Kralj šljake, deveti put

U nedelju 8. juna  2014. Rafael Nadal je osvojio svoju devetu titulu na Rolan Garosu.

 Igrao je sa Novakom Đokovićem, svojim po sopstvenom priznanju, najvećim protivnikom koji je bio u prilici da prvi put osvoji ovaj gren slem, inače jedini koji mu nedostaje i tako se vrati ponovo na prvo mesto ATP liste.

Sve je delovalo kao san u početku za Novaka, igrao je sjajno, osvojio Masters u Rimu samo nedelju dana ranije, pobedio Nadala  četiri puta za redom,koji je ove godine imao najgoru sezonu na šljaci ikad! Ali odjednom se sve okrenulo, ranjeni lav je najopasnije- kažu, ali i Novak je podbacio u finalu i pokazao  nedostatak hrabrosti za završni potez.

Rafa nije oklevao, u svom stilu je iskoristio greške protivnika i bio najbolji kad je bilo najpotrebnije! 

Kada se sve sabere,  pritisak je verovatno bio prevelik za Novaka, dok je na Nadala delovao pozitivno. U velikim finalima obično sitnice i nijanse odlučuju pobednika.

Rafa je ispisao novo poglavlje teniske istorije postavši prvi čovek koji je neki gren  slem osvojio čak devet puta, i u  proteklih deset godina je osvajao bar jednu gren slem titulu.  Voleli li ga ili ne,  to postignuće je za svako poštovanje!

Ko sam ja i šta radim?

„Who am I and What do I do, mother?“

Serija“Bejts motel“ (Bates Motel) čija je druga sezona  završena u martu ove godine prati život mladog Normana Bejtsa (Freddie Highmore) u njegovim tinejdžerskim danima koji živi  sa majkom (Vera Farmiga) u imaginarnom gradiću u koji dolaze posle smrti Normanovog nasilnički nastrojenog oca. Ubrzo im se pridružuje i Dilan- Normanov  par godina stariji polubrat (Max Thieriot)..

Legendarni Hičkokov „Psiho“ je postao nosilac TVSerije u kojoj se publika saoseća sa mladim Normanom(16) koji pati od učestalih zamračenja svesti (blackouts) posle kojih se ne seća gde je bio i šta je radio.

„Majko, ko sam ja i šta  radim?“- pita Norman majku u pretposlednjoj epizodi druge sezone.

Patološki bliski, majka i sin ne mogu jedno bez drugog.
 U prvom planu je njihov složen i emotivan odnos na granici incesta, a mladi „psiho“ nije još uvek načisto u vezi sa tim  šta želi u životu. Uz autoritarnu majku fantomske lepote doživljava prvu srednjoškolsku ljubav koja se ne završava srećno, stiče prijatelja u Emi koja ima problema sa disanjem pa stalno noci bocu kiseonika uz sebe (igra je Olivia Cooke), otkriva da ima veliki talenat za pisanje, te razvija prisan odnos sa svojom  nastavnicom književnosti koja, kako se  na kraju pokazuje, pokušava da ga zavede.

 Ipak glavnu ulogu u seriji ima Vera  Farmiga  kao Norma Bejts - u prvom planu je pre svega njen eksplozivni katakter, bezuslovna majčinska ljubav - spremnost na sve da  zaštiti Normana, ali i da istera svoju volju...

Dilan je značajan lik u seriji- u početku  njegov odnos sa majkom je jako hladan i na ivici stalnog konflikta.

Kako se serija razvija, Dilan postaje pravi i integralni deo porodice Bejts pošto je u kritičnim trenucima i  u prvoj i u drugoj sezoni spasava i pokazuje sa kao pravi sin i brat zaštitnik.

Serija je sjajno prihvaćena od publike, a lik mladog Normana osvaja srca svih, ubistava nema mnogo, samo je pitanje u kom će pravcu priča dalje da se razvija.

 Završna epizoda sezone dva je Normanov odlazak na poligraf- pošto se "setio" da je ubio svoju nastavnicu književnosti i to priznao majci - ona i Dilan napeto iščekuju u hodniku spremni na najgore- da Norman  prizna ubistvo i bude poslat na psihijatrisko lečenje.
 Međutim, u poslednjem trenutku ( što se donekle i moglo očekivati) Normanu se u toku testiranja na poligrafu "javlja" majka i govori mu da je ona ubila, ne on- i Norman na pitanje da li je ubio  nastavnicu književnosti odgovara "Ne" i ne samo to- on prolazi poligraf!

Hičkokov "Psiho" (1960)  ostaje klasik bez premca, nastavci nisu imali ni približan ni uspeh ni kvalitet (PsihoII- 1983, Psiho II - 1986, Psihova kuća - Početak, 1990), a ako se pravi poređenje sa serijom jasno je da "Bejts motel" donosi  skoro pa porodičnu seriju sa manjim naglaskom na "psihovoj" bolesti- a više na njegovoj nevinosti i tome da on nije svestan šta radi. Orginalno je priča nastala  sa romanom Roberta Bloka 1959. i u njoj je Norman Bejts bio alkoholičar i spiritualista. Hičkok je dao svoju unikatnu verziju priče koja teško da ikad može da bude nadmašena. Entoni Perkins je u lik uneo onu dozu "strave" od koje se  gledaocu ledi krv u žilama, Norman u "Bejts motelu" je još neoformljena ličnost- poludete, jako zavistan od majke,dobroćudan-  to je jedan drugačiji, novi "psiho". Njegovo vreme je, međutim, tek počelo, i ostaje nam da vidimo  kako će se dalje razvijati....

Svakodnevna jadikovka

Kako je teško biti mlad...

Zašto je šef uvek u pravu, čak i kad nije?

Moji mali izleti u novinarstvo i neke druge profesije su me naučili da uvek kad je u pitanju posao, ja sam svoje odradila. Ne mogu  bre više da sedim ispred kompa po ceo dan i da kucam, nije  dobro za vid, liniju i zdravlje uopšte! Takođe ako imaš pojma o bilo čemu malo koga to zaista interesuje! Može se desiti da vam šef bude neko mlađi od vas i neko ko zna manje- i onda ....Nemam živce više ni za šta, čak ni za pisanje. A imala bih da kažem i napišem još što šta. Naprimer , šef je uvek u pravu, čak i kad nije! Ako slučajno vas kritikuje- nikad nije slučajno već sa namerom. Čak i kad je bezlično- skroz je lično! Ako ste nešto dobro uradili- a nema nikakve reakcije – nema za vas budućnosti u toj firmi! Ako vam i pre potpisivanja ugovora prete otkazom- nema od tog posla ništa! A opet tu je gomila mladih kolega koje su željne dokazivanja i koje će pristati na sve  jer veruju( kao što ste i vi u tim godinama verovali)- da su najbolji i da se svaki trud isplati!

Ako se šlihtate, ulizujete šefu- na dobrom ste putu.

 Mlad, ambiciozan- glup?

Jedan mladi kolega me nedavno optužio da imam nešto protiv ambicioznih ljudi jer sam se našalila kad su ga unapredili i rekla da je „strog šef.“ Ne, pa zar ja- ambicioznost je, verovali ili ne, moje drugo ime! Bar je tako bilo još prošle godine, ako se dobro sećam. Pa nisam se valjda toliko promenila?  Samo sam se šalila, a on nije skapirao. A dečko je radio na rubrici ekonomija za neki potral i dobijao 5.000 mesečno, pa se onda zaposlio na novom portalu i unapređen je posle mesec dana u MENADŽERA. Naime, u čemu je njegova tajna? Kako mu je  pošlo za rukom, a tek je 89. godište, i već MENADŽER? Radio je vredno osam sati dnevno kopirajući vesti iz BIZA sa drugih portala i ubacivao i na taj portal, a onda i kad dođe kući sa posla on je i od kuće isto ubacivao vesti (pošto je moglo i od kuće preko šifre da se radi)! Da, dame i gospodo, verovali ili ne, to je tajna njegovog  uspeha! Sada je MENADŽER i govori drugim novinarima koje vesti da ukucaju na  sajt iz dnevnih novina ( uključujući ponekad i tuđe autorske tekstove), i tako to je taj ambiciozni momak!

Koliko smo zaista stari?

Osećala sam se mlado sve do nedavno, a onda suočena sa gomilom mladih 25-godišnjaka u redakciji shvatila sam da više i nisam toliko mlada. Zapravo sam se potpuno smorila i shvatila da zaista imam više od 30 godina i da povratka nazad nema. Nema više ni te energije, motivacije, ciljeva...Ipak nekako se sve naglo okrenulo. Tridesete su gadne. Jer u dvadesetima ste još uvek detinjasti i sve je pred vama i nikad vas niko neće smatrati luzerom, dok čim ste prešli tridesetu ....  Kako se čovek oseća- toliko godina ima?

ZAKLJUČAK : Tin Ujević je spevao pesmu koju sam u srednjoj znala napamet: „Kako je teško biti mlad, a tako star...“ Ja bih to spevala obrnuto:“Teško mi je biti star, jar sam u duši mlad(a)...ali niko mi ne veruje...“

Kapitalizam =robovlasništvo?

O svi robovi ovog sveta...

 U zadnje vreme se baš osećam kao rob u Rimskom carstvu. Da se razumemo ja sam uvek za rad, i u principu uvek nešto radim, ali osećam potrebu da ipak izkritikujem sistem u kome radnik u 21. veku postaje pomalo žrtva  kao rob koji  je danonoćno zidao nije imao nikakva pravo, samo je na kraju padao mrtav od umora , pa bi ga samo preklili kamenom i nastavili dalje da ziđu neku kulu.  Zašto je skoro svaki čovek danas pristao na nenormalne radne uslove?  Zato što svi moramo da radimo da bismo živeli, trebaju nam pare da ne bismo umrli od gladi...Razloga je milion. Ustajem ujutro u 4- 5, ne stignem ni da se otušitam ni da jedem. Ni da se naspavam. Trčim na radno mesto, tamo samo radim, jedem dok radim, pauza je kratka, posle dođeš kući mrtav umoran, ako legneš odmah ćeš zaspati i probudićeš se već u sledećem danu. Prvi normalni obrok imam oko pet-šest popodne. I nisam ja jedina, tako većina, ko ne može da izdrži bez njega se može. Jer šta je alternativa? Da ne radiš uopšte- jedino to je još gore.  Ovako čovek se navikne na rano ustajanje,  na nejedenje, neumivanje, sedenje ili stajanje na nogama, slušanje nadređenog, itd.  jer plata je motiv. Kad je ima, a kad je nema opet je plata motiv. Svaki posao na kraju svoj krajnji  smisao  ima jedino ako je plaćen, sve ostalo je besmislen izgovor za ekspolataciju-----

Najveći deo života provedemo zidajući Vavilonsku kulu za nekog faraona. Većina ljudi veruje da će se nešto promeniti i to ih pokreće. Meni se čini da svo to cimanje nije vredno nikakvih para. Jer zašto mora da se radi od 5, 6 ujutro? Kako mogu da dam svoj maksimum ako se nisam ni naspavala ni najela? Šta je poenta- da se trkamo u izdržljivosti, u fazonu ko preživi pričaće? Na kraju krajeva nisu ni svi robovi pomrli, neki od njih su uspeli da dočekaju slobodu. Samo  ja ne bih da budem na robiji toliko dugo- pre sam za to da se ukine to ustajanje u 4 i 5 ujutro. Da se obezbedi hrana na svakom poslu. I plata. I staž, i kakav takav ugovor. Ovo je ipak 21. stoleće,  zavisimo od novca, ali nije poenta u novcu-svi će reći. Novac je bitan samo onda kad ga uopšte nemaš. Čim ga imaš nešto drugo ti postaje bitno. Sit gladnom ne veruje.

  Ajde da se makar zamislimo koliko bismo bolje i efikasnije radili kad bismo svi radili recimo 6 sati. Ovako  mrcvarenje i kidanje, i padnje od umora. Zaspaću, dala bih sve za jedan dan odmora, da se naspavam, najedem, da samo malo razmislim, dođem sebi. Ako nemamo vremena ni za razmišljanje- ako samo rutinski trčimo i nemamo nikakav izbor- kakav je to 21.vek? Ko je naš faraon? Ili imperator? Kom gospodaru se klanjamo za malo hleba  i radosti? Kad je čovek postao mašina za proizvodnju para? Mefisto je prešao Fausta i mnoge druge. Čitav ljudski rod čini mi se. Ustajem ujutro rano, mrkli je mrak. Evo platiću vam samo da budem slobodna, a nisam protiv rada. Ne, živeo rad, ali rad u normalnim uslovima! Povoljnim, poboljšanim. Ja sam ljudsko biće , ne robot, ne mašina! Neću da budem ničiji rob!

Sladostrašće jedne nimfomanke

Društveno propisane norme ponašanja su ipak jače od ličnih želja, nagona i potreba...

Najnovije ostvarenje kontraverznog Larsa von Trira „Nimfomanka“ u javnosti je predstavljeno kao delo koje treba da gledaju samo stariji od 18 i  premijerno je prikazano u  kasnim večernjim satima na FESTU zbog šokantnih scena seksa. Reklama za film je takođe u prvi plan stavljala seks preko plakata glavnih protagonista kako doživljavaju orgazam, a kod publike se tako stvorilo očekivanje pornografski eksplicitnog filma.  Čak se pisalo i da su su scene seksa stvarne, a ne odglumljene. Neverovatno, jer kad odgledate sam film shvatićete da je sve ovo zapravo samo dobro urađena reklama da se privuče pažnja, a  u svakoj onoj sceni za koju ste očekivali da će vas  posramiti  videćete samo početak ili nagoveštaj nečega i to je to.

Mada naravno ima scena koje je teško gledati, ipak u poređenju sa ranijim  Trirovim filmovima- ovaj  nije toliko „strašan“.

Nikako ne mogu da zaboravim premijeru „Antihrista“ u Sava centru  pre par godina kad je više od pola publike bukvalno pobeglo iz sale  pošto je Šarlot Geinzburg kastrirala svog filmskog muža Viljema Defoa. E sa tim „Antihristom“ je i započela Von Trirova trilogija o depresiji (slede Melanholija i Nimfomanka)....  Defo  se pojavljuje u drugom delu "Nimfomanke" u ulozi poslodavca stare Džo.

 Naime, prvi deo „Nimfomanke“ je gotovo pa briljantan, mlada glumica Stejsi Martin (Stacy Martin)  je sjajna u ulozi devojke koja juri svoju slobodu i potpuno je konzumira- cilj joj je samo sopstveno uživanje i često je to na uštrb tuđe patnje.  Ali  i pored toliko muškaraca ona je duboko usamljena,  ipak u jednom momentu ideal uspeva da postigne u spoju trojice ljubavnika: jednog koji nju služi, drugog koga ona služi i trećeg koji je voli i  koga ona voli (mada sa njim ne doživljava nikakav seksualni  užitak).

U drugom delu filma kada u sve to "uskače" Šarlota kao starija verzija junakinje Džo kao da odjednom počinje film o drugoj osobi- i zapitate se šta se desilo? Drugi deo je pretvaranje žene koja je uživala u seksu  u mazohistkinju. Ona ostavlja svoje dete samo usred noći  i ide na  šibanje zarad zadovoljstva.

 Nimfomankina  starost je zaista tužna- ona od mlade devojke koja je uživala u svim seksualnim slobodama postaje pravi bolesnik, pa onda i  profesionalni zlostavljač-sadista koji pare zarađuje tako što tera dužnike da joj otkriju svoje seksualne slabosti, a onda završava i sa devojčicom u lezbejskoj vezi da bi na kraju bila potpuno ponižena: prebijena i izurinirana.

Prvi deo filma je nema sumnje bolji, drugi gubi nit, a naročito je epizoda o mučeniku pedofilu  nepodnošljiva jer odjednom se od gledaoca zahteva da se saoseća sa pedofilom koji se stavlja u istu ravan sa zavisnikom od seksa.
 Ipak sveukupno,„Nimfomanka“ jeste zanimljivo ostvarenje koje treba pogledati. Da li je ovim filmom žena oslobođena ili je samo još jednom dokazano da žena nikako ne može imati istu seksualnu putanju kao muškarac- a da se pri tom ne suoči sa ozbiljnim posledicama (društva koje je kao takvu ne prihvata) ? 
Seligman ( Stellan  Starsgard) je slušao Džo od početka  do kraja filma zajedno sa nama  i rekao joj da je niko ne bi osudio da je muškarac, a zatim je iako nikad ranije nije bio sa ženom poželeo da spava sa njom. Džo ga odbija i ubija.. 
Ona se promenila i pucala je  u svog slušaoca Seligana i ono licemerje od koga boluje svako društvo, pa i pojedinac koji uvek osuđuje onog drugog, a opravdava sebe. Tako je Von Trirova  Džo na kraju  odustala od svoje sladostrasno manijačke slobode i postala svoja sopstvena negacija. 

Zamka zamka

U zamku

“Vazduh  je  bio   vlažan  i  mirisalo  je  na  kišu.

Nalazili  smo  se  negde  na pola  puta,  udaljeni  nekoliko  milja  od  kuće,  u  noći,  na  pustom  prostranstvu  u  pokvarenom  autobusu,  na  već  propaloj  ekskurziji. Čovek  u  crnoj  kabanici  nam  je  rekao  da  se  u  blizini  nalazi  jedan  zamak,  te  da  bismo  mogli  tamo  da  se  skonimo  od  kiše  i  da  telefoniramo. „- tako je glasio početak mog srednjoškolskog romana, čiji je moto bio Horacijevo „Carpe  diem”….

Kad sam jednom ušla u taj zamak kao skonište od stvarnosti-povratka nazad nije bilo.Moji likovi su ostali zarobljeni u njegovim napuštenim zidinama bez ključa, telefona i ikakve veze sa spoljnim svetom. Jer ujutro, pošto su prenoćili u zamku, Franc, čuvar zamka, je nestao, a vrata su bila zaključana od spolja. Napolju je i dalje buktala oluja..

Kafka svoj roman „Zamak“ nikad nije završio,  kad sam pisala svoj „roman“ nisam ni znala za Kafkin i nije bilo zaista nikakve veze.  Moj  „Zamak“ je čak imao i kraj – ispalo je da je sve bio samo ružan san glavne junakinje. Ali nije bio san. Taj kraj sam par godina kasnije izbrisala i tražila drugi, ali ga nikako nisam pronalazila. Prvo je ličilo na detektivski roman, pa se pretvorilo u fikciju, naučnu fantastiku, kako sam odrastala tako sam ubacivala svoja nova razmišljanja i iskustva, dopunjavala, prepravljala i zapravo mislim da ga još nisam završila. Naime odustala sam od „Zamka“ kad sam shvatila da je „Zamak“ samo zamka u koju sam upala da ne bih razmišljala o stvarnim relanim stvarima oko sebe, igrala sam se i odmarala mozak pišući ga. 

Zaplet je  bio taj da likovi pokušavaju da nađu ključ i ubicu koj ih jednog po jednog ubija, a onda počinju i da se optužuju međusobno jer sem njih čini se da nema nikog drugog u zamku.

Tako sam i ja godinama krivicu prebacivala na druge i na okolnosti, a  poenta je da sam sve vreme bila sama u zamku i sama sam sebe kočila u svemu.

Sami smo odgovorni za sve svoje postupke i dela.  Nisu drugi, ili neke okolnosti, ključ koji sam tražila sve vreme mi je bio ispred nosa.

Kafka je u svom romanu dao daleko složenije i teže štivo- njegov zamak je nedodirljiv i tajanstven, niko ne uspeva da otkrije  način kako doći do njega.

Moj „Zamak“ je samo usamljena  tačka na brdaščetu i prvo deluje kao spas u olujnoj kišnoj noći. Međutim, pretvara sa brzo u moru. Kad se sklanjamo od stvarnosti u neke iluzije to nas stigne kad tad. Košta. Skloništa su potrebna, ali ne može se večno živeti u njima. U principu ne odustajem, i dalje sam tu ispred tih vrata. Ključ mi je u rukama. Želim da izađem konačno. Da završim roman. I iskoristim dan.

Nedelja je najužasniji dan

Nekoliko srećnih trenutaka

Vizija ljudske budnućnosti u kojoj je čovek usamljen i izolovan potpuno, a u vezi je, prijateljstvu i živi sa operativnim sistemom svog kompjutera tema je filma „HER“ Spike Jonze nagrađenog oskarom za  origalni scenario.

Glavni junak (Joakin Feniks) se razveo od žene sa kojom je odrastao i na kraju započinje ljubavnu vezu sa operativnim sistemom (Sam) – svaki dan on s njom priča preko slušalica, ona mu sređuje poštu, na kraju otkriva da ona tako razgovara sa 8000 drugih i da je zaljubljena pored u njega u još njih 640 i nešto. Ali to je zapravo krajnost ka kojoj idemo oslanjajući se na kompjutere i telefone.

Neko će reći bolje i kompjuter nego ništa. Tako je i junak filma“Ona“ razmišljao i doživeo je veliku ljubav sa pomenutim sistemom i naučio mnoge stvari o sebi- ali ipak je ceo film bio u skoro svakoj sceni sam sa slušalicama na ušima i razgovoru sa „operativnom dragom“. Na kraju operativni sistemi nestaju- tačnije  niko ne može da visi za kompom ili fonom ceo život - tako da on i njegova najbolja drugarica- tkđ. sveže razvedena mlada žena (Ejmi Adams) ostaju upućeni jedno na drugo. 

Nedavno smo na času naprednog engleskog jezika  radili jedan tekst čiji je naslov glasio"Tajne sreće", iz studije jednog psihologa koji je ceo  život posvetio istraživanju fenomena sreće. On je uradio intervju sa najuspešnijim ljudima na svetu- muzičarima, glumcima i drugim umetnicima kojima primarno u životu nije zarađivanje novca. Zatim je zapisao njihove odgovore i krenuo da intervjuiše obične ljude.
Zaključak do koga je došao bio je sledeći: sreća nije u vezi sa novcem. Nije povezana toliko ni sa slavom. Ipak određeni minimum para je potreban za srećan život,  pored toga nema neke velike razlike između bogatih i onih nešto manje bogatih.
Ključna stvar za sreću po njemu je koncentracija na određenu delatnost- tačnije da bismo bili srećni treba da se usredsredimo na nešto.
Nekim ljudima je najjednostavnije da se fokusiraju na ostvarivanje nekog cilja. Po njima, za sreću je potrebno da završiš školu, diplomiraš, zaposliš se, udaš - oženiš, dobiješ decu, kupiš kuću i kola…Ipak ljudi koji ostvare sve pomenuto nisu večno srećni (mada moguće da oni koji nisu na njihovom mestu misle da jesu).  Ponekad sreća nije ono što smo postigli, već ono što nismo. 

Sreća, ako se shvati na ovaj način- materijalističko shvatanje- postaje lov u prazno. Trčanje za nečim što nemaš, jer ako ona prati  ostvarenje cilja,  zašto  onda čim ostvarimo jedan cilj idemo za drugim?
Sreća je po meni pre osećaj nego misao, jer da nije tako ne bi bila tako prolazna, promenljiva,nestalna, neuhvatljiva. Ponekad nismo ni svesni da smo u najsrećnijem momentu dok on ne prođe. Takođe nikad nismo stalno srećni.

Moguće da postoje dva momentuma sreće- onaj istinski koji je povezan sa našim osećanjem radosti i ispunjenosti.
I onaj drugi kad sami treba da sreću  prizovemo, a na koji je mislio i sam autor ove studije- da osvestimo sebe i podsetimo da smo srećni  samom činjenicom da živimo, postojimo i borimo se za naše snove…

A ja preživljavam sivilo nedelje.

Ako živite sami u velikom gradu (kao što je BG) onda ste nedeljom još usamljeniji. Odmarate se od posla, buljite u komp,  komunicirate sa nekim preko neke društvene mreže, od ponedeljka ćete već juriri za obavezama i tako celu nedelju. Niko ne radi. Svi odmaraju. Napolju sivo, oblačno, pada sitna kiša. Ništa se ne čuje do tri popodne. Kao da svi spavaju. A u gradu si, centar, a kao da živiš u pustinji. Nigde nikoga.

Buljimo u svoje telefone, budućnost je tu, jača nego ikad.

Nepoznata

Nepoznata, jer nisam Bukovski

E živote, idiote, ko sam, zašto moram da radim kad sam nadarena, književnost diplomirala, pa zašto, majku mu?

Kao  Bukovski što je provodio dane i meni je došlo do toga da tako ne radim ništa. Da, ali on je Bukovski, njemu se moglo da tako živi, a ko si ti- reći će neko? Isto tako se kaže za sve žive i nežive legende. Oni su oni, a mi smo mi. Mada ja bih ipak da se izjasnim pre svega i jedino kao JA, moguće da ću ostati nevažna i anonimna, ali upravo sam shvatila šta želim i hoću da to jasno i glasno istaknem: DANAS MI SE JEDINO NEŠTO ČITA ILI GLEDA DA BIH IMALA O ČEMU DA PIŠEM. I ZAPRAVO MI SE U ŽIVOTU JEDINO I PIŠE, TO MI NEKAKO NAJLAKŠE IDE, OSLOBAĐA ME OD SVEGA I SVAČEGA, SVE OSTALO JE PRETEŠKO. Ne radi mi se, samo bih danas, a napolju je jebote kiša i oblačno, da tako time se bavim, a i uopšte. Zato sam valjda i upisala opštu književnost, nisam želela da imam drugu opciju- da budem profesor, to je bre previše ozbiljno zanimanje za mene kao i uopšte sva ostala zanimanja. MENI JE SLOBODA NAJPOTREBNIJA, DA RADIM KAKO SE OSEĆAM, DA SLOBODNO SE IZRAŽAVAM, DA NE BIH CRKLA OD DOSADE SA SVIMA VAMA OSTALIMA. Recimo, imam savršen plan: čitam, pišem, gledam film, treniram, plivam,.... još samo da nije nestašice para i sve bi bilo moguće.

Ja bih da budem kao ženski Bukovski, ako je ikako moguće mada  ne mora toliko alkohola. On je imao jednostavnu životnu filozofiju.

„Moja tajna je u tome da ustajem u podne..“, govorio je, a ljudi su se primali (i još se primaju) na ta njegova sranja jer je to zaista SVAČIJA IDEALNA FILOZOFIJA, ili filozofija života u idealnim uslovima. Mada neću da grešim dušu, možda ima i onih koji vole rano da ustaju (tkz. ranoranioci) i oni što vole da budu ozbiljni i odrasli, smrtno važni zbog profesije kojom se bave, koji su se baš uživeli u svoju ulogu- da se ne lažemo ogromna većina, nekih 98% ljudi su takvi, pa čak i oni koji vole Bukovskog, jer to što je njemu tako upalilo da ne radi ništa osim što se kladio na konje na hipodromu, pio i pisao,(gladovao, spavao po parkovima) pa na kraju postao slavan- upalilo mu, ali koliko je onih kojima nije?

Genija je malo, a srećnika još manje. Znajući sve to, ja i dalje imam istu želju. Da živim tako kao slobodan pojedinac, umetnik, stvaralac koji čita, gleda i piše...

I sve što sam radila kao student na faksu pre jedno milion godina-sve to sam bila ja. PRAVA ISTINSKA NEPONOVLJIVA ANONIMNA JA. NEPOZNATA. NE SLAVNA- ALI JA. Išla sam okolo naokolo, i sad hoću da podvučem da iako je to što sam izabrala da studiram malo kome jasno zašto i iako nemam profesiju – već pokušavam da je izmislim svaki dan iznova- ipak sam svakog trenutka bila  u svemu tome najautentičnija. I pročitala sam sve, i obišla sve jame, rupe, jarkove, čitaonice, slušaonice, afterpartije, trgove, klimave brodove, paklove, čistilišta i rajeve.....Udisala dimove, utrčavala u ritmove, preskakala blokove, glogove, pila gorke i slatke slogove....

 Ustala sam rano jutros i znala sam da nisam Bukovski. Ali od sebe se ne može pobeći.

U ZAMKU

Ne razmišljati

Jer ko preživi pričaće. Ali zaista. U raznim jezicima i narodima postoje različita pravila i poslovice- ipak nešto je svakom od njih isto tj. zajedničko: - opstanak je na prvom mestu. U kriznim vremenima, a u istoriji čovečanstva ih je bilo mnogo, ( verovatno da i mi živimo jednu od tih) pomalo je najlakše za preživeti ukoliko se što manje uključuje zdrav razum. Znam da će neki sada reći da sam poludela, i jesam možda, ali ako se malo zamislite- mada ukoliko ste već isključili mozak- nećete ni moći da se zamislite , ipak, nisam mislila sasvim naravno, dakle- poludeti jeste rešenje, ali ako skrenete bukvalno povratka nazad nema. Duševne bolesti su neizlečive, nema povratka nazad, zato sam i odustala od prvobitne ideje da postanem psihijatar- u srednjoj kad sam ukapirala da psihijatar leči uglavnom neizlečivo- nije mi se dopadala ideja  da idem u tom pravcu.

Dakle razum jeste potreban,ali u nekim-MNOGIMA životnim situacijama- je čak i suvišan i stvara problem. Razum je dobar za rešavanje problema, ali za ono NEREŠIVo –a i to postoji----samo se muči. Zato sam odlučila da poštedim svoj mozak te uzaludne muke i dam mu malo da se odmori- inače ga koristim i previše pošto se bavim analizom i slič.-

Ne misliti je prosto zarad prevencije: da ne bismo patili, nervirali se oko stvari na koje ne možemo da utičemo, tako zapravo i postajem pravi pravcati istraživač na razne teme. Tako da bolovi neka ostanu za neki drugi dan,. Treba izdresirati sebe za krizne vekove ispred nas, i uključila sam sve same pozitivne  misli i koncentrišem se da ne mislim iza, preko njih.

Dakle. Idem na fest. Idem da kupim čips. Učim španski i nemački. Spremam ispit. Spremam ručak. Štrudla od višanja.  Šetnja po kališu, proleće je doskočilo.  Na ono na šta ne mogu da utičem neću da se trošim. Fokusiram se na male sitne stvari- ono što je u mom dohvatu, imam malo vremena da bih pokušavala da ispravim sve krive Drine.

Davno ono još 1999. kad je bilo bombardovanje napustila sam medicinu i odlučila da studiram nešto što zaista volim. Tada sam i napisala roman „U zamku“ o nekim srednjoškolcima koji su išli na ekskurziju u Austriju i pokvari im se autobus u kišnoj olujnoj noći. Jedino mesto gde su mogli da se sklone bio je stari usamljeni zamak na brdaščetu. Tamo ih je ugostio čuvar zamka Franc i rekao im da mogu samo da prenoće. Ušli su. Nije bilo struje, ni telefona, ujutro ni Franca, a zamak je bio zaključan. Nigde nisu mogli da nađu ključ. Kako izaći pošto ste jednom ušli u neko sklonište?

Da li uopšte želimo da izađemo?

Napolju je i dalje padala kiša i buktala oluja.

Slušam Game of Love(Daft Punk) i tako isključujem mozak u zadnje vreme.

Čime hranim svoj ego?

Borba sa vetrenjačama i ostalim animozitetima

Ne jedem mnogo ovih dana. Tek toliko da ne ispadne da gladujem. Da, tiho protestvujem,. Jer svi su se prilagodili i našli neku zanimaciju. Ja sam se kao i obično zatvorila u svoj svet i istražujem dokle mogu da stignem. Zapravo moj posao je taj da večito eksperimentišem na sebi. Ili ako hoćete pokušavam da otkrijem šta zaista želim. Da odem u inostranstvo? Ne, možda samo  onako turistički. U Španiju recimo, da obiđem čuvene vetrenjače u Sevilji, one sa kojima se borio Don Kihot. Da li sam umorna? Ne, nemam od čega da budem. Mada dešava se da nemam nikakvu inspriraciju i to me ponekad brine. Zaključava se, zakopčavam, hladnjikavo je uveče, ali preko dana je uglavnom sunčano i nema oblaka. Proleće je u februar doskočilo, pregazilo zimu.

Ja se ne uljujkujem. Uvek tražim neku opsesiju.  Neki ljudi su lepi, prelepi. Mada većina nije. Pričaju samo o sebi, naravno i ja samo o sebi  blebetam, utrkujemo se često ko će više da ispriča u minutu više toga vezanog za sebe.

Ja sam zapravo već otkrila, saznala sve što me je interesovalo.  Filip Sejmor Hofman se predozirao i umro u 46. godini života, šteta bio je dobar glumac, jedan od najboljih. Ne tražim mnogo.  Samo neku iluziju da me čini sitom. Hrana za mozak mi baš treba. Pa onda gledam puno filmova, učim nemački, tu i tamo španski, odem da radim, održim čas- vratim se kući i gledam TV.

Ne želim da ostarim.

Da se plašim. Da sam stidljiva, volim kad sam raspoložena i komunikativna. Kad se smejem. Kad se zaljubim, odljubim, svejedno- sve je divno kad nisu krizni dani. Pare kako god brzo potrošim, u zadnje vreme pokušavam da nađem neki način da uložim platu u nešto ali mi ništa ne pada na pamet. Nemam nekog smisla za ekonomiju.  Neka cura dala otkaz jer joj je bilo dosadno na poslu i sad hoće da otvori agenciju za davanje otkaza. Novak se priprema za turnir u Dohi, vozi kajak. Nadal u Riju testira leđa.  Da li ste se ikad zapitali šta je to što vam smeta kod drugih ljudi i vas samih? Zbog čega smo  nekad isfrustrirani iako u suštini  je sve ok. Frustracija je kažu psiholozi neostvarena želja. Ipak kad nešto zaista želimo obično to i ostvarimo. Meni se čini da sam uglavnom sve radila kao sam  zaista htela i da bih sve ponovo uradila isto. Prvo sam htela da budem psihijatar, pa upisala medicinsku, onda na praksi shvatim da u stvari  bolnica i nije neko mesto za provođenje vremena, ugledala sam jednu pisaću mašinu i reko` daj da postanem pisac. Onda možeš tako da menjaš profesije pišući. Ali čini mi se da sve kreće od ega. Od sopstvene nesposobnosti da se udaljimo od sebe i svojih potreba. Iz egoističnih razloga hoću da mi je lepo i prijatno, pa niko ne voli da se muči.

Plavo je boja ljubavi

Plavo, volim te plavo-  mogao je da bude moto ovogodišnjeg FESTA, a umesto toga "Nije sve crno-belo", i zaista nije. Homoseksualne  ljubavi, eksplicitne scene seksa, zavisnost, perverzije,  ljubav, bol, poroci, lepota, samo su neke od tema.

 

„Jedina razlika između mene i drugih je u tome što sam želela vatrenije boje u svakom zalasku sunca...Samo to je  možda moj greh“- kaže  Šarlote Geinsburg u ulozi  Đo u „Nimfomanki“-najnovijem ostvarenju kontraverznog  Larsa von Trira, ujedno i najprovokativnijem filmu ovogodišnjeg festa.  Priča o  životnom putu ovisnice o seksu sa eksplicitnim scenama seksa privukao je pažnju i pre prikazivanja. U pomalo Sadovskom maniru,  Lars von Trir kao i obično  svoju publiku suočava sa scenama koje možda ne želi, ne sme ili se plaši da vidi- svi oni nagoni koji su u svakom čoveku, sve ono o čemu se niko ne usuđuje da priča....Da li možete da odolite ovom artističko pornografskom iskušenju? Radoznalost je ubila mačku, valjda neće nas.

 
Seksualni razvoj tema je i kanskog pobednika, francuskog  filma- "Plavo je najtoplija boja" (Blue is the Warmest colour), koji svakako morate pogledati i to  ne samo zbog tabu i kontravezne teme-lezbejska ljubav, već zbog  nespornih umetničkih visina koje se postavljaju sa svakim kadrom. Francuski film (Le vie de Adele – Adelin život, poglavlja 1. i 2.) govori o razvojnom putu mlade Adel – buđenju njene seksualnosti, ali i o njenoj odsečenosti od ostatka sveta. Sa 15 godina ona upoznaje  Emu-mladu ženu plave kose sa kojom doživljava prvu pravu ljubav i otkriva strast  u sebi za koju ranije nije znala da je poseduje. Odlična gluma  pretvara ovaj film u autentičan izazov za svakog gledaoca..

„Moj život sa Liberačijem“ (Behind the Caldelabra)- gej veza čuvenog  pijaniste i šoumena Liberačija (Majkl Daglas)koji je 50-ih i 70-ih bio na vrhuncu slave-  i mladog  Skota Torsona (Met Dejmon) u režiji  Stivena Sodeberga u vreme kada istopolna ljubav nije bila popularna? Još jedna šokantno porno-artistička poslastica! Eksplicitne scene seksa, odličan Met Dejmon kao mladi gej ljubavnik i Daglas kao blistavi Liberači koji je oličenje raskoši, moći i bezdušne sebičnosti – nema šanse da vam bude svejedno!

 „Velika lepota“ (La grande bellezza) Paola Sorentina, je VELIKI  film o potrazi za lepotom koje nema ili koja postoji u svakom od nas ili oko nas ali je  nismo svesni.

 „Život je samo trik“-kaže glavni junak, pisac  koji kao ostareo čovek prespituje nekadašnja lutanja, i koji je prestao da piše jer nije našao tu lepotu koja mu je bila potrebna za veliko delo. „Ne verujem u to drugde, to mesto posle života...“, dodaje on.

Ređaju se naizmenično scene prelepe prirode i ludih zabava Rima- grada koji objedinjuje ceo svet u malom, moral i nemoral idu zajedno, lepo i ružno su nerazdvojni, a  velika lepota besmrtna.

 „Poslovni klub Dalasa“ (Dallas Buyers Club) sa Metjuom Mekonahijem i Džerad Lito u ulozi transvestita-obojica smrtno obolela od AIDSA (nominacije za Oskara), istinita priča o borbi za život  i sjajna drama onih koji više nemaju nikakav izbor- san o poslednjem rodeu, hrabrost da se učini ono što ranije nismo mogli kada je ceo život bio pred nama...Kauboj sa sidom uspeva da uzdrma sve stege društva i da osnuje novu zajednicu- onih kojima su dani odbrojani... Inače stvarni Ron Vudruf ( Mekonahi) koji je u ovom filmu predstavljen kao strejt osobu, bio je gej.

„Nesrećna Jasmin“(Blue Jasmin)- najnoviji film Vudija Alana sa sjajnom Kejt Blanšet (nagrađena globusom i nominovana za oskara) je tragikomična drama o ženi koja gubi sve: muža, sina, bogatstvo,status i počinje od nule. U tipično vudi-alenovskom zapletu, Blanšetova uspeva da izgradi upečatljivu ulogu nesrećne žene koja bezuspešno pokušava da se seti stihova peme“Plavi mesec“ kao taktova nekadašnje sreće...

Lepo, provokativno, šokantno, primamljivo. I to je FEST!

Čovek koji leti

Nekada sam  veliki  Rafin fan

Ko visoko leti, nisko pada. Ispada da što si se više popeo to ćeš niže pasti.
Očekujem da pobediš- ni manje  ni više- često kažem sebi. A i drugi uvek nešto očekuju, kad ne ispunimo to što smo zacrtali- uvek je tu neko opravdanje. A prava istina- obično pokvari svaki san i svaki životni put...

 
 Često se ponavljaju događaji. Jedan  stalno pobeđuje, drugi stalno gubi. Ja gledam i žao mi onoga što gubi. Nekako se saosećam s njim i smatram da nije kriv on sam, već da prosto nema sreće. On je nešto kao žrtva sudbine.  I onda odjednom, on pobedi onog što je njega  stalno pobeđivao- čudo! Konačno, uspeo  je da preokrene sudbinu. Od tada pobeđivao je redovno, a za mene je postao simbol ostvarenog sna, živi dokaz da je SVE MOGUĆE.  Svi želimo  da verujemo u tu ideju da je sve moguće.  Tako sam razmišljala pre jedno sedam godina dok sam gledala mečeve između Federera i Nadala,  tada prvog i drugog tenisera sveta. Federer mi je išao na živce jer je uvek pobeđivao i bio najbolji. Sada posle toliko godina  SVE SE ZAISTA PROMENILO. Federer redovno gubi od Nadala,  a  ni sam Nadal više nije za mene ono što je nekoć bio.
Njegova igra je impresivna, pa onda  nema nikakve igre jer je povređen i tako ukrug. Našla sam i neke blogove na kojima neki teniski analitičari tvrde se on zapravo čitavu svoju karijeru dopinguje, a videla sam i sopstvenim očima kako "glumi" povredu u finalu jednog gren slema, pošto  je gubio od igrača koji ga nikad ranije nije pobedio.
Možda se i Rafa sam promenio.
Mnogo je onih koji tvrde da je on vrhunska prevara, drugi ga proglašavaju za najvećeg igrača ikad. Argumenti postoje i za jedno i za drugo.

Ako se zagledamo sami u sebe naći ćemo odgovor na pitanje zašto nas neki igrač toliko fascinira i zašto smo njegov fan. Čime nas je to privukao i zašto smo navijali za njega? Da li je odslikavao (jedan deo nas) nešto čemu smo sami težili u životu? Nekoć sam ga žalila jer je gubio, danas mi pada na pamet da je samo upropastio karijeru drugog sjajnog igrača- mog vršnjaka Rodžera Federera.
Rafa će ostati i dalje zgodan i lepuškast, ali njegova "natprirodna igra" uvek ima rok trajanja. Uvek su tu neke"povrede" u koje više malo ko i veruje. Mada on nastavlja dalje, ja nisam više od onih za koje je on simbol.
Priča o Nadalu  ima dva lica, jedno je za one koji ga vole, drugo za one koji ne mogu da ga smisle.
 Nadam se da ću se bar uvek rado sećati vremena kad sam verovala  da je supermen. Danas znam da to nije, kao i da to nikad  nije ni bio.

Kakav je smrad, ovaj Nadal…

Samo tenis, ništa više, ali ipak, ..ko je  OVAJ Rafa Nadal?

Sve se poklopilo: Rafa se “opet” povredio, a Vavrinka po prvi put ga pobedio i osvojio svoju prvu gren slem titulu na Australija openu. 

Finale ovogodišnjeg Australija opena bilo je po oceni nekih krajnje bizarno.

S jedne strane bio je prvi teniser sveta Španac Rafael Nadal, a sa druge najveće iznenađenje u muškoj sekcije Stanisas ili Stanisav Vavrinka koji je izbacio u četvrtfinalu branitelja titule Novaka Đokovića (inače četvorostrukog osvajača titule u Melburnu). Nadal je smatran za apsolutnog favorita jer je u prethodnom meču  prosto demolirao Federera, a i imao je i 12- 0 u međusobnom skoru protiv Vavrinke. Kažem imao, jer više nema. Naime Vavrinka je osvojio svoju prvu gren slem titulu u svom prvom gren slem finalu, ali nekako meč nije obeležila njegova prva pobeda protiv Nadala ikad, koliko Nadalova navodna i neočekivana „povreda“ posle izgubljenog prvog seta i startnog brejka u korist Vavrinke na početku drugog.

Šta se desilo?

Vavrinka je isto pitao sudiju, jer je Nadal prosto otišao u svlačionicu uzevši medicinski tajm-aut. Povreda leđa. Neverovatno, čovek je stvarno malerozan, prvo onaj famozni žulj na ruci od koga je dva meča igrao sa povojem i krvavom ranom na šaci sa kojom je servirao, a onda zaleči to, pobedi Federera u polufinalu( sa jednim prstom  neki su pisali) i odjednom sad i neki bol u leđima, i to u kom trenutku. Priznajem pomislila sam isto što i  većina gledalaca, ovaj ga baš pretera- simulira, otišao da se naguta s nečim i vrati se bolji.

Publika je zviždala Nadalu kad se vratio, a on je nastavio meč jedva se pomerajući, slao je lopte u aut- i prosto tako „dao“ set Vavrinki. Izgleda da mu zaista nije bilo dobro. Treći set je nekako dobio, ali nije igrao kako inače igra, stajao je u mestu i čak je servirao bez svojih čuvenih rituala ili tikova. Bio je to neki drugi Nadal. Vavrinka se nervirao, psovao, komentator je tkđ. bio zapanjen i čak se ozbiljno zabrinuo kad je Nadal dobio treći set u takvom izdanju.

U četvrtom setu Vavrinka je ipak overio svoju pobedu, iako je i Rafa imao neke šanse za brejk.

Na kraju šta reći?

 Jedni misle da je Nadal glumio povredu, drugi da je stvarno bio sprečen da učini bilo šta ozbiljno u tom meču- ali kako god  bezveze. Za mene je je samo finale bilo jako razočaravajuće. Jer iako je prvi put pobedio neko ko nije bio favorit niti je ikad osvojio neki gren slem, nekako mi je ta Vavrinkina pobeda potpuno pala u senku čitave te Nadalove povrede- većina misli da je Španac odglumio da bi sprečio sramotu,  ali ako je to i istina on je tim potezom i samog sebe sprečio bilo kakve šanse za preokret- sto je još bizarnije ako se zna da Rafa važi za igrača koji se nikad ne predaje. Očigledno da mu jeste nešto bilo, i da nešto jeste pokušao- samo šta ostaje nejasno. Takođe zna se i da je ranije i to upravo na istom tom Australija openu imao niz "pehova"- predavao je mečeve Mareju i Fereru zbog nekih povreda isto kad je gubio, preskakao ga zbog prehlade, kolena... Izgleda da mu baš nije suđeno. 

 A Vavrinki se sve poklopilo- i jedan Đokovićev loš dan i meč, predaja mečeva od drugih protivnik u ranijim fazama i tako na kraju lako finale protiv apsolutnog favorita.

Rafa je na kraju održao jedan tužan govor na ivici suza jer nije uspeo da se izjednači sa Pitom Samprasom po gren slem titulama, niti sa Rod Lejverom (sa po dva osvojena gren slem trofeja) , svi su se saosećali sa njim u bolu na toj ceremoniji, baš je imao peh, loš dan, itd.
Na kraju dođe mi da se zapitam:  "Ko je u stvari Rafa Nadal?  "(osim što je Đokovićev najveći rival..)

Po forumima mnogi su se obradovali njegovom kiksu i nazvali ga najvećim folirantom, smradom, itd. Svega dva dana nakon finala Španac je izjavio da njegova povreda nije ozbiljna, te da će učestovati na svih turnirima kako je i planirano.

Dole:  "Karakterna uloga" Rafe Nadala, na konferenciji za štampu posle poraza.