  baš  jaka,  kao  da  su  od  čelika…-

-         - Moramo  mi  da  ubijemo  njega,  da  ne  bi  on  nas,  to  je  jedino  rešenje.- reče  Muhamed  ustajući;  podigoh  se  sa  kreveta.

-         - Treba  naći  ključ. – reče  Klaudija.

-         - Gde  je  onaj  idiot, Alan  Spenser!- prodra  se  Muhamed  besno.-  Samo  nam  odmaže,  umesto  da  nam  pomaže!  I  taj  ludak  nije  glup,  zna  koga  treba  da  ubije,  a  kog  da  ostavi!-

-         -  Muhamede,  poludeo  si.- dobaci  Sofija. Keli  I  Kejt  rekoše  da  idu  u  kuhinju  da  vide   ima li  još  zaliha  hrane. Uto  naiđe  Filip  I  reče:

-         - U  podrumu  ima  hrane  koliko  hoćete,  bar  jedna  dobra  vest. Onaj  domar  se  baš  snadbeo…-

-         - Gde  je  Alan?- upita  Muhamed  Filipa.

-         - Izvlači  hranu,  tamo  smo  stavili  I  leševe…

-         - Daj,  Muhamede  ostavi  taj  nož,  plasiš  nas..-

-         reče  Monika.

-         - Moramo  da  se  borimo..-  reče  Muhamed. Sofija  I  Monika  odoše  u  kuhinju  da  pomognu  u  spremanju  hrane. Vani  je  kiša  I  dalje  besomučno  padala.

-         - Jebem  ti  ludaka..gde  li  se  krije?- Filip  će.

-         - Možda  nas  posmatra  od  nekud..- Pam  će.

-         Pogledah  prema  prozoru  I  osetih  neizmernu  tugu. Uđe  Alan  Spenser. Svi  ćutaše. Alan  zapali  cigaretu  I  ne  upitavši  da  li  to  nekom  smeta.  Nensi  I  Žozefina  se  zapanjeno  pogledaše,  bensedin  ih  beše  primirio,  ali  I  dalje  su  bile  na  ivici  nervnog  sloma.

-         - Našao  sam  dole  u  podrumu…a  baš  sam  bio  prestao  da  pušim..- Alan  reče  opravdavajući  se. Delovao  je  nekako  drugačije,  kao  da  više  nije  bio  nesiguran  u  sebe.

-         - Jel  možemo  I  mi?-  upita  Filip.

-         - Ne!- Alan  će  bez one  svoje  uobičajene   slabosti  u  glasu.

-         - Vi  to  ne  možete  da  nam  zabranite!- Muhamed  će. Alan  na  to  samo  nervozno  odmahnu  rukom.

-         - Skarlet  se  osvestila,  profesore..- reče  Filip  značajno.

-         - Vidim…- Alan  će  pogledavši  me  blago. SETIH  SE  PROŠLE  NOĆI…ŠTA  SAM  TO  URADILA…

-         -Profesore  da  potražimo  ključ?-upita  Filip.

-         - Bolje  da  pođemo  da  tražimo  domara..- Muhamed  će.  Alan  priđe  prozoru ne  odgovarajući  na  njihove  predloge.

-         ŠTA  SAM  TO  URADILA…

-         Uđe   Kejt  I  reče  da  je  vreme   da  jedemo. Ko  je  gladan  nek  dođe  u  trpezariju. Svi  poustajaše. JA  SAM  GA  PUSTILA…

-         - Ajde,  da  se  jede..

-         - Baš  sam  gladna…

-         ZABORAVILI  SMO  NA  SVE…- Ajde…  SVE  JE  NESTALO  KAD  SMO…

-         Svi  napustiše  dnevnu  sobu  I  odoše  da  jedu.

-         Alan  je  još  stajao  kod  prozora  I  pušio. Okrenuo  se  tek  pošto su   svi  otišli.  Osmehnuo  se  I  rekao:

-         - Idi  jedi..-

-         - Alane..-

- Treba  da  jedeš …I  da  me  slušaš…-

-         da  me  slušaš……

-         Alan  se ponovo  osmehnuo  I  ja  sam  ustala.