Biti dobar

 Zašto je teško biti dobar?

Gubljenje je sastavni deo igre, života. Da nema poraza, ne bismo ni znali šta je to pobeda.

Kad pobeđuješ sve ti je sjajno, bajno, idealno, ali   kad gubiš  ljut si i besan na svakoga, neko ti je uvek kriv.  ....

 Ljudi  mrze one koji im nanose poraze, svako se bori za sebe i u opštoj areni života mesta za slabe nema.

 Slab je onaj koji nema snage da uzvrati udarac, da se izbori za svoje mesto pod suncem, da jasno i glasno kaže: ja sam taj i taj i ima da me poštuješ.

 Međutim, i ako si fin, tih, povučen, ponekad i dobronameran lako možeš nadrljati, i čak biti proglašen za slabog igrača, jer oni grlati sa sposobnošću da manipulišu obično gaze preko vas.

 Svako za sebe misli da je najbolji, i opravdava sebe. Kad izgubi neki meč ( šta god to bilo- na poslu, vezi, prijateljstvu, školi, braku) za sebe ima opravdanje i uvek vidi olakšavajuće okolnosti. Onog preko puta će, međutim, osuditi bez razmišljanja, za sve ono što se možda desilo i njemu samom. Jednom rečju, svi smo subjektivni u svojim pobedama i porazima. Višak samopouzdanja je često povod pojedincima da sebe uzdižu u nebesa bez ikakvog osnova.

 Svako za sebe misli da je dobar. Za druge često kažemo da su loši, zli, pokvareni.  To je tako i biće uvek.

Gadi mi se ljudska sujeta i sebičnost,  slepa zaljubljenost u vlastiti lik i delo, nesposobnost da podeliš sa drugim radost života, ne razumem zašto ogromna većina ljudi nije u stanju da izađe iz sopstvene kože i stavi se u tuđi položaj, zašto svi večito moraju da gledaju svet oko sebe samo iz sopstvenog ugla? Zbog čega ne žele da razumeju, opravdaju drugog, već samo sebe? Jeste, samopouzdanje je dobra stvar, ali višak samopouzdanja je obično posledica mentalne ograničnosti koja podrazumeva da se smatra DA SAM SAMO JA BITAN  I VOLIM SAMO SEBE, NA DRUGOG SAM LJUBOMORAN I NE VOLIM GA ? Zašto je to tako, zašto se ljudi međusobno takmiče i stalno žele da dokažu da su oni najbolji? Možda zato što u podsvesti znaju da nisu najbolji? Šta uopšte znači biti najbolji? Sportisti se takmiče zato jer im je to u opisu posla, njima je cilj što više pobeda, a nesportistima šta je cilj? Što više samopouzdanja? Ja mislim da ga imam dovoljno, pa ipak ne osećam toliko konstantnu potrebu da se sa bilo kim takmičim u bilo čemu koliko primećujem da je to prisutno kod drugih: kolega, pa čak i prijatelja? Isto tako primetim kad nekome npr. što je jako često, nije drago zbog nečjeg tuđeg uspeha, kao da se oseća ugroženo time? Iskreno se ne obraduje nekom tvom uspehu, već mu još bude krivo. Naravno radovanje tuđoj nesreći je isto učestala pojava, kao da neki ljudi ( čast pojedincima) jedino u tome nalaze smisao svog života, jer onda kao se osećaju dobro jer eto taj neko je nadrljao...Šta je to u ljudskoj prirodi?

Zašto je toliko teško biti dobar?

 A biti dobar znači ne mrzeti druge, izaći bar malo iz sopstvenog sveta i zaviriti u tuđi. Jer svako za sebe misli da je poseban, ali to ne znači da je zaista poseban. Svaka naša predstava o sebi je uglavnom pogrešna,  a  najpogrešnija je onda kad želimo drugom zlo.