5.  Pred    spavanje

              

 U  hodniku  nije  bilo  ništa  prijatnije. Naprotiv, tamo  je  bilo  mračno  I  hladno. Zvuk  vetra  koji  je  hujao   celog  tog  dana   usecao  se  u  moj  mozak,  šum  kiše  koja  nije  prestajala  da  pada  nadjačavao  je moje  misli, skoro  ih  kidao  na  pola…Osećala  sam  se  jako  ranjivom. Pogodilo  me  to  što  na  jednom  takvom  mestu  posle  24h  provedenih  u  društvu  velikog  broja  svojih  vršnjaka,   ja  se  osećam  veoma  usamljenom. Čak  su   mi se  I Pamela  I  Klaudija  činile  strane  I  tuđe.   Iako  sam  s  njima  dvema    bila  bliža  nego  sa  ostalima,   u  tom  zamku  ja  zapravo  nisam  imala  ni  jednog  pravog  prijatelja.  Te  činjenice  da  nemam  prijatelja  postala  sam  svesna  maločas  u  dnevnoj  sobi  kad  su  Filip  I  Muhamed  krenuli  da  me  prozivaju.   U   tom  momentu    na  Klaudijinom  licu  sam  primetila  izraz neizmernog  zadovoljstva. Ona  se  osmehnula  na  njihove  reči. Znači  ni  ona  me  ne  razume,  ni  ona  nije  na  mojoj  strani? Pa  ko  je  onda? Zar  niko? Obuze  me  demonski  strah  od  te  pomisli.  SAMA  sam,  čak  ni  svoj  strah  nemam  s  kim  da  podelim. Da  li  je  problem  u  meni?  Dobro  sam  videla  da  je  Klaudiji  drago  što  me  ismevaju,  a  smatrala  sam  je  svojom  prijateljicom. Pa  kakvo  je  to   prijateljstvo?  Lažno?   Kome   da  verujem? Možda  ću  I  umreti  u  ovom  zamku  a  da  nikad  ne  saznam   zbog  čega  me  ne  vole. Veoma  često  sam  se  osećala  poput  Alana  Spensera. Ni  njega  ne  vole,  rugaju  mu  se,  ismevaju  ga.  Ismevaju  I  mene,  jer  sam  drugačija. Nisam  im  po  volji. Zato  je  meni  Alan  drag. Nije  to  samo  sažaljenje,ne.  To  je  osećaj  da  je  on  prosto  mnogo  bolji  od  njih  upravo  zato  što  se  toliko  razlikuje  od  svih.   Jesam  li  I  ja  mnogo  bolja? Ne,  sve  je  to  pogrešno.  Više   bih  volela  da  se  osetim  prihvaćenom.

Šta  ako  me  domar  ubije?

-Gde  si  ti?- Klaudija  se  pojavi- Šta  radiš   tu  u  mraku? Ajmo  u  kuhinju!

- Ajde  ti,  sad  ću  ja-.

- Šta  ti  je?-

- Ništa,  što?-

- Deluješ  nekako  smušeno…šta  te  bre  briga  šta  one  budale  pričaju,  ne  pridavaj  tome  značaj.- Klaudija  reče     I  ode  u  kuhinju.  Od  tamo  su  dopirali  ženski  glasovi. Najviše  se   čula    Griseldis. Dvoumila  sam  se  da  li  da  uđem  ili  ne. POđoh  za  Klaudijom,   pa  se  predomislih. Sačekaću  je  u  hodniku.  Naglo  se  okrenuh  I    udarih  u  Muhameda,  koji  je  ili  baš  tad  naišao  ili  je  tu  stajao  neko  vreme.  To  me  toliko  iznenadi,  čak  uplaši  da  sam  ispustila  I  slab  krik.  Sudarili  smo  se  telima.  On  ustuknu  unazad,  pognu  glavu  I  pogleda  me  nekako  posve  ponizno.

- Izvini, Skarlet!-

- Jesi  li  ti  normalan,  uplašio  si  me!-

- Jesam  li? Izvini. Ha,  šta  si  mislila  ko  je? Bu,  ubica!- Na  moje  čudo Muhamed  je  počeo   da  se   smeje   I     čak    me  povuce  za  ruku  k  sebi  govoreći: - Sad  si  gotova,  nema  ti  spasa…-

- Ti  si  poludeo!- odgurnuh  ga  zapanjena  njegovim  ponašanjem.  Između  mene  I  Muhameda  je  uvek  bila  neka  distanca   I  granica.

- Jesam  sasvim!- slatko  se  nasmejao.- Znači  nisi  baš  toliko  hrabra  je  li? Skoro  pa  si  me  ubedila  maločas,  dobro   glumiš,  nema  šta!  -.

-    Skloni  se!-   rekoh  ne  znajući  kako  da  odgovorim  na  to  njegovo   neobično  ponašanje. Dok  mu  još  nisam  bila  videla  lice  u  mraku  pomislila  sam  u  jednoj  sekundi    da  je  to   u  šta  udaram   moj  kraj,  moja  smrt.- Budalo…

- Baš   si  se  cimnula,  a ?- Muhamed  sad spusi  ruku  na   moje  rame  što  je  uticalo  da  ga  ponovo  pogledam  u  oči  I  zapitam  se  šta  ga  je  to  obuzelo  da  se  tako  čudno  ponaša.-  Gde  ćeš? Nemoj  da  ideš,  stani  tu ,  imam  nešto  da  ti  saopštim,  a  važno  je.-

_-Jesi li   ti  mene  pratio?-

-   Ha,  pratio!  Nisam, ne, nego  sam  hteo  nešto  da  ti  kažem  još  pre,  pa  evo  ovo  je  prilika. Znaš   Skarlet- …

- Prestani  da  me vučeš, šta  ti  je!-

- Ništa,  izvini. Mogli   bismo    u  neku  sobu  da  ti  tamo  kažem,  ovde  nas  može  neko  čuti, ‘ oćeš?

- Ne,  reci  mi  ovde  šta  imaš!-   rekoh  pocrvenevši  I  spustivši  glavu.

- Jesi  ljuta? Nisam  mislio  ništa  loše,  samo  sam  se  malo  našalio…ovaj  hteo  sam  samo  da  te  upozorim  na  nešto,  čisto  onako  prijateljski,  pošto  si  ti  meni  tako…sva  si    nekako…ovaj,  trebalo  bi  da  se  kloniš  Alana  Spensera  I  to  što  je  moguće  više…

- Molim?    Zašto?  Ne  razumem..-

- On  nije  čitav! Pazi,  ja  to  znam.-

- Ma  daj…-

- Udaren  je    u  glavu,  I  to  ne  malo…to  se  I  vidi …mislim da  je  on  opasan…-

- Opasan?  U  kom   smislu?

 Muhamed  ne  reče  ništa  već   me  samo  ponovo  zgrabi  za  ruku  I  klimnu  glavom. Trgla  sam  se  shvativši  da  nas  neko  posmatra. Bio  je  to  ni  manje  ni  više  nego  Alan  Spenser  lično. Da  li  nas  je  čuo?

_- Šta  radite  vas  dvoje  tu  u  mraku?- upita  Alan  nekim  posve  novim,  meni  čudnim,  tonom.

-  Šta  se  to  vas  tiče?!- izdra  se  Muhamed .

-  Je li   sve  u  redu, Skarlet?- upita  Alan  približavajući  nam  se.  Iz  kuhinje  tada  izađe  Griseldis  sa  devojkama.  Posta  mi    veoma  neprijatno  jer   mi  se  Alan  tako  obratio.   Tim  pitanjem  I  to  još   pred  Muhamedom , Alan  je   učinio    neki  čudan  iskorak  iz  svog  uobičajenog    ponašanja. Zašto  mi  se  tako  obraća,  zašto  me  tako  gleda?  KAO  DA  SU  SVI  ODJEDNOM  POSTALI  NEKO  DRUGI. Sad  će  ispasti  da  između  mene  I  profesora  stvarno  nešto   ima, a   Muhamed  postaje  svedok  te  posebne  veze  između   Alana  I  mene.

- Alane  da  se  dogovorimo  oko  rasporeda  spavanja- reče  Griseldis.

----------------------------------------------------------------------------------------

Ponovo  smo  svi  bili  u  dnevnoj  sobi. Većina  je  bila  za  to  da  spavamo  kao  I  prošle   noći,  svak  u  svojoj  sobi.

- Koga  je  strah       nek  ne  spava  sam. Mislim  da  nam  ne  preti  nikakva  opasnost,  moramo  razmišljati  pozitivno. Predlažem  da  devojke  spavaju  po  tri    u  jednoj  sobi, Alane  ti  ćeš  spavati  u  salonu  pored  Mihajla,  dečaci…-

- Ja  se  ne  plašim  da  spavam  sam.- reče  Muhamed, a Filip  I  Johan  da  ne  bi  ispalo  da  su  kukavice  također  izraziše  sličan  stav. Alan  reče  da  će   on  prvo  obići  sve  prostorije  za  svaki  slučaj  I  pozva  Johana  da  pođe   s  njim  u  obilazak. Pošto  oni  odoše,   Filip  dobaci:

- Možda  bi  trebalo  da    uzmemo  iz  kuhinje  noževe… za  samoodbranu..-

- Domar  nije  u  ovom  krilu  I  ne   dolazi  u  obzir.- Griseldis  se  oštro  uzprotivi. Sofija  reče  da  Filipov  predlog  uopšte  nije  loš, a  Muhamed  dobaci  da  bi  on  domara   kad  bi  ga  negde  sreo   zadavio  golim  rukama.

- Bože, Muhamede  šta  pričaš..- užasnu  se  sićušna  Kejt.

- Uprkos  svemu,  disciplina  mora  da  postoji! Slušaćete  mene  I  Alana  pošto  smo  mi  najstariji,  je  li  to  jasno? Mi  smo  vaši  profesori  I  neki  red  mora  da  postoji, valjda    mi  znamo  šta  je  najbolje   za  sve. . Ako  neko  slučajno  ne  posluša  Alana  u  nečemu,  a  ja  znam  da  ga  neki  od  vas  ismejavaju  jer  je  mnogo  dobar  I  malo  bojažljiv, dakle  ako  neko  bude  njemu  protivrečio  imaće  posla  sa  mnom!- Griseldis  je  tako   govorila  I  na  neki  čudan  način  postajala  je  ono  sšo  za  nas  nikad  ranije  nije  bila: autoritet. S  obzirom  na  okolnosti  trebao  nam  je  neko  ko  će  nas  organizovati  I  umiriti. Griseldis  se  nametnula  kao  zaštitnik  I  vođa,  ma  koliko  to  apsurdno  zvučalo.

- Vaši  roditelji  će  mi  biti  zahvalni,  a  I  vi  kad  sve  ovo  prođe. Neki  red  mora  da  postoji,  da  vidimo  ko  će  s  kim  na  spavanje?

 Posle  nekih  pola  sata  pošto  su  se  vratili  Johan  I  Alan  I  rekli  da  su  obišli  sve  sobe,   te  da  je  sve  u  najboljem  redu, Griseldis  reče  ko  će  u  koju  sobu  I  s kim.

- U  ovom  trenutku  se  osećam  pomalo  kao  majka…Monika,  Keli  I  Kejt; Sofija, Žozefina  I  Nensi; Pam  I  KLaudija,  vas  trojica  možete  u  jednu  sobu Johan, Filip  I  Muhamed- to  su  upravo  one  četiri  sobe  gore  s  desna; ja  ću  spavati  ovde  u  dnevnoj  sobi  sa  Skarlet,  u  salonu  Alane  ti  sa  Mihajlom..

Griseldis  zatim  reče  još  I  to  da  je  odabrala  baš   mene  za  dnevnu  sobu  zbog  toga  što  sam  sigurno  dožvela  najveći   šok  jer  sam  prva  videla  ubijenu  Anu  I  to  u  svojoj  sobi…

- Tu  sobu  smo  zaključali  spolja…sreća  što  si  ti  ovde  spavala; mirna  si  I  tiha  I  verujem  da  ne  pokazuješ   kako  ti  je  u  stvari…- Griseldis  se  pokaza  kao  veliki  psiholog  I  posle  njenih  reči  svi  počeše  da  me  pitaju  kako  mi  je  I  da  li  sam  dobro.

- Skarlet  se  zapravo  izvukla!- dobaci  Filip.

-  Dosta  o  tome, idite  svi  u  svoje  sobe,  ja  ću  doći  sve  da  vas  obiđem  za  desetak  minuta…- Griseldis  je  nastavljala  da  igra  ulogu  glavnog  šefa    grupe. Pam  I  Klaudija   mi  šapnuše     da  sam  se  baš   usrećila  s  obzirom  na  to  da  ću  spavati  sa  Griseldis. Filip dobaci:

- Skarlet,  ništa  ne  brini,  salon  je  blizu, Alan  će  dotrčati  čim  vikneš! Ovo  je  u stvari  prilika  da  se  bolje  upoznate,  jesi  li  uzbuđena?

Klaudija  I  Pam  počeše    da  se  smeju  na  sav  glas.

- Stvarno  ste  odvratni!- rekoh  izbegavajući  da  pogledam  bilo  koga  od  njih. Osetih  se  ponovo  veoma  usamljeno  I  uopše   veoma   jadno. Dok  su  se  ostali  polako  razilazili  Johan  reče  Muhamedu, Filipu, Pam  I  Klaudiji  tako  da  bih  ga  I  ja  čula:

- Griseldis  je  zapravo  suvišna,  samo  će  im  smetati.-

- Skarlet,  kad  dođe  gore  kod  nas  pokušaćemo  da  je  zadržimo  što  je  moguće  duže  da  bi  ti  I  Alan  mogli na  miru..  ono..- Filip  je  govorio  sav  zajapuren  u  licu  zlobno  se  smeškajući  I  trljajući  rukama. Otišli  su  naposletku  smejući  se, a  meni  se  plakalo. Bila  sam  I  besna  na  sebe  samu,  besna  što  nisam  u  stanju  da  kažem  nešto  I  sve  ih  ućutkam. Između  mene  I  Alana  nema  ništa,  oni  su  sve  pogrešno  shvatili. Pogledah  u  Alana  koji  je  još   stajao  pored  kamina  I  po  prvi  put  osetih  neki  prezir  prema  njemu. Ipak,  to  je  trajalo  svega  nekoliko  minuta.   Čim  je  promucao:- Do-dobro-o  G-griseldis…- I  zatresao  glavom  bio  mi  je  ponovo  drag. Šta  me  briga,  nek  misle  šta   god  hoće,  on  je  bolji  od  svih  njih  zajedno.

                      

                                                     6.  Noć, Alan  u  noći

           Šta  je  Alan  za  mene?

Da  li  su  u  pravu  kad  kažu  da  sam  zaljubljena  u  njega?  Kad  ga  napadaju  imam  jaku    potrebu  da  ga  branim.  Drag  mi  je,  to  je  tačno. Alan  je  poseban. Ne  postoje  dva  Alana,  samo  jedan.  On  je  sad  u  salonu, ja  ovde  u  dnevnoj  sobi  u  mraku  pošto  su  sveće  pogašene,  vatra  u  kaminu  još  tinja,  Griseldis  leži  na  drugom  krevetu,  čujem  njeno  disanje,   pokušavam  da  zaspem..

Ležim,  okrećem  se,  ništa  se  ne  čuje,  verovatno svi  spavaju,  treba  I  ja  da  spavam,  pokušavam  da  spavam,  oči  su  mi   sklopljene,  moram  da  zaspem, da ne  mislim  više… Alan  ima  tridesetičetiri  godine,  ja  imam  sedamnaest  godina,  možda  u  njemu  vidim  neku  zaštitu  koja  mi  je  preko   potrebna,  oči  su  mu  plave,  PLAVE,  tužne,  tužne..Tišina,  čuju  se  samo  vetar  I  kiša,  svi  su  zaspali,  svi,  stah  ih  nije pobedio,  a    mene?

Je li  sve  u  redu,  Skarlet?-  Alan  me  pitao,  dok  me  je  Muhamed  stiskao  za  lakat,  jako  me  stiskao,  kao  da  je  hteo  nešto  da  mi  kaže  tim  stiskom,  samo  šta,  šta? Tamo  u  hodniku,  večeras  nešto  se  desilo,  samo  ne  znam  šta,  nisam  sigurna,  ali  osećam   da  jeste nešto.  …- U  redu  je  sve..- nisam  stigla  da  kažem,  da  odgovorim,  nije  bilo  vremena,  Muhamed  me  stisnu  za  lakat,   naišla  je  Griseldis,  nisam  stigla  da  odgovorim. Tim  pitanjem   je li  sve  u  redu, Skarlet?  Alan  mi  se  zapravo  obratio  prvi  put  ne  kao  profesor  već…  Njegov  glas   I  pogled   bili  su   drugačiji  …Oči  su  mu  sijale   u  mraku.. Je  li  to  značilo  nesto,  taj  sjaj ?  Muhamed  me  stisnuo  jako  za  ruku , Alanovo  lice  je  blještalo  u  mraku,    moram  da  spavam,  trideset  I  četiri  godine,  gde  ćete  vi, Skarlet?- u  dnevnoj  sobi  je  pitao,  Skarlet  je  fina  I  pristojna  devojka, rekao  je  kasnije,  čula  sam  ga, trideset  I  četiri  godine, plave  oči, šta  je  Alan  za  mene?

Ja  ležim,  mrak,  imam  sedamnaest,  sedamnaest  godina  razlika…

Zaspala  sam. Ne  sećam  se  kako  I  kad. Samo    znam  da  sam  se  naglo  trgla  osetivši  da  me  neko dotiče,  povlači  za  ruke, nešto  mi  govori..

- Skarlet,  probudite  se,  Skarlet!-

 Otvorih  oči .

- Alane? Profesore..-

Alan  sede  na  krevet  na  kom  sam  ležala  I  uhvati  se  za  glavu. Mucajući  pokušavao  je  nešto  da  izgovori.

- G-grise-seldis-is… Mi-mihajlo-lo…

- Profesore,  šta  je  bilo?-

- Skarlet,  morate…- on  se  nagnu  prema  meni  sav  crven  u  licu  I  vidno  uznemiren.- Po-po-po-moći.. mi-i

Podigoh  se  I  tek  tad  ugledah  sveću    upaljenu  na  podu  I  prazan  krevet  na  kom  je  trebalo  da  bude  Griseldis.Nista  nisam  razumela,  zurila  sam  u  Alana  čekajući  da  mi  objasni.

- Griseldis…-

- Nema  je..gde  je  ona?- upitah  Alana,  a  on  me  samo  povuče  za  ruku  I  reče:

-  Morate  sa  mnom..  u  salon,  brzo…-

PO    izrazu  njegovog  lica   shvatila  sam  da  je  u  pitanju  nešto  ozbiljno. Pošli  smo   prema  salonu. Alan  je  nosio  sveću  I   promucao:

_ POzlilo  mu-u  je-e..  tre-ese  se-se… a  Grise-se-ldis-is  ne-ma-ma…-  U  salonu  su  gorele  dve  sveće  I  osvetljavale  stravičan  prizor.  Na  podu  se  valjao  Mihajlo  sav  u  grčevima  izobličenog  lica.

- Šta  je  ovo?-

-Eto  vidite-te,  to-o  me  pro-budilo…-

_  Ovo  je  kao  neki  epi  napad.

- Ne  znam..kao  da  je  neka  sila  ušla  u  nj…-

Pogledah  zapanjeno  u  Alana  ne  verujući  da  on  to  govori .    Stajao  je  ukrućeno,  sav  bled  u  licu  I     rekao:

-  Skarlet,  lepi  ste..-

-Profesore,  šta  je  vama?  Treba  da  mu  pomognemo. -

Alan  se  tad  trže  I  pođe  prema  Mihajlu,  kleče  pored  njega  I  uhvati  ga  za  glavu. Činilo  mi  se  da  je  Alan   u  nekom  bunilu. Moguće  da  se  uplaši o  I  zato  se  tako  pogubio. Otrčala  sam  u  kuhinju  po  vodu  dozivajući  Griseldis. Nje  nigde  nije  bilo,   nije   se  odazivala,  pogledah  na  zidni  sat  podigavši  svecu,  pola  šest  već ,  jutro,  gde  je  Griseldis ?  U  salonu  ..Mihajlo  se  I  dalje  tresao  u  grčevima  I  izgledalo  je  da  nikad  neće  prestati.

- Griseldis  nigde  nema,  da  probudim  ostale  -…

- Ne,  ne  vredi..dođite  ovamo,  držite  ga  za  glavu  dok  ga  ja  pokvasim..-reče  Alan  sad  već pribraniji  nego  maločas. Primetih  da  je  sav mokar  od  znoja   I  da  mu  se  ruke  blago  tresu.  Od  silnog  uzbuđenja  nisam  osecala  nikakav  stah,  samo  mi  se  na  mahove  činilo  da  sanjam. Tek  uhvativši  Mihajla  za  glavu  jeza  mi  prođe  niz  telo, setih  se  praznog  Griseldisinog  kreveta, Alana  iznad  mene  sa  svećom…..Grčevi  nisu  jenjavali..Panično    izpustih   Mihajlovu  glavu  I  udaljih  se.

- Š ta  mu  je…  šta  je  ovo?  - …

- Rekao  sam  vam…sedite  tamo,  smirite  se,  možda  je   od  tableta,  ne  znam,  sav  je  hladan,  kao  da…

Iznenada,  telo  koje  je  Alan  trljao  vodom  se  umiri. Mihajlo  se  umiri. Gotovo-pomislih- gotovo  je.

-  Šta  mu  je  sad?

- Idem  da  nađem  Griseldis…- Alan  će  teško  uzdišući. Obuze  me  talas  hladnoće  I  ludačkog  straha. Mihajlo  na  podu,  ne  pomera  se,  sav  je  beo,  ne  pomera  se…

- Alane..-osetih  da  gubim  snagu  u  nogama;  on  me  uhvati  za  ruku  I  odvede  do kauča.

-Nemojte  ponovo  da  se  onesvestite,  sedite  tu..-

-Šta  je  s  njim? Jel’   diše?-

 Alan  sede  pored  mene I  pomilova  me  po  kosi.

- Morate  biti  jaki,  što  bi  rekla  Griseldis…-

- Nemojte ,  nije  valjda  I  on……-pomislih  kako  bi  to  prosto  bilo  previše,  prosto  nenormalno…  počeh  da  se  tresem..

- Šsss..od  tableta  verovatno,  posumnjao  sam  da  će  umreti  čim  sam  video  jačinu  tih  konvulzija,  ali  kad  nastupe  takvi  grčevi  tu  čovek   ništa  ne  može  da  uradi,  smirite  se  Skarlet..-

- Šta  ste  mu  dali?-

-Griseldis  mu  je  dala  bensedin  I  neki  prašak  za  spavanje  I  još  nešto,  ne  znam,   zato  sam  je  I  zvao,  ali  nje  nigde,  obišao  sam  kupatila,ko  da  je  u  zemlju  propala,  sad  ništa  I  ne  vredi  da  je  nađem ,  nesretnik…-Alan  izgovori   sve  skoro  u  jednom  dahu,  pa  se  zakašlja,   ustade,  kleknu  pored    tela  na  podu, pa   brzo  ustade   I  vrati   se   k  meni  na  kauč   I  uhvati  se  obema  rukama  za  glavu.-  Ovo  je  da  poludiš,  još  sam  joj  rekao  da  pazi  šta  mu  daje, Mihajlo  je  bolovao  od  kardiovaskularnih  bolesti,  možda  je  popio  neku  tabletu  I  pre  nego  što  je  došao  ovamo…kad  sam  se  probudio  I  čuo  neko  pomeranje  na  podu  samo  što  me  infarct  ……  kao  u  zoni  sumraka….  Moram   da  se  umijem…

Čim  Alan  ustade,  ustadoh  I  ja,  te   pođoh  za  njim  poput  robota  posve  užasnuta. Pomislih  da  su  možda  stvarno  neke  zle  sile  u  pitanju,  te  da  nikako  nije  moguće  da  je  reč o  slučajnosti. Zar  I  treća  smrt? …Pratila  sam  Alana  do  kupatila jer   nisam  želela  da  ostanem  sama  ni  jednog  jedinog  sekunda. Čak  mi  se  činilo  da  nas  neko  prati,  što  zbog  mraka,  što  zbog  senki  koje  je  odsjaj  sveće    pravio. Alan  mi  dade  sveću  da  je  pridržim. Umivao  se.  Kad  je  završio  I  podigao  glavu  primetih  njegov prodoran  pogled  na  sebi. 

- Jel  ti  hladno?-

- Ne..-

-Imaš  samo  košuljicu…-Trideset I  četiri  godine- prođe  mi  kroz  glavu  I  u  tom  trenutku  shvatih  da  Alan  zna  sve,  da  zna  čak  I  više  od  mene.

Da  mi  se  približava  jer  registruje  moju  nemoć,  strah,  oduzetost.

Da  me  dodiruje.

Da  me  želi.