Da li ste spremni za budućnost?

 

Kako doći do prave slike o nekome, o nama samima, kako biti siguran da si u pravu? Čak i ono što izgovaramo u određenoj situaciji posle nekog vremena gubi težinu ili možda čak prestaje da bude tačno, da li je sve relativno pa čak i naš identitet?

Važno je znati ko si.

Društvo  funkcioniše kao  mreža. Svi smo spojeni i nalazimo se u jednoj bazi podataka. Na neki način sve nam je olakšano -u smislu dolaska do informacija, razmene mišljenja, upoznavanja, predstavljanja nas samih i naših života, međutim,  negativna posledica je otuđenje i stvaranje virtuelnog sveta u kom je utisak  o svemu varljiv i često lažan.

Danas je skoro pa nezamislivo nemati komp, internet,  i-mejl adresu, fejsbuk. Deca  pre nego što nauče  da pišu koriste mobilni, igraju igrice, druže se preko neta... Ako vam treba neki podatak dovoljno je da  početne reči ukucate u guglu.

Ipak, pravi život da bi se osetio i opisao  nije u toj mreži, potrebno je izaći napolje i suočiti se sa realnošću. Koliko god čudno zvučalo – ono što nas čeka nikako ne može da se izbegne zatvaranjem u veštački svet druženja preko neta. Lice osobe s kojom smo čatovali nije isto što i razmena energije putem komunikacije „fejs tu fejs“,  a nije ni zdravo za vid buljiti stalno u komp.  Ipak, mnogi nalaze istinsku utehnu u internet susretima, pa čak i zadovoljstvo.

Ali koliko je fejs ili neki drugi profil tačan odraz vašeg identiteta? Da li lažete, ulepšavate sliku o sebi? Zašto stavljete jedne informacije, a tajite druge? Koliko se treba otkriti na mreži? Šta znači uopšte to otkrivanje? U početku je bilo čudno staviti svoju sliku negde da je drugi vide, a onda mic po mic, nekako postaje sve lakše i lakše... Ipak to je uvek samo profil, nešto veštačko, čak i ako je sve na njemu tačno- to nismo mu u celini.  Samo neki deo nas.

Čak se smatra da su mlađe generacije u prednosti jer se tako rano susreću sa raznim aplikacijama, tač skrin telefonima npr. – ali kakve veze svekolika tehnologija ima sa pameću? Ona je tu samo da olakša život modernog čoveka, što i jeste postignuto u znatnoj meri, ali kao i svaka druga povlastica današnjice –druga strana oštrice je  koliko smo se zaista udaljili jedni od drugih na ovaj način se „približavajući“?

Biće od krvi i mesa ne može da zameni nikakav robot, ma koliko on bio savršen- ili možda može?

Naučna fantastika jednog dana biće realnost. Roboti će hodati ulicama, a čovek će i dalje uživati u svim blagodetima savremene tehnologije.

Treba naći pravu meru što je recept za većinu stvari, ali vrlo retko se primenjuje.Uglavnom postoje krajnosti. Ili oni koji potpuno preziru „fejs“ i time se ponose, i oni koji se sa njega ne skidaju. Ili oni koji su zaljubljeni u nove modele telefona i oni kojima isti  ne znače ništa. Treba biti negde između. Često se uspeh i pamet poistovećuju sa posedovanjem najnovijim modelom nekog aparata, i jedno i drugo je daleko od oboje.

Ipak,  sa praktične tačke gledišta dobro bi mi došao jedan tač skrin na letovanju  da fotografišem, slušam muziku, dopisujem se, telefoniram, gledam filmove, itd. I na pustom ostrvu bi me recimo povezao sa nekim. Ali šta kad nestane dometa? Ili kad se pokvari? Ta veštačka supernadrealnost se prekida, kao i sve beneficije koje idu uz njega. Zato se bolje ne unositi previše u tehnologiju.

Na kraju, kad se sva sabere nemam nikakav zaključak osim da, kako god da se okrene, jesmo umreženi, bilo preko neta, bilo ovako, oslonjeni jedni na druge.

Svako ima šansu da se predstavi najbolje što zna ili ume.

Da kaže istinu ili da slaže.

Možemo se odreći povlastica savremene tehnologije, ali zašto bi? Ako izmisle sutra robota koji će vas menjati na poslu, da li ćete reći ne?

A opet šta ako vas zameni potpuno?

Kao fejs profil, jedan deo vas je tamo, a za 50, 100 godina?
Ili treba da se vratimo u prirodu?