U   ZAMKU

                                                    I

”Carpe diem”

Vazduh  je  bio   vlažan  i  mirisalo  je  na  kišu.

Nalazili  smo  se  negde  napola  puta,  udaljeni  nekoliko  milja  od  kuće, bila je mrkla noć, oko nas pusto prostranstvo, autobus se pokvario  i  činilo se da nemamo kud. Naišao je neki čovek  u  crnoj  kabanici i rekao  da  se  u  blizini  nalazi samo jedan  zamak,  te  da  bismo  mogli  tamo  da  se  skonimo  od  kiše  i  da  telefoniramo.

Kiša  je  padala  sve  jače  i   jače  i   svi  su  se  žalili.  Neki  su  se  čak  bunili  što  smo  napustili  autobus  i  krenuli  ka    zamku.

- Možda  je  onaj  čovek  lagao,  ja  ne  vidim  ništa…- reče  Adolf  Broj, profesor matematike, zlovoljno. Zaista,  ispred  nas  je  bio  samo  mrkli  mrak. Ipak, posle izvesnog vremena  pred  nama    ukaza  omanje   brdašce  sa  zamkom.

- Ovo  je  nedođija, baš smo se usrećili-- reče  Nensi, studentkinja  nešto  malo pre  nego  što  ugledasmo  zamak. Domar, koji je kako se kasnije ispostavilo čuvao zamak,  zvao  se  Franc  i  jedva  je  pristao  da  nas  pusti  da  uđemo.  Broj  ga  je  molio  i  preklinjao,  objašnjavao  mu  našu  situaciju  i  posebno  istakao  da  nam  treba  telefon  i  da  bismo  mu  bili  večno  zahvalni  da   nas  pusti  da  prenoćimo.

- Pa  zar  ne  možete  da  spavate  u  autobusu?-

- Možemo  li  bar  da  telefoniramo,  rečeno  nam  je  da  je  ovaj  zamak  jedini  u  okolini..

- Telefon  ne  radi . Uđite,  ali  sutra  ujutro  očekujem  da  odmah  odete,  znate  kiša  će  verovatno  tad  prestati,  zamak  nije  moj,  mogli  bi  me  kazniti  za  ovo-

Broj,  a  i  svi  ostali  počeše  da  mu  se  zahvaljuju.  Naime,  nevreme  se  pogoršavalo. Kiša  je  padala  sve  jače.   Duvao  je  jak,  hladan  vetar.  Mokri  I  smrznuti  potrčali  smo  unutra,  jer  zar  se  sad  po  toj  pravoj  oluji  vraćati  u  autobus?  Pomenuti  Franc  je  valjda  I  sam  uvideo  da  je  ljudski  s  njegove  strane  da  nam  izađe  u  susret  u  jednoj  takvoj  situaciji.  Našli  smo  se    u  dugačkom  tamnom  holu,  slabo  osvetljenom.     Franc  nam  objasni  da  struje  nema  zbog  oluje.  Odveo  nas  je  do  kamina   u  kom  je  buktala   vatra.

- Ovo  krilo  zamka  ima  osamnaest  soba,  možete  da  se  smestite..- rekao je Franc. Nisam  najbolje  videla  kuda  nas  je  dalje    poveo. Profesorima  je  takođe   bilo  teško  da  se  orijentišu,  pošto  se  pokazalo  da  je  to  krilo  zamka  prosto  ogromno.  Penjali  smo  se  uz  stepenice  do  soba. Franc  je  svakog  od  nas  ponaosob   upućivao  na  određenu.

- Nema  potrebe  da  se  gužvate,  soba  ima  na  pretek -  rekao je Franc i   glasno   se nasmejao. Broj  i  Ana  Miler, profesorka jezika i književnosti,  su se  začuđeno pogledali.

1.Alan  u  mraku

Nisam  mogla  da  zaspem.  Osećala  sam  se  krajnje  čudno    u  toj  ogromnoj, mračnoj  sobi. Prevrtala  sam  se  po  tvrdom,  hladnom  krevetu  i  na  mahove  napeto  osluškivala. Ništa se  nije  čulo sem udaranja grana o

prozor. Napolju je besnela oluja. Nemoguće  da  su  svi  pozaspali. Naposletku,  ustadoh  s  namerom  da  odem    do  Pam  i  Klaudije  verujući  da  ni  one  verovatno  ne  spavaju.  Pošto  sam  izašla  u  mračan  hodnik,  tek  tad  se  setih  sveće i  vratih  se  po  nju.  U  gustom  mraku  ništa  se  nije  videlo  i  bilo  je  prosto  nemoguće  naći   je. Izađoh  na    hodnik i  pođoh   prema  vratima  susedne  sobe  u  kojoj  su  bile  Pam  I  Klaudija, moje najbolje drugarice. Pošto se ništa nije čulo zaključih  da  one    spavaju.  Krenuh  nazad,   ali  iznenada  udarih  u  nešto,  ili  bolje  rečeno    u  nekog. Bio  je  to  Alan  Spenser, profesor koji nam je predavao patologiju.

-Bože,  pa  to  ste  vi!  Ala  ste  me  uplašili!-  rekoh  na  šta  on  promuca  na  sebi  svojstven  način:

-Š-šta  radite  u  hodniku?!Z- zašto  ne  spavate?  I  v-vi  ste  mene  uplašili!

-Ne mogu da spavam, htela sam da vidim  šta rade Pamela I Klaudija-

-Užasno   je zagušljivo  u  sobi,  kao da nije provetravana sto godina,  iskreno ni ja ne mogu da spavam…-

-Čudno je sve ovo pomalo, mislim zamak i …ova oluja.

-Možete da spavate dole u dnevnoj sobi ako vam  više odgovara otprati ću vas- reče Spenser iznenada. Kresnuo je šibicom i upalio sveću koju je sve vreme držao u ruci. Lice mu je sijalo. Dodao je da u dnevnoj sobi gori kamin, da je toplo i sigurno udobnije nego u gornjim odajama.

-Šta vas muči Skarlet? Nešto ste tužni, zabrinuti?

-Ma ništa..-

Palo mi je na pamet kako izlaz ipak postoji, makar privremen. Klimnula sam glavom. Alan me dopratio do dnevne sobe.

2.Gospođa  Ana  Miler

Kretala  sam  se  kroz  nepoznate  prostorije,  ne  znajući  tačno    ni  gde  sam.  Svetlost  je  bila  slaba,  prigušena;  ništa  se  nije  čulo,  nikakvog  znaka  života,  evo  ga,  stepenište,  sobe  su  gore,  gore  je  i  moja  soba,  treba  je  naći  ili…Kako  to  da  još  niko  nije  ustao,  moguće  da  je  rano,  veoma  rano…Nisam  imala  nikakvu  predstavu  o  vremenu;  pođoh  uz   stepenice.  Pretpostavljam  da  sam  ušla  u  moju  sobu,  teško  je   reći  kako  sam  baš  pogodila  prava  vrata,  čudno  je,  štaviše,…ušla  sam,  verovatno, nema  druge,  prišla  krevetu I   videla…. Teško je za opisati  ono što se nalazilo na krevetu. Naime, bila je to ona soba u kojoj sam trebala da spavam, ili bar mislim da je ta soba . Palo mi je na pamet da sam u nekom strašnom košmaru i obuzeo me je ludački strah.  Videla sam raskrvavljeno truplo neke žene… Tek kasnije  sam saznala da je to bila Ana Miler.

VRISNULA sam, snaga  me  napustila,  svest  se  ugasila.Nešto  kasnije, NEKO  me  je  podigao i nosio me nekud. Pam  mi  je  ispričala  sve  u  detalje.  Naime, pošto  sam  vrisnula  Alan   Spenser  je  prvi  utrčao  u  moju  sobu  i   ugledao  stravičan  prizor. Odmah  nakon  njega  došle  su  Pamela  i  Klaudija.

 – Lice  mu  je  bilo  bledo  i  uplašeno. Dok  je  govorio  gutao  je  reči  I  tresao  se…ništa  ga  nismo  razumele.

Klaudija  je  pokušala  mene  da  probudi,  kad  je  Pam  vrisnula.

Ugledala  je  leš  na  mome  krevetu.

Telo  izbodeno  nožem,  grudi  i  stomak    krvavi. Lice  profesorke  Ane  Miler  bilo  je    belo  kao  kreč   i  smrad  se  već  osećao.   Klaudija  je  otišla  da  pozove  druge, a  Alan  pošto  se  pribrao  rekao  je  Pameli    da  je  možda  najbolje  da  Ii ona  napusti  sobu. 

–Ne-e,  ne  brinite   vi  ništa  za  mene-  promucala  je  tupo  zureći  čas  u  mene,  čas  u  njega,   čas  u  ostatke  profesorke  Ane.  Sve  je  delovalo  posve  nestvarno  …

- Ne  shvatam  zašto,  šta…

-Bolje  izađite  u  hodnik…

-reče  Alan  Spenser.

-Ne,  neću!  -

  ona  se  izdra  brišući  suze  I  poče: -Ka-ko  vi  ovo   objašnjavate? Ovo…!

- Zaista  ne  bih  znao-

Alan  je  sedeo  na  krevetu i  posmatrao  leš

- Telo  je  izbodeno  najmanje  deset  puta… -

   Pam  oseti  jezu i poželi  da  izađe  iz  te  sobe,  ali   setivši  se  da  sam  I  ja  tu    odluči  da  ostane. Alan  je  ustao,  brišući  ruku  o  pantalone  pogleda  je s onim “uobičajenim pogledom mržnje.”  Nije  shvatala  zašto  niko  još  uvek  ne  dolazi.  Alan  je  prišao  naslonjači  gde  sam  ja  ležala.

 – Trebalo  bi  da  se  već   probudi…- rekao je.

 –Franc  je  nestao - reče  Klaudija nešto kasnije sedeći pored mene u dnevnoj sobi. 

– Šta?-začudi  se  Pam.

  –Da,  tako  kaže  Broj,  nigde  nisu  mogli  da  ga  nađu…

  -Treba  da  idemo  odavde  što  pre…

-Meni  je  taj  Franc  odmah  delovao  malo  čudno   -  Pam  je  govorila  veoma  tiho,  gotovo  šapućući.

 U   dnevnu  sobu  uđoše na nulu ošišani  Filip, Muhamed i   Johan ( studenti medicine kao i nas tri)  i  obavestiše  nas  da  je  Broj  otišao  do  autobusa  da  vidi  s  vozačem  Mihajlom  šta  ćemo.

– Lije  ko  iz  kabla,  telefon  ne  radi,  domar  je  nestao,  ljudi  u  gadnim  smo  govnima…-   reče  Muhamed  držeći  sve  vreme  ruke  u  džepovima.

-Mora  da  ima  još   nekih  kuća  okolo,  treba  da  ispitamo - prekide  ga  Johan  delujući  najsmirenije  od  svih .

–Idi  pa  ispitaj,  ako  ti  se  ispituje!- prodra  se  Filip  na  nj- Ja  ne  mrdam  nikud  odavde.  Trebalo  bi  da  nađemo  tog   Franca  ludaka  i  vežemo  ga!   Izbo’   je  profesorku,    ej!-

-Daj,    ne  paniči,    koliko  je  nas,  a  taj  ludak  je  jedan…-  reče  Muhamed  nonšalantno.

-I  ti  mislis  da  je  Franc? - upita  ga  Pam    drhtavim  glasom.

-         A  ko  drugi?! - prodra  se  Filip  ponovo. 

-         –Koji  ti  je,   šta  se  dereš !- Klaudija  će  ustajući  i  nervozno  mašući  rukama.

-         - Ajmo  bre  odavde,  što  pre. …-

- Ne  možemo  dok  ne  dođe  Broj,  moramo  da  čekamo, Broj  je reko’   da  će  ako  ne  uspeju  da  poprave  autobus  on  i  Mihajlo  otići   da  nađu  negde  telefon…- pojasni  nam Muhamed  našu  situaciju. 

Nastupi  tišina. Johanov  uzdah  je  za  tren  prekinu. Svi  smo  ćutali.  Ostali  su,  pretpostavljala  sam,  još  gore,  sa  Alanom  i  s   lešom. Užas,  ne  razumem…Trebalo  je  nešto  reći,  nešto  uraditi, ali  niko  nije  znao  šta.

 –Ko  je  prvi  našao  leš?- upita  odjednom  Filip,  prvi  put  otkako  je  ušao  nešto  tišim  tonom.

- Skarlet…I   Alan  Spenser -  reče  Pam  kao  da  to  ionako  već  svi    ne  znaju. 

 –Alan?   Zar   on…- reče  iznenada  Muhamed  prišavši  prozoru  i  okrećući  nam  tako  svima  leđa. 

NASTAVIĆE SE