4. –Mihajlova  priča-

   - Pošto  smo  brzo  shvatili  da  autobus  ne  možemo  da  popravimo,  sam  Broj  me  posla  da  stopiram  nekog…po  ovoj  kiši  niti  sam  šta  čuo  niti  video…cesta  je  svega par  metara  dalje…ostavio  sam  ga  dakle..nije  prošlo  ni  jedno  jedino  auto,  ne  znam  da  li  zbog  ovog  nevremena  ili…stajao  sam  na  asvaltu  sigurno  petnaest  minuta  nigde žive  duše,  okolo  samo  šuma, trava, blato, nema  ni  kuća  ni  ljudi…I  kažem  ništa  nije  prošlo,   pa  sam  brzo  pošao  natrag  prema  autobusu…ponavljam  okruženi  smo  nedođijom…..onako  mokar  i  zaleđen  u  prvi  mah  sam  pomislio  da  mi  se  priviđa , da…čitav  pod  I  prednje  sedalo….  ono  gde  ste  vi  Griseldis  sedeli  i…  bilo  je  obliveno  nekom  crvenom  tečnošću…” Broje- rekoh  misleći  normalno  da  je  on  u  autobusu-  šta  je  ovo,   boga  ti  tvog?”,  ali  njega  nema,  autobus  prazan,  a  sve  tako  umazano..priberem  se  malo, obrišem oči  od  vode  I  tek  tad  shvatim  da  je  to crveno krv,  tek  tad! Zamislite  tad  me  obuze  neki  užasan  osećaj  da  nešto  nije  u  redu,  da  je  uopšte  sve  ovo  jako  čudno:  to  što  nema  kuća  okolo,  što  nijedno  auto  nije  prošlo,  pa  I  ova   kiša  koja  šiklja    I  setih  se  Ane  Miler…--

- A Broj, gde je bio?- upita  Alan  Spenser  bojažljivo.   

- Iza…s  druge  strane,  pored  autobusa…-

-Kako?  Vani?- zapanjeno  će  Filip. Mihajlo  to  potvrdi.   

-  Pa šta je tamo  radio?-

- Ležao je potrbuške, kad sam ga okrenuo video sam da je iskasapljen...-

Nensi i dve devojke ciknuše.

-  O bože, nije moguće-  ote se Griseldis. Mihajlo je pričao dalje da je Broj,  po  svemu  sudeći,   bio  napadnut  s  leđa,  ali  se  on  očito  pokušao  braniti.

 – Verovatno  se  srušio  I  zakrvavio  pod  I  sedala…-  

Ubica  se  nije  zaustavio  na  samo  jednom  ubodu  već  je  nastavio  sa  nasumičnim  ubodima  svuda  po  telu. Broj  se     spuzao  iz  autobusa  vani  u  blato, možda  dozivao  u  pomoć,   I    ostavio    je  iza  sebe  krvavi  trag.

 – Pratio  sam  trag…l..- Mihajlo  nemoćno  podiže  ruke  I  pokaza  svoje  zakrvavljene  šake  na  šta  Žozefina  I  dve  bliznakinje  kriknuše. Nensi  je  plakala,  a  Alan  je  samo  upitao:

-Kako  je  to  moguće-će?

-Eto.. sav  u  krvi..-Mihajlo  završi  svoju  priču  I  tek  tad  sede  I  onim  okrvavljenim  šakama  se  uhvati  za  glavu.

- Kako  ti  nisi  ništa  čuo..bio  si  blizu.. nemoguće  da  nije  zvao  u  pomoć  ili  makar  vikao..?- Griseldis  će   drhtavim  glasom  razvlačeći  svaku  reč.

- Nisam…ništa  nisam  čuo, kao  da  se  ništa  nije  ni  desilo..to  je  neka  zla  sila  ili..

-Kakva  sila? Šta  pričaš? – Griseldis  ustade  I  ljutito  pogleda  Mihajla.

-         Ili  je nešto iz ovog zamka…- Mihajlo  se  sav  tresao  govoreći  tako.

-         Ali  to-o  je  bilo  va-ani! –Alan  će  unezvereno  gledajuci  čas  na  jednu, čas  na  drugu  stranu.

-        -  Onaj  domar..-reče  Muhamed. Niko  ništa  više  ne  reče. Nastupi  tajac. Svi  smo  bili  paralizovani  nenormalnim  strahom. Nikom  nije  bilo  jasno  šta  nas   je  to  zadesilo.

-         Treba  da  zaključamo  vrata    da  ne  uđe  k  nama,    možda  je      još  vani!  -  reče  Filip prilazeći  kaminu  u  kom  je  vatra  buktala.

-         Zar  po  ovakvom  nevremenu?  Po  ovoj  oluji..pre  će  biti  da  je  u  drugom  krilu  zamka..- reče  Griseldis.

-         Ipak  treba  zaključati  vrata.. idem  ja.-   Filip  reče  I  ode.

-         To  nije  bilo  ništa  ljudsko..-reče   Mihajlo.

-         Taj  domar  je  duševno  poremećen,  moramo  da  zovemo  pomoć,  čim    telefon  proradi..

-         Ne  verujem  da  će  proraditi..-  reče Mihajlo pesimistički.- Oluja  ne  jenjava…kažem  vam,     ništa  nisam  čuo..-

-         Verovatno  zbog  kiše…šta  ćemo,   Alane?- Griseldis  upita  Alana  s  obzirom  na  to  da  joj  Mihajlo  nije  više  delovao  kao  neko  ko  nas  može  izvući  iz  tog  košmara.

-         ZAKLJUČAO  SAM!- Filip  viknu  vraćajući  se  u  dnevnu  sobu  sav  crven  u  licu.- Sad  nam  ne  može  ništa,  ne  može  da  uđe…vani  je  mrkli  mrak,  da  ga  bar  ubije  ova  oluja..

-         Mislite  da  je  taj  domar  ubio  Broja?- upita  MIhajlo  delujući  sve  rastresenije.

-         Nego  ko  drugi?!- izdra  se  Griseldis.- Dajte Mihajlo, ja  vas  molim,  priberite  se,  idite  operite  te  ruke,  moramo  da  smislimo  sta  ćemo,  moramo  sačuvati  zdrav  razum..

-         Jeste  li  sigurni  da  nije  već  ušao  ovde, he-he?- Mihajlo  će  smeškajući  se  u  agoniji.

-         Mihajlo!Vi   ste  sišli  s  uma!- Griseldis  priđe  Alanu  I  uhvati  ga  za  rukav  preklinjući  ga  da  nešto  uradi.

-         Da-a  naravno-o. Mihajlo,  ne  plašite  nas, sve  će  biti  u  redu,  pa  nas  je  više  I     zajedno  smo,  oluja  mora  jednom  da  prestane..Mihajlo,  dođite…-Alan  izvede  Mihajla  iz  dnevne  sobe.

-         Treba  mu  dati  tabletu  za  smirenje - reče  Muhamed. Griseldis  stade  da  umiruje  one  koji  su  bili  najuplašeniji,  te  da  ih  uverava  da  smo  sad  sigurni  tako  zajedno, a  I Alan  je  tu.

-         Da,  baš  smo  s  njim  sigurni -dobaci  Muhamed  nehotice,  ali  tišim  tonom  tako  da  ga  ču  samo  par  nas.

-         Ne  možemo  po  ovom  nevremenu  da  se  uputimo  nikud - Griseldis  je  objašnjavala  zašto  moramo  provesti  jos  jednu  noć  u  zamku.

-         Ako  oluja  ne  prestane  ni  sutra…

-         Prestaće,  moramo  biti  jaki  I  zreli…zreli  deco…-

-         Čudno  je  to  što  nema  drugih  ljudi  …- primeti  dotad  posve  nemi   Johan. - Onaj  čovek  u  kabanici  što  nas  je  uputio  na  ovaj  zamak…morao  je  negde  živeti,  nemoguće  da  okolo  nema  kuća.

-         Mihajlo  kaže  da  nema, moramo  sačekati jutro   I  ne  smemo  se  odvajati  jedni  od  drugih - Griseldis  nas  je  sve  gotovo  zapanjila  svojom  pribranošću. Posle  početnog  njenog  očajavanja  pošto  se  situacija  dodatno  pogoršala  Brojovom  smrću,  pokazala  je  izuzetnu  psihičku  snagu  da  se  nametne    kao  najjači  pojedinac  u  grupi. I  mene  je,  uostalom  kao  I  ostale,  posle  Mihajlove  priče   obuzelo  osećanje  da  nam  se  dešava  nešto  posve  neprirodno,  čak  natprirodno.

-         Ne  slušajte  Mihajla,  on  je  doživeo  jak  šok  ,  ne  zna  šta  priča,     sve  će  biti  u  redu,  kao  što  kaže  Alan, moramo  biti  jaki  I  zreli.. Vi  ste  budući  medicinski  radnici,  ovde  je  u  pitanju  rabota  jednog  ludaka,  ništa  drugo..Johane  idi  vidi  gde  su  Alan  I  Mihajlo,  Klaudija  podji  s  njim..

-         Šta  ako  nas  pobije  sve?!- upita  Žozefina  sva  se  tresući. Na  njene  reči  Pamela  se  nervozno  nasmeja  I  povuče  je  za  ruku  da  sedne  ponovo.- Ti  I  tvoja  Agata  Kristi ,   evo  ti  sad! - …

-         Jesi  luda? Smiri  se,  ko  je  ovo  očekivao..-Pam  će  držeći  je I  dalje  za  ruku. Griseldis  reče  da  će  svima  koji  izraze  želju  dati  tabletu za  smirenje  ponavljajući  da  smo  zajedno  svi  sigurni.

-         KO  želi  tabletu  nek  pođe  sa  mnom  do  kuhinje, Filipe,  ti  si  dobro  zaključao  vrata,  jel tako?- Griseldis  se  zapravo  svojski  trudila  da  prikrije  sopstvenu  uznemirenost  te  je  tešeći  nas  zapravo  tešila  sebe. S  njom  pođoše  Žozefina, Keli, Monika, Nensi, Kejt   I  Sofija.

-         Čoveč e,  ne  mogu  da  verujem  da  je  Broj  mrtav…-reče  Filip  obraćajući  se  isključivo  Muhamedu. Pamela, koja  je  sedela  pored  mene, naglo  skoči  I  ne  pogledavši  me  uopšte  reče  žurno  napuštajući  prostoriju:

-         Jebeš   sve,  idem  I  ja  da  uzmem  tabletu!-  Na  njene  reči  Filip  I  Muhamed  se  nasmejaše  I  to  baš  slatko  uprkos  svemu. K  nama  troma  banu  Alan  I  pozva  Filipa:

-         Do-djite da  mi  po-pomognete,  meni  I  Johanu…

-         U  trenutku  u  sobi  ostadosmo  samo  ja  I  Muhamed,  međutim, udje  Klaudija  I  prekinu  neprijatnu  tišinu  između  nas  dvoje.

-         Onaj  Mihajlo  je  skroz  šenuo, čoveče…

-         Šta  mu  je?- upitah.

-         Stalno  pominje  neke  nečiste  sile,  sad  ga  vode  u  salon  onako  nakljukanog  bensedinima,  I  meni  bi  jedan  dobro  došao,  gde  su  ostali?

-         Muhamed  joj  objasni  I  posve  neočekivano  direktno  me  upita:

-         Ti  se  Skarletice,  ne  plašiš?...

-         Pa  onako…

-         Nije  smisao  ni  u  tome  da  se  svi  nakljukamo, mada  da  je  zajebana  situcija,  zajebana  je!- reče Klaudija  ubacujući drvo  u  vatru.- I  Pam  se  usrala,  nije  hrabra  kao  ti  I  ja  Skarlet..

-         Utom  uđoše  Filip  I  Johan. Obojica  konstatovaše  da  je  Mihajlo  ko  poludeo, te  da  I  dalje  priča  razne  nebuloze.

-         Alan  je  ostao  s  njim.

-         Jeli i on  popio  bensedin?- zanimalo  je  Muhameda.

-         Nije,  ali  jesmo  zato  ja  I  Johan - reče  Filip. Klaudija  I  Muhamed  stadoše  da  ih  ismevaju.

-         - E  jeste  pičke,  pogledajte    Skarlet  kako  se  drži,  nimalo  se  nije  uplašila,  a  vas  dvojica ko  pravi  jadnici,  jel  tako  Skarlet?- Muhamed  je  sa  strašću  uporno  pokušavao  da  me  natera  da  progovorim.

-         Pih,  lako  je  njoj- dobaci  Filip  vedro- ona  se  uzda  u  Alana,  ljubav  je  slepa,  verovatno  očekuje  da  će  je  on  braniti  od  domara,  možda  planira  I  da  spava  s  njim  u  istoj  sobi..

-         E  jeste,  baš  je  tako!- ustala  sam  sva  crvena  u  licu  mrzeći    Filipa  iz  dna  duše,  zapravo  nikad  ga  nisam  podnosila,  a  sad  kad  se  okomio  na  mene  došlo  mi  je  da  mu  pljunem  u  facu.

-         - Zar  je  baš  tako?- upita  čak  Muhamed,   streljajući  me  pogledom,  na  šta  sam  se  tek  zgranula.  Zaustila  sam  da  kažem  da  su  svi  oni  obične  budale,  te  da  me  više  ostave  na  miru,  međutim,  tad  u  dnevnu  sobu,  u  najgorem  mogućem  momentu,  banu  nesretni  Alan  Spenser.

-          Zapravo  je  sva  moja  simpatija  prema  njemu  počivala  upravo  na  činjenici  što  ga  niko  drugi  nije  voleo, tj.  što  su  ga  svi  ismejavali. Bilo  mi  ga  je  žao.

-         - Mihajlo  je  konačno  zaspao,  Griseldis   mu je  dala   prašak  za  spavanje,  uf  baš  nas  je  namučio!  Neko  će  ipak  morati  da  bude  tamo  uz  nj. Ti  Johane  I  ti  Muhamede  spavaćete  tamo  u  salonu  s  njim…

-         Zbog  čega?- usprotivi  se  Muhamed  odmah.- Zaključali  smo  se,  nema  potrebe  da  se  gužvamo  po  sobama!  Onaj  kog  je  strah  nek  ide  I  gužva  se!-

-      -   Ipak,  moraćete  da  me  poslušate  za  svoje  dobro…Gde  ćete  vi  Skarlet?- Alan  me  zapravo  preseče  tim  pitanjem  pošto  sam  već  bila  pošla  da  napustim  taj  užas  od  dnevne  sobe. Bolela  me  glava,  nervirao  me  Filip,  bilo  mi  prevruće,  prebučno.

-         Idem  u  hodnik,  ovde   je  zagušljivo…

-         - Nemojte  se  osamljivati…-

-         Iz  hodnika  sam  čula  dalje:

-        -  Idite  profesore  pravite  joj  društvo!- Filip.

-        -  Skarlet  je  fina  I  pristojna  devojka. Ali  I  nju  je  sve  ovo  izbacilo  iz  takta,  Klaudija  idite  za  njom..-Alan.

-         - Dopada  vam  se  Skarlet, profesore?- Filip.

-      - Stvarno  ste  neozbiljni -Alan.

-         - Uzvraćeno  vam  je,  I  ona  vas  voli!- Filip.

-         Dalje  nisam  ništa  čula.  Ali  dosta  je  I  to.

-