U ZAMKU , nastavak

                    3.  Gde   je  Broj ?

  Alan  Spenser  je  rekao  da  će  on    pokušati  da  nađe  Franca,  da  će  učiniti  sve  što  je  u  njegovoj  moći  da  otkrije  šta  se  to  zapravo  desilo   prošle  noći,  kako  je  došlo  da  smrti  naše  profesorke  srpskog  jezika… Medjutim, gospođica  Griseldis,  naša  profesorka  iz  zdravstvene  nege,  zamolila  je  Alana  da  bude    veoma  oprezan. 

– Mislim  da  je  pametnije  da  sačekamo  da  se  Broj  vrati,  kako  ćeš  sam,  ubice  I  tebe; taj  izopačeni  stvor  je  teško  bolestan,  oh,  bože…šmrc,  šmrc,  kako  je  samo  izbo’   Anu  …ona  je..ah,  to  je  tako  strašno,  Alane,  bolje  ne  rizikuj;  ovo  je  ogroman  zamak,  pored  ovog  krila  tu  je   još  jedno   krilo ..moguće  da   se  ubica  sakrio    tamo,   nikako  nije  pametno,  on  poznaje  ovaj  zamak  sigurno  bolje  od  nas…  ne  idi,  nikako,  to  je  suludo - Griseldis  je  rekavši  sve  to  prisla  Alanu  I  zgrabila  ga  za  rukav, a  Alan  se  zbunio  I  pocrveneo  I  uopšte  osetio  se  jako  glupavo.  Zatresao  je  glavom  I  rekao  zamuckujući:

-Da-a,  v-verovatno-o  ste  u  pr-pravu,  ma-mada  šta  da-a  radimo?  Trebalo  je  da  svi  krenemo  sa  B-brojem…

-Iskreno,  ja  sam  jako  uplašena,  kao  nikad  pre  u  životu,    ali  zbog  ostalih  se  trudim  da  to  prikrijem…-

-Treba  da    zbrinemo…A-anu, m-mislim…Ne  možemo  je  prosto  ostaviti  gore…Kad  Broj  dođe…-

- Slažem  se,  mada  ne  mogu  ni  da  mislim  o  tome, idem    da pokušam nekako da ih  umirim,  one  dve  sestre su  toliko  plakale,  ajde  I  ti  sa  mnom  u  dnevnu  sobu…-  Alan  Spenser  I  Griseldis  su  tako  pričali  u  holu,  a  ja  sam  ih  posmatrala  iz  hodnika  napustivši  dnevnu  sobu  čim  su    svi  ostali  došli  onamo.  Naime,  Nensi,  Keli  I  Monika  su  plakale,  a   Žozefina  se  tresla.  Većina  je  zapravo   bila  van  sebe. Svak  je  nešto  predlagao,  ali  niko  nije  znao  šta  tačno  treba  da  se  uradi.   Pošto  profesori  pođoše    prema  dnevnoj  sobi,   ne  preostade  ni  meni  ništa  drugo.  Tamo  je  bila  veća  buka  nego  kad  sam  otišla. Svi  su  govorili  uglas  vidno  potreseni  trenutnom  situacijom. Tek  s  ulaskom  Alana  I  Griseldis  međusobno  nadvikivanje  prestade  I  kao  po  nekom  dogovoru   svi  zaćutaše  valjda  očekujući   od  dvoje  profesora  neko  rešenje. Griseldis  iskoristi  tu  sveopštu  pozornost da    objasni  svima     u  kolikoj  meri  ipak,  uprkos  svemu,moramo  biti  jaki  I  zreli,( naročito  je  naglasila   “ zreli”  ma  šta  to  značilo,)jer “-IMA  U  ŽIVOTU  ETO  I  TAKVIH  DOGAĐAJA  KOJI  SU  PROSTO  NEIZBEŽNI,  NESHVATLJIVI  LJUDSKOM  SRCU,  da  deco  ima  teških  situacija…moramo  biti  jaki,  jači  od  sveg  ovog…” I  govorila  je  tako,  uostalom  kao  I  obično,  jer  to  je  bio  njen   stil:  kitinjastost,  ponavljanje  već  rečenog,  razvlačenje  suglasnika,  menjanje  tonaliteta , da  bi  se  istaklo   ono  sto  je  bitno. Teško  je    bilo  slušati  je :  ovo  je  zapravo  bila  jedna  od  retkih situacija  u  kojoj  smo  je  svi  napeto  slušali,  ali     I  ovaj  put  POENTA    nam  je  izmakla,  u stvari  poente  nije  ni  bilo,   jer  ona  je  nastavila  da  govori  još  nekih  pola  sata  bez  prekida ne   rekavši  zapravo  ništa  više  od  onog  što  smo   već  čuli. “ Život  je  pun  događaja  koji  su  neshvatljivi…treba  biti  jak…jadna  naša  Ana  Miler, Alane,  jadna  ona,   treba  biti  zreo  za  ovo,  deco  budite  jaki  I  zreli;  ljudskom  srcu  je  naravno  teško  da  shvati…”  Griseldis  je  dalje  razvijala  svoju  teoriju  srca  I  ko  zna  koliko  dugo  bi  to  trajalo  da  je  posve  neočekivano  I  uopšte  na  njemu      nesvojstven   način  ne  prekinu  profesor  patologije:

- Moraću  da  pregledam  leš…-

- Bože , Alene  kako  možeš   sad  o  tome…- Griseldis  poče  da  plače  I    da  ponavlja  frazu : “ jadna  Ana  Miler”.  Dve  učenice, Keli  I  Sofija  počeše  da  je  teše    rečima: “ nemojte  profesorka…”,  a  Alan,  trudeći  se  da sve  to ignoriše,   reče   čak  I  podviknuvši:

- Sve  će  biti  u  redu. Moram  da  pregledam  leš, ko  će  sa mnom  da  mi  pomogne? –

 Naravno,  nije bilo dobrovoljaca.  Niko  zapravo  nije  ni  razumeo  zašto  Alan  mora  da  pregleda  leš.  Svi  su  bili    previše  uplašeni    da  bi    uopšte u  njegovim  rečima  našli  neki  smisao.  

- Dobro,  onda  ću  sam…-

_- Zar  ne  bi  bilo  pametnije  da  što  pre  napustimo  ovaj  zamak?- usudi  se  Muhamed  da  upita  Alana  čak  direktno.

- Naravno,  apsolutno  ste  u  pravu, to  ćemo  I  uraditi  čim  Broj  I  Mihajlo  poprave  autobus,  čim  dođu.-

- A  ubica? - upita  Muhamed  Alana,  fiksirajući  ga  pogledom.

- Onaj  domar  naravno..  tićemo  odavde  pre  mraka,  nadam  se…taj  domar  se  verovatno  krije. Obišao  sam  sve  sobe i…-

- Možda  je  u  drugom  krilu  zamka - Muhamed  će  bez  imalo  respekta  prema  svom  profesoru.

- Logično  razmišljate - Alan  na   Muhamedov  neprijateljski  stav  nije  odgovarao,   naprotiv,   pretvarao  se  da  ga  ne  primećuje. Muhameda  je  ta  Alanova  mirnoća  naročito  nervirala.

-Treba  da  odemo  tamo  I  uhvatimo  ga…

-Muhamede,  to  je  opasno…mi  ne  poznajemo  ovaj  zamak  dovoljno,  jedino  rešenje  je  da  što  pre  odemo  odavde…

- Slažem  se  u  potpunosti .-    

Iznenada se  u  dijalog   Muhameda  i  Alana,   koji  smo   inače   svi  napeto  slušali,   uključi    Griseldis  podržavajući  Alana rečima:

- Čim  Broj  dođe idemo odavde..

-Ja  mislim da  je  bolje  da  uhvatimo  domara I predamo  ga  policiji,  a  ne  da  bežimo  ko  pokisle  kukavice,  predložiću  to  Broju,  ja  se  ne  bojim  da  idem  I  u  drugo  krilo  zamka  ako  treba. ‘  Oćete  li  sa  mnom  profesore?- Muhamed  je  nastavio  da  se  obraća  isključivo  Alanu  Spenseru  pretvarajući  taj  razgovor  u  neku  vrstu  ličnog  obračuna  s  patologom. Alan  ga  konačno  mrko  pogleda.  Inače  Alan   je  sve  vreme  izbegavao  da  gleda  Muhameda   u  oči.   ( Takav  je   bio,  retko  je  kad  koga  gledao  u  oči  u  toku  razgovora,  što  je  takođe  mnoge  nerviralo.)

-Naravno  da  ne,  I  prestanite  više  da  na  tome  toliko  insistirate! Ako  već  želite  nešto  korisno  da  radite  onda  mi  pomozite  da  Anu  iznesemo  iz  one  sobe,  ne  možemo  je  ostaviti  gore…

-Strah  vas  je?- Muhamed  nastavi  da  izaziva  profesora  I  osmehnu  se.

-Muhamede,    kakvo  je  to   ponašanje…-Griseldis  ga  opomenu  I  zapreti  mu  čak  prstom.

_-Kad  dođe  Broj,  ako  baš  hoćete  obićemo  drugo  krilo,  ja  sad  idem  gore  da…-Alan  se  nesigurno  izvukao  iz  dnevne  sobe  vidno  pogođen  Muhamedovim  provokacijama. Griseldis  uzdahnu I  reče   dvema  devojkama  da  odu  do  kuhinje  I  nađu  nešto  za  jelo. U  kuhinju  odoše  Keli, Monika, Sofija  I  Nensi.

-A vi, Johane  I  ti,  Filipe,  idite  gore  da  pomognete  Alanu  I  to  odmah. I  pored  svega  ovog  ima  da  me  slušate! Odmah  gore! S  tobom  ću  kasnije  Muhamede  nasamo  razgovarati,  jesi   li   čuo? Tvoje  ponašanje  je  za  svaku  osudu -Griseldis  se  bila  oporavila  u  potpunosti  I  počela   je   da  uspostavlja  poljuljanu  disciplinu .   Filip  I  Johan  je  snuždeno  pogledaše  I  pokunjeno  napustiše  dnevnu  sobu.

- Ne  razumem…- Muhamed  će  glumeći  nevinašce.

- Kasnije!- Griseldis  se  prodra  I  napusti  dnevnu  sobu.  Klaudija  I  Pamela  se  grohotom  nasmejaše, a  Muhamed  pljesnu  rukama  I  reče:

- Ova  stvarno  nije  normalna. Odlepila  je  totalno..

- Gde  nije,   usrala  se  od  sveg  ovog..- složi  se  Klaudija.

- A,  tek  Alan,  jeste  li  izvalili  kolika  je  to  kukavica… - Muhamed  je  počeo  gotovo  sa  strašću  da  na  sav  glas  priča  o  Alanovom  strahu,  nesposobnosti  I  uopšte  idiotizmu.

- Ćuti,  čuće  te..- opomenu  ga  Žozefina  koja  je  sedela  u  fotelji  sve  vreme    ne  pomerajući  se. Ja  sam  sedela  nešto  dalje  na  kauču  I  slušala sve to. Klaudija, Pam  I  Muhamed  su  stajali  na  sredini  sobe  I  tako  razgovarali. Muhamed  je  bio  ponosan  na  svoje  ponašanje.

-  Nek  me  čuje,  boli  me  uvo,  rećiću    mu sve  u  facu,   odvratan  mi  je  sav!-

Muhamed  umuknu  tek  pošto  se  Griseldis  vrati  s  devojkama  iz  kuhinje; ona  reče  da  telefon  još    uvek  ne  radi.

Posle  skromnog  ručka  u  trpezariji, ( istina  niko  nije  imao   baš  neki  apetit)  ponovo  smo  se  našli  u  onoj  istoj  dnevnoj  sobi  I  čekali,  čekali … …

 U  mrtvoj  tišini  čulo  se  samo    sve  jače  duvanje  vetra.  Snažne  kapljice  kiše  udarale  su  u  prozore  I  tama  ispuni  sobu. U  kaminu  je  buktala  vatra. Niko  ništa  nije  govorio. Samo  se  čulo  hujanje  demonskog  vetra  I  pljuštranje  kiše. Sad  je  taj  zvuk  nekako  dopirao  odsvuda,  kao  da  je  vetar  ispunio  ceo   zamak  I  hodao  njegovim  odajama…

- Broj  I  Mihajlo  će  baš   pokisnuti..- reče  Nensi.

- Ovo  pada  sve  jače  I  jače,  gore je  nego  juče - reče Keli  ubacujući  jedno  drvo  u  kamin.

- Dobro  je  što  ima  drva,   inače  bi  se  smrzli..- Filip  će.

- A  da  pođemo  svi  do  autobusa?- predloži  Monika.

- Čekaćemo  još  malo..- Griseldis  će  vidno  zabrinuta.  Bilo  je  već  tri  sata  popodne.-------------

Svi  smo  sedeli,  samo  je  Alan Spenser  nervozno  šetkao  po  dnevnoj  sobi  od  jednog  prozora  do  drugog  izbegavajući  da  bilo  koga  pogleda. Povremeno  bi   izačao  na  hodnik,  ali  brzo  se  vraćao.  Srpkinjin  leš  je  bio  u  podrumu,  ispod  stepenica.

Kiša  je  padala  sve  jače  I  jače.

ŠŠŠŠŠ! 

ŠŠŠŠŠ!

 Alan  se  ponovo  vrati  u  dnevnu  sobu  posle  nešto  dužeg  zadržavanja  u  hodniku.

-         Šta  ste  se  vi  profesore  uzhodali?- dobaci  Muhamed,  ali  se  odmah pokaja  I  ugrize  se  za  jezik.

-          

Obedovali  smo  tačno  pre  dva  sata. Tada  je  svako  od  nas  na  kratko  provirio  napolje,  ali  nije  imalo  šta  da  se  vidi.  Naime, kiša  je   jako  padala, a   vetar    je  duvajući   savijao     krošnje  obližnjih  stabala,  da  smo  se  svi  brzo  vraćali  unuta   mokri  I smrznuti.

-         Ni-ništa!- odgovori Alan  na  Muhamedovo  pitanje  posve  smušeno  I  na  to  se  Filip  I  Johan  slatko  nasmejaše. Griseldis  ih  začuđeno  pogleda  ne  shvatajući   zašto  se  oni  smeju.  Ipak,  posve  neočekivano  Griseldis  se  okomi  na  Alana. 

-         Mislim  stvarno  kolega  sednite  već  jednom!  Samo  unosite  dodatnu  nervozu  među  decu  tim svojim     cirkulisanjem ! -

Alan  se  potpuno  smete  na  te  reči,  zatrese  glavom  I  poslušno  sede  pored  mene  na  usku  fotelju  njemu  najbližu  u  trenutku  kad  mu  Griseldis  reče  to  šta  reče.   Iz  nekog  glupog  razloga  bilo  mi  je  veoma  neprijatno  I  pocrvenela  sam   opazivši  da  prema  meni  I  Alanu  pogledaše  I  Filip, I  Johan, I  Klaudija  I  MUhamed,  zapravo  skoro  svi.  Grseldis  uzdahnu  po  ko  zna  koji  put  I   reče:

-         Pa  valjda  će  doći  uskoro,  već  je  skoro  četiri…-

Nije  puno  prošlo  od  tih  njenih  reči…Mihajlo  je  ušao  u  sobu  unevši  sa  sobom  oluju. Bio  je  blatnjav  I  mokar,  kabanica  mu  beše  pocepana  na  dva  mesta,  ali  sve  to  bilo  je  ništa  u  odnosu  na  njegovo  lice.   Bilo  je  mrtvački  bledo,  svaki  mišić   mu  je  igrao, a  oči …Neki  strah  je  govorio  iz  njih,  strah  nad  strahovima!

 -GDE  JE  BROJ?- upita  ga  Griseldis  prva.