Zašto zločin?

 Zašto Raskoljnikov ubija?

 Nedavno sam gledala ruski film „Zločin i kazna“ po istoimenom romanu Fjodora Dostojevskog. U prvoj sceni glavni lik pokušava da pobegne policajcima, trči do kraja ulice, ali ugledavši ispred sebe već dvojicu u uniformama, zastaje, okreće se i beži nazad. Međutim, i na drugoj strani čekaće ga isto - tačnije od savesti se nema kud pobeći.

Glavna dilema Rodiona Rodionoviča Raskoljikova, glavnog junaka „Zločina i kazne“ , jeste da li je dozvoljeno ubiti ili ne. Ceo roman jeste njegovo tj. piščevo premišljanje i moralna dilema, dvoumljenje između dobra i zla, između svetla i mraka. Pred čitaocem je Petrovgrad viđen očima bivšeg studenta koji bez prebijene pare živi u maloj sobici nalik na mrtvački sanduk. U krajnjem siromaštvu i bedi, prinuđen je prekinuti studije, od časova koje je davao jedva da je mogao da zaradi za nešto malo hrane, kreće se ulicama punim pijanaca, prostitutki, smrada, pare, kreča..

 Početkom jula, za vreme neobične vrućine, u njemu je već proklijala ideja da ubije babu sa sekirom- monstruozna fantazija da je pokrade i tako se reši svog beznadežnog položaja. Muka Raskoljnikova je nalik onoj Hamletovoj: ubiti ili ne? Ali za razliku od Šekspirovog tragičnog junaka koji okleva da poslednje scene, Raskoljnikov u poluludilu i gotovo protivno sopstvenim očekivanjima i volji ubija - da bi se konačno suočio sa samim sobom i istinom o sebi. Pred nama je jedan krajnje filozovski cilj:  Rodion  je napisao  ranije jedan članak o tome da je ljudima koji su superiorni, sam se tako osećao - jeste dozvoljeno da u ekstremnoj situaciji ubiju da bi se kasnije iskupili hiljadama dobrih dela koja će učiniti zahvaljujući tom jednom zlu. Dakle zlo zarad višeg dobra. Ali to je varka.

Ubica je uvek samo ubica i ništa više od toga- bez obzira na motive njegovog čina, shvatiće to na kraju i sam Raskoljnikov.

Nikakvo dobro delo ne može biti  izgovor ili pokriće za jedno zlo.

„Moje srce je zlo“- kaže Raskoljnikov prostitutki Sonji, priznavši joj svoj teret.  U svetlosti i mraku vlastitog pakla, Rakoljnikov pronalazi put  zahvaljujući susretu sa drugim poraženim ljudskim bićem koje je ostalo na strani dobra i koje mu pruža ruku – Sonja Marmeladova, devojka od 18 godina, koja prodaje svoje telo da bi ishranila očevu dečicu. Rodion se zaljubljuje u Sonju još pre nego što je upoznaje, tačnije ne zaljubljuje se u nju stvarnu već u njenu žrtvu koja je u potpunom kontrastu sa njegovom ličnom nesposobnošću da trpi, muči se i prihvati realno stanje stvari, a to je da veliki ljudi prolaze gore od malih – to jeste da svi prolaze isto, nema povlašćenih, to što je on mislio da je poseban ne znači ništa. Ista je vaš kao i ona livarka koju je ubio sekirom i pokrao. Čovek je bedan, i to ne može da se promeni. Sonja je oličenje dobrote jer ona ostaje do kraja čista. Ona čita Bibliju, bezrezervno voli one koji je ponižavaju – ona je doslovno ispoštovala Hristovo učenje, ocu pijancu je dala poslednji kopejak, prodala se za maćehu koja je tuka. Sonja Marmeladova je sve ono što Raskoljnikov nije – on je sebičan, ponosan, mrzi ljude, sam priznaje da je zao. Ipak, nalaze se na istom putu. Ona je taj drugi pol koji je njemu potreban- jer i kad joj prizna svoj strašni zločin samo da bi sebi olakšao- ona ostaje uz njega.

I Sonja i Rodion su uništili svoje živote. Ona zbog drugih  i zbog hrišćanskih ubeđenja. On zbog sebe samog i sopstvenih pogrešnih ubeđenja. Sonja je idealizacija dobra koje ne postoji, a koje je preko potrebno da bi čovek- zločinac opstao, da bi mu bilo oprošteno i da bi dobio šansu za novi život.

Dostojevski je bio idealista. Verovao je da će lepota spasti svet. Neko ko je prešao na stranu zla ne može, kako je on verovao, da se vrati  nazad putem iskupljenja, Sonja koja se prodaje i čita Bibliju teško da je moguća u stvarnom svetu. Dileme postoje u svakome, loše i dobre misli, ali povratak  nazad iz tame je idealizam. U starnom životu takvi slučajevi  su retki. Jer kad se o nečemu toliko razmišlja, znači da postoji sumnja i delo se obično ne sprovodi.