VAMPIR U MENI

Ili

 Vampirizam u  mom prevodu

Ljudi gde ste, potrebni ste! Tražim vas, Stokerov Drakula mi se prišunjao i zatvorio me u svoj zamak, ali ja sam našla jedan prozor i izašla napolje. U kriznim trenucima sve je dozvoljeno, pa i hraniti se tuđim rečima, prisustvom…

Ja  sam pola žena, pola neko drugo biće. Pomalo kao i svi osećam se kao stranac u duši gde god da sam. Kao bela vrana među crnima, ili crna ovca među belima.

A kažu ne može vrana da pobedi jato.

I da svaka vrana svome jatu leti.

I da  s kim si takav si.

Pridruži im se, ako ne možeš da ih pobediš.

I OPAMETI SE DOK NIJE KASNO.

 Pomalo se zatvaram u sebe kad ne ide. A kad ide? Svakako da sam znala za bolje dane, mada svaki dan je nova šansa. Kad  ne znaš šta ćeš uradi nešto značajno, ili bar nešto kao odlazak do grada po jakoj kiši čisto da se prošetaš. Bori se za sebe. Bila sam na nekoj tribini o prevođenju. Troje stručnjaka iz oblasti ističu da je prevođenje pola zanat pola umetnost.

„Mešanjem ovo dvoje  dobija se prava istina o umeću prevođenja“,  rekla je prevoditeljka portugalskog jezika, i dodala da taj posao nije za onoga ko želi da bude slavan, bogat ili stalno u pokretu i sa ljudiima.

„Mora da se sedi satima i bulji u komp, sami ste sa knjigom, i to je jedan intiman trenutak. Ne možete da birate šta ćete da prevodite, šta vam daju prihvatite..“.-

 Ipak mora se voleti čitanje za taj posao.

„Prevodilac je pomalo kao pisac.“

Ja sam prevodila dva puta u životu, ali nije to bilo ništa ozbiljno. Nije mi odgovaralo, jer je trebalo polako da se radi sa dosta strpljenja i preciznosti.

Kiša pada ceo dan.

Ja sam pola žena, pola neko drugo biće. Čitam trenutno Stokera, nikad ranije ga nisam čitala, nisam ljubitelj fantastike, ali Drakula mi se prišunjao i počeo polako da mi pije krv. Čitam to u originalu zbog engleskog jezika, pokušavam u zadnje vreme da radim sve ono što nikad nisam da bih prodrmala sebe i svet oko sebe. Da budem potpuno prisutna u svemu, ali ne volim da se previše unosim ni u šta.

Vampirizam je popularan poslednjih par godina, a duhovni vampiri (energecki su na zlom glasu!?) smo svi pomalo- u smislu, nemojte pogrešno da me razumete, trebamo jedni drugima kao ljudska bića. Meni uvek, svaki dan treba neko ljudsko biće, sama knjiga ili komp nije dovoljna- ne, energija drugog živog bića je nasušna potreba.

 Hoću  radije da razumem, prevodim ljude, nego knjige, meni je potrebnije da komuniciram  tako sa ljudima, nego da fikcijom drugog pisca. Da, ja sam pola žena, pola vampir. Ali ne onaj negativni vampir- već pozitivni koji daje i uzima. Da li vampir može biti dobar?

Drakula je zlikovac, ja valjda nisam.

Jedan protiv svih

„U svetu bez iluzija - čovek je stranac.“ A. Kami

Sećate se Kamijevog „Stranca“? Onaj nesrećni Merso koji je izgubio sve ideale u vezi života i živeo sa potpunom ravnodušnošću prema svemu sve dok se nije suočio sa smrću svog bližnjeg, najrođenijeg- majke- i onda počinio zločin ubivši Arapina na sunčem uprženoj plaži?

Živeo je samo za sebe, svaki dan jednolično identičan prethodnom.

Ustane ujutro i ode na posao.

Subotom ide na plivanje.

Nedeljom je najgore, jer nema posla i sam je ceo dan. Sedi na terasi, puši i posmatra prolaznike. Nema nikakvih emocija.

Postoje ljudi kao Merso, ali i mnogo gori od njega, jer on iako postaje ubica na kraju je heroj jer odbija da moli za oprost bilo koga. On ostaje dostojanstven  u svojoj ideji da boga nema i da nema ničega što može da zameni ovaj jedan jedini zemaljski život- svu lepotu i slobodu koja nam je data, a koju mi tako bezdušno trošimo  i ne umemo da cenimo.

Postoje ljudi koji vole samo sebe. Koji nemaju emocije i razumevanje za druge.

U Mersovom svetu, ili bolje rečeno u svetu koji je Kami stvorio, ima puno  i previše istine: dani prolaze, a ništa se ne dešava. Mersoov sused posle ženine smrti  samoću ublažava uz svoga psa, kad mu pas nestaje- nestaje i njegova podnošljivost života.

Merso se trudi da sve prihavati mirno i bez emocije. Nije uspeo da ostvari ideale (snove) koje je nekoć imao. Kad mu šef na poslu kaže da je unapređen i da ga šalje u Pariz on odgovara da nije zainteresovan, jednom rečju nema nikakve ambicije.

Mariji, devojci s kojom se viđa, i kojoj na pitanje: „Da li me voliš?“ uporno hladnokrvno odgovara“Ne, ne volim te.“ objašnjava da mu se ne ide u Pariz jer je tamo već bio i nije našao ništa.

„Prljavo je i ljudi su gadni...“

Mersoovo odustajanje od bilo kakve ambicije je posledica spoznaje realnog stanja stvari- nije imao novac da se školuje, morao je da se zaposli, a majku je stavio u starački dom zato jer više nisu imali šta jedno drugome da kažu. 

Merso je samo surovo iskren- a to je jedna osobina koja se ne oprašta u društvu zasnovanom  na lažnom moralu i hipokriziji. On nije bezosećajan, ali ispada da jeste, samo zato što više nema nikakvih iluzija u vezi sveta u kome živi. Njegova okolina mu to ne oprašta- i to je njegova krivica i greh- ŠTO IM JE REKAO U LICE ONU ISTINU KOJU ONI NISU ŽELELI DA ČUJU, DA BOGA NEMA, DA NEMA PRAVDE I DA NEMA DRUGOG ŽIVOTA.

Kamijev junak biva osuđen na smrt  zato što nije pristao na opštu hipokriziju i laž koja negira istinu i pravo stanje stvari. Ljudi  ne žele da priznaju kakvi su zaista i osuđuju Mersoa da da bi prikrili ono što njegov slučaj otkriva: čovek je sebično biće koje živi samo za sebe i svoja zadovoljstva (kao životinja), sve ostalo je uglavnom pretvaranje. Ali Merso je ipak biće sa emocijama, mnogo jačim i istinitijim od onih koji ga osuđuju za neposedovanje istih. Jer on se suprostavio sistemu laži tako što je pucao (iz banalnog razloga kao što je sunce koje je peklo isto tako i na dan sahrane njegove majke  bez milosti- jer priroda nema nameru da stane zato što je neko ljudsko biće umrlo, čak je i ona toliko bezdušna) i zato niko nema pravo da oduzme Merso ono jedino što ima (jedino što svi imamo) - ovaj jedan stvarni život na zemlji (zarad neke laži).

Merso plače i vapi za slobodom,  njegova ljubav prema životu je jača od besmisla istog. Proglašavaju ga za čudovište. Njega koji se borio za - svoj život, svoju zemaljsku egzistenciju, autentičan sadašnji trenutak-naspram neke fiktivne budućnosti i više ideje..

U svetu bez iluzija - ja sam stranac, a vi?

Kanibalska posla

                                                     Niko nije savršen

Sva lica (likovi)Hanibala Lektora

Hanibal Lektor je jedan od najpoznatijih filmskih i književnih negativaca na svetu. Stvorio ga je američki pisac i scenarista Tomas Haris, a proslavo ga je najviše kultni film“Kad jaganjci utihnu“ iz 1991.god.

Lik Hanibala Lektora življi je nego ikad, pošto je ove godine aktuelna serija „Hannibal“ na američkoj mreži NBC, a i mi imamo priliku da je pratimo na kablovskom kanalu AXN.

Pređimo još jednom put koji je on prešao- od „Jaganjaca“ do TV serije, koliko se usput menjao, šta je dobio, a šta izgubio na tom putu.

Glumci koji su igrali Hanibala su sledeći: Brajan Koks, Entoni Hopkins, Gaspar Ulliel i na kraju Danac Mads Mikkelsen u seriji.

Prvi film snimljen o doktoru Lektoru je „Manhunter“ iz 1986- prva ekranizacija Harisovog romana „Red Dragon“ u kom je Lektor u izvedbi Brajana Koksa, sa akcentom na glavnom istražitelju serijskog ubice i njegovom privatnom životu.

„Kad jaganjci utihnu“-kultni film koji je ujedno ostao i najbolja adaptacija Harisove priče, sa sjajnom Džodi Foster koja se muški suočila sa Lektorom Entonijem (Hopkinsom) njenim antagonistom.

Neko će reći da je Lektor iz „Jaganjaca“ najautentičniji i najbolji, zaista tu ga  neprikosnoveni Entoni Hopkins uobličuje  do perfekcije.

Hopkins je 2001. snimio „Hannibala“ uz Džulijen Mur, a potom i „Crvenog zmaja“ 2002 sa Edvardom Nortonom.

2006. se pojavljuje „Uspon Hanibala“ gde je prikazano kako je Lektor postao kanibal i ubica, njegovo detinjstvo i tinejdžerske godine.

2013- serija o Hanibalu koja se ne zasniva se ni na jednom od Harisovih romana, već predstavlja njihov prednastavak. Radnja se odvija nekoliko godina pre događaja iz “Crvenog zmaja”, u vreme kada Vil Grejem tek počinje da pomaže FBI-u u hvatanju serijskih ubica.

Mikelsen je dostojan naslednik Entonija Hopkinsa: njegov Lektor je zagonetan, harizmatičan i naizgled savršen džentlmen, ali su iza uglađene spoljašnjosti nagoveštaji opasnosti, koju većina ostalih likova ne primećuje.Gledalac oseća jezu pošto zna ko je u stvari Hanibal Lektor, dok ostali likovi ne znaju ništa o njegovom tajnom životu i nemaju pojma da je njihov prijatelj i saradnik monstruozni ubica.

Džodi Foster  kao agent Klaris Starling  kaže: „Ne znam šta je on, još uvek to nisam otkrila“,  kada je jedan epizodista pita da li je istina da je on vampir. 

U „Hanibalu“  (2001.) se naslućuje ljubavna priča između kanibala i agentice. 
- Ne znam da li želi da spava s njom, da je ubije, ili pojede, možda sve troje, samo pitanje je kojim redom- kaže jedan od likova u ovom nastavku u vezi Lektorovih aspiracija prema Klarisi. Priča se završava tako što Hanibal odseca svoju ruku da bi se oslobodio od Klarlise koja ga je vezala za sebe lisicama i beži od policije.

U „Crvenom zmaju“ Hanibal je stavljen u zatvor  kao opasan sociopata i ludak, i tu čeka dolazak agentice.

.

U seriji je naglasak na jedenju, Hanibala svako malo vidimo kako sprema neko jelo.  Da li kanibalizam preti da postane nešto normalno? Otkud tolika fascinacija ljudi sa negativcima? Da li zato što je njima dozvoljeno da rade ono što normalnim ljudima nije- da ubijaju, svete se. Naime,  Hanibal kad ubija ima tu moć i oseća se kao bog. Ali on nije bog, već ludak.

 Po Harisu, tvorcu ljudoždera psihijatra i pacijenta,Lektor postao krvoločno čudovište zapravo se sveteći za smrt svoje sestre koju su  nacisti  na istočnom frontu pojeli jer nisu imali šta drugo. I sam Lektor je nesvesno učestovao u "gozbi.“

U „Usponu Hanibala“ mladi Hanibal se sveti za smrt svoje sestre i ubija jednog po jednog zlog nemačkog vojnika- nacistu-kriminalca, i pojede pri tom neki deo njih. On uživa u toj osveti i gubi sva svojstva  ljudskost.

 U seriji Lektor je elegantni džentlmen koji rešava tuđe patologije. Uglađen je i šarmantan. Zgodan, privlačan, u najboljim godinama, publika ne može da bude ravnodušna. Mikelsenova faca otkriva stabilnu i čvrstu ličnost na koju svako može da se osloni. To što se hrani ljudskim mesom, pa šta reći- niko nije savršen!

Koja ličnost biste bili?

Čula  sam u autobusu  dve studentkinje psihologije kako jedna drugu propituju pred kolokvijum i jedna kaže:

 „Postoje dve ličnosti u svakom od nas, jedna je original ličnost, druga je alter ego. Samo ne znam koja od te dve ličnosti se nosi sa događajima iz detinjstva , a koja ih potiskuje...“.-

Izlazim na poslednjoj stanici u čudu i pitam se koja je moja original ličnost, a zasigurno osećam već jako dugo dva dela sebe kako se konstantno bore za  prevlast. 

Jedan  dan  ti  se  sve  skupi  i  dođe  ti  da  skočiš  kroz  prozor. Drugi nekako  se  probudiš  raspoložen  i  dođe   ti  da zagrliš  ceo  svet.

 Slažeš  se sa svima i  osećaš  se  posebno,  ali  već  sledećeg minuta  pokačiš  se  s  nekim  i  obuzme  te  osećaj  da  te  niko  ne  podnosi. Sve  se  nekako  vrti  ukrug i  kao  da  malo  šta  zaista  može  ključnog da  se  promeni, pa  ipak  iznenada  često  sve  ode  dođavola!

Ali filozofija je filozofija, život život.

Koja ličnost biste bili da možete da birate? Svakako neka uspešna, sigurna u sebe, ostvarena.

Ipak, psiholozi tvrde da treba biti zadovoljan sa samim sobom i da je to put koji vodi u raj.

Merilin Monro je bila lepa, slavna i bogata.

Biti dobar

 Zašto je teško biti dobar?

Gubljenje je sastavni deo igre, života. Da nema poraza, ne bismo ni znali šta je to pobeda.

Kad pobeđuješ sve ti je sjajno, bajno, idealno, ali   kad gubiš  ljut si i besan na svakoga, neko ti je uvek kriv.  ....

 Ljudi  mrze one koji im nanose poraze, svako se bori za sebe i u opštoj areni života mesta za slabe nema.

 Slab je onaj koji nema snage da uzvrati udarac, da se izbori za svoje mesto pod suncem, da jasno i glasno kaže: ja sam taj i taj i ima da me poštuješ.

 Međutim, i ako si fin, tih, povučen, ponekad i dobronameran lako možeš nadrljati, i čak biti proglašen za slabog igrača, jer oni grlati sa sposobnošću da manipulišu obično gaze preko vas.

 Svako za sebe misli da je najbolji, i opravdava sebe. Kad izgubi neki meč ( šta god to bilo- na poslu, vezi, prijateljstvu, školi, braku) za sebe ima opravdanje i uvek vidi olakšavajuće okolnosti. Onog preko puta će, međutim, osuditi bez razmišljanja, za sve ono što se možda desilo i njemu samom. Jednom rečju, svi smo subjektivni u svojim pobedama i porazima. Višak samopouzdanja je često povod pojedincima da sebe uzdižu u nebesa bez ikakvog osnova.

 Svako za sebe misli da je dobar. Za druge često kažemo da su loši, zli, pokvareni.  To je tako i biće uvek.

Gadi mi se ljudska sujeta i sebičnost,  slepa zaljubljenost u vlastiti lik i delo, nesposobnost da podeliš sa drugim radost života, ne razumem zašto ogromna većina ljudi nije u stanju da izađe iz sopstvene kože i stavi se u tuđi položaj, zašto svi večito moraju da gledaju svet oko sebe samo iz sopstvenog ugla? Zbog čega ne žele da razumeju, opravdaju drugog, već samo sebe? Jeste, samopouzdanje je dobra stvar, ali višak samopouzdanja je obično posledica mentalne ograničnosti koja podrazumeva da se smatra DA SAM SAMO JA BITAN  I VOLIM SAMO SEBE, NA DRUGOG SAM LJUBOMORAN I NE VOLIM GA ? Zašto je to tako, zašto se ljudi međusobno takmiče i stalno žele da dokažu da su oni najbolji? Možda zato što u podsvesti znaju da nisu najbolji? Šta uopšte znači biti najbolji? Sportisti se takmiče zato jer im je to u opisu posla, njima je cilj što više pobeda, a nesportistima šta je cilj? Što više samopouzdanja? Ja mislim da ga imam dovoljno, pa ipak ne osećam toliko konstantnu potrebu da se sa bilo kim takmičim u bilo čemu koliko primećujem da je to prisutno kod drugih: kolega, pa čak i prijatelja? Isto tako primetim kad nekome npr. što je jako često, nije drago zbog nečjeg tuđeg uspeha, kao da se oseća ugroženo time? Iskreno se ne obraduje nekom tvom uspehu, već mu još bude krivo. Naravno radovanje tuđoj nesreći je isto učestala pojava, kao da neki ljudi ( čast pojedincima) jedino u tome nalaze smisao svog života, jer onda kao se osećaju dobro jer eto taj neko je nadrljao...Šta je to u ljudskoj prirodi?

Zašto je toliko teško biti dobar?

 A biti dobar znači ne mrzeti druge, izaći bar malo iz sopstvenog sveta i zaviriti u tuđi. Jer svako za sebe misli da je poseban, ali to ne znači da je zaista poseban. Svaka naša predstava o sebi je uglavnom pogrešna,  a  najpogrešnija je onda kad želimo drugom zlo.

(NE)RAD

Kad ne radite ništa

Kad ne radite ništa imate vremena koliko god hoćete. Kad ste kući i na netu vreme brzo prolazi ili ne prolazi uopšte.

Onda imate vremena da analizirate, komentarišete, sugerišete, filozofirate. Društveni ili sportski događaji, svejedno, sve može biti inspiracija. Nekako se nameće samo po sebi da  tema ovde bude koliko je duhovni rad vrednovan u odnosu na fizički. Polazna hipoteza ovog teksta je upravo ta da se duhovni rad obično uopšte ne vrednuje (u našoj otadžbini, prestonici, itd, za ostatak sveta I don’t know), smatra se neradom i gluvarenjem ili Trainspottingom.

„Trainspotting“ je čuveni film Denija Bojla iz 1996. godine koji govori o edinburškim narkosima koji bogu kradu dane. Za njih je drogiranje svojevrsan otpor prema svim ustaljenim i nametnutim normama ponašanja u društvu koje podrazumeva: sređenost, posao, zrelost, zasnivanje porodice i sve u svemu jedan ozbiljan i konkretan život.

Renton odbija sve to, mada na kraju i sam shvata da put kojim je krenuo ne vodi daleko, te da ipak kako god mora da se nagodi.

Ipak“ Trainspotting“ je kultni film koji simbolično govori ono što svi znamo: dobro bi bilo da možemo da se isključimo iz stvarnosti za trenutak i vratimo joj se kad nam to odgovara, ali bez posledica. Isključivanje  je za mene upravo duhovni rad , koji okolina po pravilu vidi kao nerad. Dok ideš u školu ok je da učiš, čitaš i slično, posle ne. Posle treba da imaš pravi posao, a ako ti je posao analiza, kritika i filozofija pod uticajem pojava- onda si ozbiljno nagrabusio.

Kritika društvenih pojava se ne plaća i ne isplati se.

Od objavljivanja knjiga ne može da se živi.

 Dakle suočavanje sa finansijskom svakodnevnicom poništava svaku iluziju o bavljenju duhovnim. Onda duhovno počinje da razmišlja o ugroženoj fizičkoj egzistenciji i tako: sama sebi kažem :- Idi radi nešto konkretno!-

A ŠTA JE TO KONKRETNO PITAM JA VAS?Ja konkretno učim jezike, i pratim šta se dešava na tržištu rada. Ponekad pogledam „Utisak nedelje“ i zaključim da se stanje u srpskom društvu nije promenilo, tačnije ne propuštam ništa ne prateći aktuelana politička dešavanja. Mada, već neko vreme se potencira ideja da se radi na stvaranju  nekog novog sistema vrednosti. Biće nam bolje, pojedinci tvrde, već u 2014. Uvek se sve pomera za jednu godinu unapred. 
Neki se trse i pozivaju na rad kritikujući lenjost. Ali prazna priča o radu za dž prosto je samo druga krajnost, jer ako radite za slavu malo ste se zeznuli. Na kraju ćete shvatiti da je čak i lenjost bolja od takvog trčanja u prazno. Floskula "Svaki trud se isplati" je smišljena da bi ljudi sebi olakšali taj isti trud. Kao i odlaganje poboljšanja za 2014. godinu, tako i trud za dž- isto je zavaravanje. A duhovni rad pomaže da se pregura dan i malo uspori vreme.

Lekcije

S godinama i iskustvom polako ali sigurno postajem druga, nova osoba, čini mi se da napredujem, popravljam se. Mada i dalje sam to ja, ona od pre, samo malo modifikovana. Imam nova interesovanja, novi atristički oklop i misiju!

 Mnogi kritikuju fejs, internet, društvene mreže, virtuelne svetove uopšte. Ali ja bih pre rekla bolje išta nego ništa. Jer život je i na fejsu, između ostalog. Istina ranije, u ranoj mladosti,  vodila sam se  onom sve ili ništa. Onda vremenom skontaš da to SVE  baš i ne postoji, tačnije da je to previše apstraktno i idealističko ubeđenje koje u praksi obično ne prolazi.  Isto tako sam ranije stalno nešto čekala, kao planiraš nešto, čekaš da se desi, da položiš ispit, da završiš faks, da se zaposliš, da se središ, osamostališ, i onda na kraju uopšte ne živiš već u stvari stalno nešto odlažeš za neku budućnost. Brate, od danas, u stvari još od pre par godina, nema više odlaganja, sad ili nikad. Kad hoću nešto da uradim, uradim odmah, jer obično planiranje je kao obećanje ludom radovanje.

Dakle, bolje išta, nego ništa i živi za trenutak- sad ili nikad, ne odlaži, Carpe diem- to su dve lekcije koje sam naučila. Treća lekcija je izbroj do deset pre nego što nešto razbiješ u afektu. Ovo mi još uvek ne upali svaki put, mada treniram, vežbam svaki dan- previše sam temperamentna i reagujem burno na sve i svašta- ali radim na tome da što manje reagujem bespotrebno naravno i mislim da napredujem i na tom polju. Ranijih godina letele su po sobi vaze, stradavali zidovi, ormani, ogledala, itd. Dakle, treća lekcija je  izbrojati do deset pre reakcije.  E sad, ima tu još lekcija, ali ko će ih se setiti svih, možda bi četvrta mogla da bude, kao nešto što logično proizilazi iz treće strpljen spasen, iliti strpljenje, e ta veština mi nikad nije išla. Više mi odgovara brzina, nego na tenane, mada kažu da tiha voda breg roni i jesam ponekad tiha ipak sam i uglavnom prenagla i nestrpljiva osoba. Ali vežbam, odlazak na plivanje pomaže, i zaista Skarlet O Hara je bila u pravu sa svojom izjavom: „Sutra je novi dan.“ Ili jutro je pametnije od večeri, itd.

Peta lekcija bolje da se kaješ što si nešto uradio, nego zato što nešto nisi uradio a želeo si- definitivno tačno, jer čak iako pogrešiš nekako je bolje i loše iskustvo, nego nikakvo- dakle hrabrost je potrebna, a šesta logično proizilazi iz ove- ne kajem se, mada se većina ljudi kaje i nekad se to kajanje samo po sebi nameće, ali opet ja smatram da sve što sam radila, recimo u ranim dvadesetim, kad sam nekad išla glavom kroz zid, i govorila sve što mi  je na umu- pa bila sam takva, tako sam se tada osećala, posle sam se malo korigovala, sazrela, popravila. Uostalom, šta imam ja ili uopšte bilo ko od kajanja? Samo rezignacija, e da sam ovo, da nisam ono. Ne, sve kako je bilo ponovila bih,  ne zato što sam tvrdoglava ili egoista, sujetista i ekscentrik (možda imam par naznaka tih osobina) – ne zato, već stoga što sam i kad sam bila najluđa i najpogrešnija bila sam to samo ja  ona prava- najličnija, najautentičnija, svoja, kako me majka priroda uobličila.

Posle sam  naučila, nije bilo baš svejedno, jeste i bolelo.  Ali prošlo je sa vetrom, vihorom, uraganom, kako god.

Danas kažem sebi, srećna si, iskoristi dan. Carpe diem. Po Horaciju.  Ili „Sutra je novi dan“ po Skarlet O’ Hari. To je to, sedma lekcija- primeni to šta znaš, što ti je život otkrio, što si sam saznao o sebi. 

Prihvatam novu sebe.

Koncept igre

Pobedi da ne bi izgubio, izgubi da bi drugi put pobedio

Svako ima neki svoj stil, zaštitni znak, fazon, foru, mišljenje ili moto. Jedni su ubedljivo najbolji, drugi nešto manje, treći nešto lošiji. Šanse se ređaju, svaku treba iskoristiti, ali neke ćemo i propustiti jer nas ne zanimaju. O čemu ja to?

Zapravo tema je taktika ili kako se borimo u sveopštoj utakmici zvanoj život. Jedni se oslanjaju samo i isključivo na urođeni talenat, neku sposobnost sa kojim ih je obdarila majka priroda, drugi treniraju i uče, zanatski se kvalifikuju. Šta na kraju ima presudnu ulogu? Može li se uticati na bilo šta ili je sve posledica jake sile, jače od svih?

Ideja izbora odavno je na snazi.

Biraj. Školu, zanimanje, prijatelje, partnere, gde ćeš na letovanje.

Ili izaberi onu struku za koju si talentovan, ono što ti ide, jer tako je lakše. Ide ti matematika, studiraj matematiku. Da li je to onda izbor? Ako si rođen sa genetskom predispozicijom za novinarstvo, ne znači li to da je NEKO već izabrao umesto tebe, ili nije tako?

Neko postane doktor ili psihijatar samo zahvaljujući upornom  radu, HARD WORK IS IMPORTANT, ono kao trud se iplati.

Na pola smo puta. Rodiš se sa talentom za muziku, ali ako vredno ne vežbaš svaki dan npr. na časovima klavira ode talenat u neprovat. A isto tako ako nemaš taj početni talenat džaba ti treninzi. Slično je i sa sportom.

Ponekad je frustrirajuće, u stvari najgore, kad ne znaš šta uopšte želiš.

Kako uopšte ikad biti siguran?

Možda te neka oblast i zanima i ide ti, ali od bavljenja njome nema hleba? Kojim putem onda poći?

Koji izbor je preda mnom? Pred vama? Odluka je doneta čak i onda kad se odbije donošenje bilo kakve odluke. A drugo, menjam se, menjamo se, nešto što me interesovalo pre deset godina možda me više ne interesuje. Teško je biti genije ili najbolji u nečemu, ali je u stvari najlakše kad si u nečemu bez premca. Kao npr. najbolji igrač u nekom ili ti u većini mečeva, bar nećeš preispitivati put koji si krenuo. Ovako ako si negde prosečan, čak iako promeniš sferu zanimanja- niko nije na gubitku, ni ti, ni sfera.

Izaberi život, ljubav, zdravlje, prijatelja, muža, posao. Budi spreman da zaskočiš svaku priliku. A ako ti je svejedno? Ako si se već toliko istrošio u pogrešnim potezima- ako je pogrešnost tvoje drugo ime, šta onda? Za čime da žališ, ako te ništa, niko nije zadržalo?

Kao npr. u tenisu neki igrač ima dobar servis i to mu je najjače oružje, ali nije dovoljno da bi bio najbolji. Drugi teniser ima razrađenu strategiju upotpunjenu sa natprosečnim talentom i šta može  da ga zaustavi? Lako je  analizirati, teško je igrati. Iskoristiti šansu i pobediti. A moj protivnik? Ne znam protiv čega ili koga se borim. Samo znam da moja igra  nije uobičajen izbor. U stvari nije čak ni izbor, više neminovnost.

“Ponekad, stvarno ne znam kako sam u stanju da ga pobedim”, izjavio je Španac Rafael Nadal posle pobede nad Novakom Đokovićem u finalu ovogodišnjeg US Opena. 

Nadalov koncept igre mnogima ide na živce, ali u isto vreme pretvara ovog igrača u konstantnu opasnost za najbolje među najboljima.  Ipak ove godine Đoković nije u top formi tako da ko zna šta bi bilo da jeste- tvrde mnogi.  Đokovićeva igra često je  improvizacija u odnosu na Špančev „planski“ tenis.  Ko je bolji, kako to uopšte odrediti? Najpoštenije bi bilo reći da je odgovor relativan, zavisno od datog trenutka, ili će se to definitivno znati kroz deset godina.

Da bi pobedio moraš biti najbolji ili makar bolji od protivnika u datom deliću sekunde. Moraš želeti pobedu više, biti potpuno fokusiran i hladan, mentalno jak, načisto sa samim sobom. Svaka i najmanja sumnja može da zasmeta. Na kraju krajeva, nekome je fanatično stalo do pobede( da ne kažem više od života), nekom drugom ipak malo (malčice) manje.