Da li se razumemo?

 "Mislim isto što i ti...."

Ljudi ne čuju šta im se govori. Do njih ne dopiru naše reči, kao da je nemoguće ubediti bilo koga u bilo šta.

Da li vas vaš sagovornik sluša (čuje)?

Ljude interesuje samo ono spolja, kako izgledate, da li vam je frizura u redu, vaš govor tela, izraz lica, ono ispod  do njih teško da stiže, suviše su u svome svetu. Svako je ubeđen da  je u pravu. Čak i kad vas pitaju za savet pitaju vas za savet u vezi sebe, jer su usresređeni na sebe, svakome je njegov život užasno bitan i smrtno ozbiljan.  Ponekad ispada da se ne razumemo iako pričamo istim jezikom. To je zato što svi na svet gledamo kroz prizmu sopstvenog životnog iskustva, okolnosti koje nas okružuju i ličnih svojstava.

 Komunikacija tako često postaje nekomunikacija, ili  jedan veliki nesporazum.

„ Pa šta ti misliš o tome?“

Ako slučajno kažete šta stvarno mislite, a da to nije opšte mesto tipa“Ljubav sve pobeđuje“ ili „Trud se isplati“ ( da se razumemo ova opšta mesta u nekim slučajevima jesu tačna, ali ne uvek, ona su samo deo pozitivog pogleda na svet), pa pitanje je kako ćete se provesti.

Ljudi vole da ih lažete. Istinu ne vole da čuju, kao ni manje vedre teme. Kao ni neki vaš problem kad već ionako imaju neki svoj užasno težak, najteži na svetu.

Ipak ja volim ljude iako su gadni, preko su mi potrebni. Jer družeći se, upoznavajući ih komunicirajući i nekomunicirajući sa njima, saznajem  i o sebi i o tome koliko  je teško sa  nekim izgraditi pristan, kvalitetan i iskren odnos.  Potrebni su mi ljudi jer sam društveno biće, jer čak ionda kad me „ne čuju“ ja obično ČUJEM njih i  iznesem svoje mišljenje kakvo god ono bilo jer ipak uvek je tu nada da će  vas neko ipak razumeti i sa vama podeliti tu samo ljudima datu moć -.....

Ustvari i ne umem da objasnim zbog čega volim da pričam sa drugima.  Možda zato da podelim tu „unutrašnju zbrku“ koje želim da se oslobodim.

Ponekad se nadamo da ćemo zajedno pronaći odgovor na neko pitanje lakše, delenje iskustava i prepričavanje onoga što nam se desilo ili za čim težimo nekao je  kao oslobađanje od bremena.  Međutim, ako vam je bolje nego onom prekoputa vas i otkrijete to – e i tada  je škakljivo. Onda se javlja ljubomora, nelagodnost. Ne kraju ispada da je najbolje da vas uopšte taj neko i nije čuo. Da kukate i žalite se- e onda će se saosećati sa vama i voleće vas više. Ako ste postigli neki značajan uspeh pitanje je da li će mu iskreno biti drago.

 Sve u svemu,  međuljudski odnosi su komplikovana rabota, pravih prijatelja je malo(ovo opšte mesto je apsolutno tačno), slično se sličnom raduje, razlika se obično ne prihvata, pa kad me pitaju: „Šta ti misliš o tome“, osmehnem se i kažem:

-         „Ma isto što i ti, pravilno si postupila....“  i odmah se lakše diše. Onom preko puta padne kamen sa .... jer veoma često je jedino to  i potrebno svima nama, samo da nam neko kaže da smo uradili sve kako treba.

Pozicija svih nas

KO IMA MOĆ ?

"Ko ima moć, zločinac ili zlostavljani?-  samo je jedno od pitanja koja se pokreću najupečatljivijim filmovima sa ovogodišnjeg  19. FAF-a u Beogradu

Rumunski film “Pozicija deteta” pobednik je ovogodišnjeg 19. festivala autorskog filma održanog u Beogradu. Snažna priča o konfliktnom odnosu između majke i sina, njenoj  borbi da ga zaštiti  u nesreći prilikom koje je usmrtio 13- godišnje dete nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Od prve do poslednje scene pred nama je jak i dinamičan fim  koji svojom realističnošću ne štedi nikoga. Pripadnica visoke klase i priznati arhitekta je spremna na sve da svog letargičng sina(koji je ne podnosi) spase  gotovo izvesnog zatvora- spremna je da podmiti i oca ubijenog dečaka. Novac otvara sva vrata.

 “Džimi P.” sa Benisiom del Torom u naslovnoj ulozi prati istinitu priču o Indijancu ratnom invalidu iz Drugog svetskog ratra koga smeštaju u duševnu bolnicu. Džimi pati od jakih glavobolja, a uz pomoć antopologa i lekara (Arno Desplešen) uspeva da sklopi slagalicu sopstvene zbunjujuće ličnosti. Preispitujući sopstvene greške glavni junak se suočava sa svojim slabostima, a i sam psihonalitičar na kraju leži na kauču. Bolest od koje bolujemo svi- <b>bol duše</b>- glavna je tema ovog ostvarenja  sa mnogo  impresivnih slika na  granici jave i sna.

Čileanski film „Glorija“ govori o problemima  razvedene 58-godišnjakinje koja odlazi na zabave za samce. U ovoj tragikomediji  prva i poslednja scena se dešava na plesnom  podijumu. U očaju da se odupre besmislenom ruganju života  koji je suočava sa brojnim glupim i ponižavajućim situacijama, Glorija uspeva da uz taktove istoimene pesme se podigne posle svakog pada još jača i još energičija. Film je po izboru publike proglašen za najbolji.

Grčki film „Miss Violence“ je tešak i brutalan prikaz nasilja u porodici koje za posledicu ima dve smrti: prvo 11- godišnje devojčice koja se  na svoj rođendan se ubija skočivši sa balkona, a na kraju i  glavnog vinovnika nasilja. Pred nama se ređaju  krugovi pakla  od kojih je svaki naredni gori od prethodnog, izlaza kao da nigde nema, sve dok konačno jedna od zlostavljanih žena ne skupi dovoljno hrabrost. Reditelj Aleksandro Avranas  je istakao da mu je cilj bio da da odgovor na pitanje „<b>Ko ima moć: onaj ko udara ili onaj ko prima udarac</b>“.  Ali baš kad pomislimo da je horor završen, poslednji kadar filma najavljuje novi krug pakla.

 Dokumentarac „ Sacro GRA“ je  inspirisan auto-putom Grande Raccordo Anuale  u Rimu koji povezuje glavne likove. Bolničar  koji spašava ljude, prostitutka-travestit koja traži klijente i živi u prikolici, botaničar koji želi da spase palmu od insekata, ribar koji živi sa ženom Ukrajinkom i lovi na Tibru, kao i pripadnik visoke klase koji živi u luksuznoj kući prepunoj umetničkih skulptura...Najimpresivnija slika je usporeni kadar snegom zavejanog Rima.

Zajedničko svim filmovima sa ovogodišnjeg FAF-a je  drama malog običnog čoveka- borba za sopstveno dete bez obzira na to kakvo je ono, suočavanje sa  krivicom i prihvatanje odgovornosti, odupiranje starosti, savladavanje straha od onoga ko upravljava vama....

Pozicija gledaoca  nije pozicija pasivnog posmatrača, već aktivnog učesnika u svakoj od navedenih filmskih priča.

ZA ŠAKU EVRA

 Stigla sam do  mrvica i do zuba

Da li je  bolje raditi ono što ludo voliš ili razumski izabrati ono od čega možeš da živiš? Ovo drugo dolazi sa godinama, ispada na kraju da su naši stari uvek u pravu bili i ostali. Jer strast je uvek kratkog daha, zaluđenost, zaslepljenost... Odjednom ti se pokvare neki zubi i moraš da ideš kod zubara i onda shvatiš da si propadljiv kao i svi ostali, da stariš, da je vreme neminovno, da si mogao da postaneš lekar da nisi slušao srce, da ćeš da rikneš, da svejedno od knjiga nema ništa jer ako nema zuba se ne može, a ako ne čitaš nije katastrofa.  Čemu sve, zapitaš se, kad sam podbacio, izabrao sam profesiju koja ni ne postoji, a lepo si samo radio što si mislio da treba...

Ako nema para, nema ni hrane, zdravlja...

Čemu svi oni moji romani? Ostaje mi samo da postavljam glupa pitanja, da se smejem u prazno kao budala, da kao pojedinac ne mogu ništa da promenim na opštem planu,  da se osećam promašeno, nezadovoljno, samo da imam šaku evra i stan i prihode svakog meseca i stalnu šljaku.....................

Mislila sam da ću pisati večno. Ali prestala sam brzo, ali sam to skapirala kasno, živela sam neku ulogu iz koje sam odavno izašla, nisam ni primetila da sam postala neko drugi.....

Hrana i zdravlje su ljudima nasušno potrebni. Zato se najbolje baviti nekom profesijom povezanom sa ove dve sfere.  Zubar (hirurg) odstrani pokvareni, bolesni deo. Umetnost ne može da odstrani ništa, samo malo ulepša stvari(nost),  ali ne doprinosi nikakvom opštem boljitku. Još je Valjd napisao da je sva umetnost potpuno beskorisna. Njome se hrani duh, ali pre hranjenja duha treba nahraniti telo i održati ga u zdravlju. Dakle, da li sam umetnik? Zašto svaki put kad nemam ni dinara nisam umetnik?  Umetnik sam čim se najedem, napijem i izlečim. Tek tada. Priznajem da ne mogu  bez umetnosti, ali samo onda kada imam dovoljno novca- hrane i zdravlja. Zubobolja i glad su jači od stvaralačkog zanosa. Velika sam kukavcica, plašim se bušilice i zmija. Moguće da su svi umetnici samo obični plašljivci od života. Dakle - gola istina grozno zvuči.

Ko sam danas?

Još juče sam bila svoja, istrajna u nameri da  se bavim s onim što volim. Danas sam manja od mahovog zrna i evo skupljam mrvice sa stola. I lečim zube, jedan po jedan.

Luzeri, srećno

Hoću sve ili ništa.

 Ne, neću ništa. Hoću bar nešto. Ali definitivno više od ovoga što imam. Mada uvek može gore, ali zašto ne bi moglo da bude bolje. Zašto, pitam vas, odgovorite mi....

Cilj mi je bio da napišem jedan tekst o svim onim stvarima koje sam loše uradila. Nešto kao Promašaji. Onda se prirodno javila pomisao kako će čitalac reagovati kad vidi taj naslov i koga će uopšte privući, kad se svuda pišu i štampaju neke silne knjige na temu USPEHA- te magične reči na koju svi padaju.

Nema toga koji se rodio, a da ne želi da bude uspešan. U fazonu, svako želi da je najbolji, najlepši, to je ono kao univerzalni san svih generacija. Saveti kako do uspešnog života se daju. na sve strane.

Niko ne voli da razmišla o onoj suprotnoj stanici(stranici)- neuspehu, porazu, promašaju mete koja se gađa.

Ali tema kao tema  uopšte nije moj fah. Nisam ekspert za uspeh i zato mi je lakše da pišem o promašajima, mada nisam ni neki teško izgubljen slučaj- ali da dajem savete o uspešnom životu nekako mi ne ide. Važnije mi je da priznam sebi jasno i glasno kao što neko u američkom filmu kaže: „Ja sam alkoholičar“ (ili Marija Šerifović nedavno, zanimljivo da poznati i obavezno uspešni čak i kad priznaju neki svoj neuspeh to je uvek kao nekako kul- sve što oni rade je kul pa čak i kad piju ili se drogiraju, dok neki običan čovek kad to radi – e onda je gubitnik, klošar, luzer) dakle želela sam da kažem: “Nisam uspešna, pa šta?“

Boli me uvo što vi jeste, ja eto nisam. MOJE JE PRAVO DA IZABEREM, mada NISAM NI NEUSPEŠNA. Prosto ne verujem ni u jedan od ta dva pojma. Verujem samo u preživljavanje, opstajanje ili propadanje. MNOGI USPEŠNI LJUDI SU NA KRAJU  GADNO ZAVRŠILI. Ne, nisam kukavica, imam pretlju za sve, probala sam sve. Bila sam često i izuzetno uspešna u određenim oblastima kojima sam se bavila, ali sve je to nekako imalo određeni ROK TRAJANJA. USPEH SA ROKOM TRAJANJA, A POSLE  neki fijasko.....Ustvari mi dosadi sve.

Zaista nisam uspešna u pisanju tekstova ovog tipa, više mi leži da pišem o nekoj knjizi, ličnosti.  Zato ću ovde da pomenem Makijavelija, filozofa firentinskog iz doba renesanse, kome se pripisuje čuvena izjava“Cilj opravdava sredstava“. Svako od nas ima određenu količinu moći, a cilj je da se ta moć što više poveća. Po njemu,  ispravno je primenjivati sve što uvećava tu  moć i vlast. Ali nismo svi sastavljeni od istog vezivnog tkiva. Ja recimo nemam stomak za mnoge stvari. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde<i> u toku puta se istrošim i ostvarenje cilja mi više nije primarno</i>, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi.

Ali to sam ja, vi ste vi!

Biti uspešan

je svakako uvek bolja  varijanta. 

Luzeri, srećno!

PESME LJUBAVI, MRŽNJE I BOLA

Voleh  te...

Zašto sam te prepoznala, kad to nisi bio ti?

Zašto sam mislila da ti se približavam, kad si nestao?  Dešava nam se ono što mislimo i čega sa sećamo. Moj otac je nestao davno, teško je govoriti o tome, nikad ga se nisam odrekla, čak ni onda kad su ga proglasili mrtvim, ceo život sam patila za njim. Nisam mogla da odbolujem njegovo mistično odsustvo. Nisam prihvatala smrt. Tražila sam ga u drugima.

 U prvom trenutku sreće, u danima koji su nastajali, volela sam ga u svima pomalo, i naravno sve je bila moja krivica. Nikome nikad nisam priznavala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

Zašto sam u tebi prepoznala nekog bliskog kad si bio običan stranac i prolaznik? Na distanci i daleko, hladan i zao, nesuđeni moj ljubavniče- zaista te jesam želela. Ali kad plačem to nije zbog tebe, i kad me boli-ne boliš me ti- već onaj davno izgubljeni san, san deteta da otac je možda ipak živ.

Ne mogu da odrastem nikad. Niste me zaštitili od buke i besa, ostavili ste me samu u mračnoj sobi, niko nije čuo moj plač, niko me nije utešio. Posle sam otišla u noć da se opijem i ušla sam u zadimljenu plesnu salu i postala sam deo vesele mase koja skače i slavi .

Volela sam te.

Bio si stranac i prolaznik.

Meni nisu ubrizgali injekciju da ublaži bol. Nikome nikad nisam priznala da imam srce, uvek sam govorila da je u redu i nisam lovila  druge, već sebe samu.

(17.JUL, 2013.)

WHO IS THE BEST?

 Ili- Usponi i padovi najboljih

Novak Đoković i Rafael Nadal su na kraju tenisku 2013. podelili na ravne časti, tako što je prvi pobedio u poslednjem bitnom okršaju(završni masters u Londonu), a drugi je godinu završio na poziciji broj 1 ATP liste.

Sezona je bila napeta i uzbudljiva sa puno preokreta počevši od Nadalovog senzacionalnog povratka posle 7-mesečne pauze, stresnog meča na Rolan Garosu (jedinom grend slemu koji Novaku fali) kad se Nole upecao i onda je Španac bez muke osvojio 8. titulu na najznačajnijem turniru na šljaci, zatim je ispao u prvom kolu Vimbldona, a Đoković je izgubio od Mareja u finalu istog.

Sledi američka turneja iz snova za Nadala koji odjednom postaje kralj betona i preuzima primat nad Novakom koji sa svojom kriznom igrom na kraju gubi i finale US opena od istog, a potom i poziciju broj 1. Međutim, preokret je kratko trajao, jer Đokovović se brzo osvetio Nadalu na kineskoj turneji i ušao u fantastičnu seriju nepobedivosti, osvojivši posle Kine i masters u Parizu, a zatim i London.

Nadal je brzinom svetlosti došao do naglog pada forme(što mu inače nije bilo strano ni ranije), ali je ipak uspeo da overi poziciju broj 1 za kraj i to preko dramatičnog meča protiv Vavrinke (koji ga je posle optužio za koučing, stric Toni je iz boksa dovikivao?!?).

Na kraju suma sumarum, Đokovićeva pobeda za svega 93 minuta nad Nadalom je bila pomalo čini se i simboličan, ali i najpravedniji mogući epilog.

Ipak ostaje niz nedoumica.

Ko je u ovom trenutku najbolji, ako je to Đoković, zašto nije prvi? Ako je Nadal, kako je tako brzo izgubio top formu?

Izgleda da se u tenisu sve brzo menja i postaje neizvesno. Kakav će biti početak 2014? Da li je Novak sa dve poslednje pobede nad najvećim rivalom uspeo da povrati prirodan poredak stvari u tenisu (koji je tokom 2011 bio uspostavljen) po kome je on uvek u prednosti u tim okršajima jer je prosto prevazišao Španca(koji može da ga iznenadi i pobedi samo kad  nije 100% fokusiran) ili je sam Španac zaista umoran(ali od čega, jedva da je igrao pola godine, svi ostali su igrali više, mada zaista je delovao jako nervozno i loše u tom meču)? Da  li je Novakov nalet (4 osvojena turnira u nizu) samo posledica poljuljanog ponosa jer više nije prvi (da li je potcenio ranije Nadala, opustio se,  pa ga je ovaj zato i prestigao) ili je to što smo videli zaista uspon njegove forme?

Uspon i pad prvog i drugog tenisera  sveta izgleda idu naizmenično. U sportu kao i u životu ne može se uvek sve predvideti, a teško je i biti objektivan.  Ostaje nam da sačekamo. Rafa je preko noći praktično postao nešto kao državni neprijatelj broj 1, ali nije uspeo da odmakne daleko od  najsvetlijeg  srpskog sna - Đokovića.

O  tenisu, sveti sporte, hvala ti  za sve sjajne trenutke velikih šampiona........

Filozofija luzera

Ili- Šta zaista želim?

Naše realne mogućnosti i želje često nisu u skladu, ciljevi koje postavljamo ponekad su samo fiktivne lažne mete koje namerno promašujemo jer prosto na taj način „ubijamo“ sopstvenu nesposobnost da se pomerimo ikud. Zašto? Zato što je ponekad jedini cilj da nema nikakvog cilja,  da samo sedim i osluškujem, živim.....

Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, treba ovo, ne ono, itd. Koliko ste puta sami sebi rekli: „E mogao sam ovo bolje, e da sam samo ono, ne ovo?“. Naknadno je lako biti pametan, posle bitke svi su generali.

Šta uopšte znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše?

Da li je to ono kad si apsolutno srećan i zadovoljan, kad nekoga pobediš u nečemu, kad dobiješ najvišu ocenu, kad nemaš nijedan problem? Ili si uspešan zato što umeš da se podigneš kad padneš? Sve ovo je prolazno i brzo se menja.

Ponekad se svi osećamo pomalo kao luzeri, ali uglavnom se oporavljamo i krećemo napred sa mišlju:“ja sam najbolji, uspeću, itd.“ Samopouzdanje je promenljiva kategorija, i dosta toga zavisi od njega, kad je sniženo, a kad povišeno- ipak finalni rezultat je nekako pomalo nepredvidiv. Ne mogu da kažem da je prosto stvar vere u sebe  da li ćete uspeti ili ne. Zavisi šta zaista želite. Meni se često događa da odustanem od nečega iako sam lako mogla da na kraju poentiram i ostvarim zacrtani cilj. Prosto negde u toku puta se istrošim i nekako mi više ostvarenje cilja nije primarno, usputne okolnosti učine da se promenim u trenutku i zaključim da mi ustvari i nije toliko stalo do onoga što sam u početku želela.

„Ovo nije vredno truda“- kažem sebi. Šta to otkriva o meni?

Da sam idealista? Ne dopada mi se ono što vidim uzput, pa se sklanjam, i stalno počinjem izpočetka misleći da će ovaj put biti drugačije. Da neće biti nikakvih ružnih usputnih stanica i prepreka koje će mi ogaditi krajnji cilj?

Da sam slaba? Možda i to, i nije mi teško da to sebi priznam, ali je jače od mene da stalno trčim istu trku do pola i onda se vratim na početak.

Ne možemo svi biti makijavelisti, ni savršeni, ni uspešni.

Svi pričaju o uspehu zato jer je to onaj lepši, prijatniji deo egzistencije. Ja se radije bavim analizom podbačaja. Jer i biti luzer je sastavni deo života- mada se o tome nerado govori, kao što se generalno izbegavaju manje vedre teme. Luzerstvo nije dobro ukoliko postane konstantan ogrtač i pratilac, jer onda  preti da  vas pretvori u herojsku žrtvu. Ipak mislim da se više razvijamo kroz poraze. Jer oni nas suočavaju sa vlastitim ograničenjima i drže nas na zemlji. Tako luzer postaje onaj istinski poznavalac sebe.

Sunce se uvek ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, mislim da ću da istrčim trku do kraja, ili- bar se nadam!  

Nole, svi te vole

Ili- Kako je Rafa postao državni neprijatelj broj 1?

Ko je najbolji u tenisu?

Kako ko? Pa Novak Đoković, to se zna i ne postavljaj  glupa pitanja. Ni ti niti bilo ko. Nole je sve i svja,  svetac, patriota, uzdanica, perjanica, najbolji ikad! Niko pre i niko posle njega ne može da znači ništa. Samo on, i niko drugi!

Poslednjih par nedelja, otkako je došlo do smene na ATP listi, u medijima, bar ono što sam ispratila putem interneta, vlada pravi medijski linč  nesretnog Rafe Nadala koji se usudio da eto prvo pretekne Noleta, a onda i da overi to prvo mesto na kraju godine. Ljudi bukvalno šize na forumima, svađaju se međusobno, svaka negativna vest u vezi Nadala se  lakuje, oni koji pobede Nadala postaju Srbi preko noći i heroji, veliki prijatelji nacije, miljenici naroda, jer Novak Đoković je svetinja ove zemlje i naroda- a u svetinju se ne dira.

Novak je simbol uspeha. Zadnji (da ne kažem jedini) tračak nade za napaćene ljude u ovoj tužnoj zemlji punoj nezaposlenih i gladnih.

Sve je više pevača prosjaka u Knez Mihajlovoj. Ranije su svirali i prosili uglavnom Cigani, danas je sve više belih pevača. Od performatora, preko violinista, trubača, gitarista, itd. A Novak kad igra to je kao raj, jer on pobeđuje redom otkako je drugi- i otkako je drugi on je zapravo PRVI I JEDINI za ovaj narod.

Zato kako se usuđujete da tamo pominjete još nekoga ko zna da igra tenis. Kakav Rafa- taj je nadopingovan, licemeran, loš, ujak ili stric mu Toni dovikuje iz boksa u toku meča i on tako pobedi Vavrinku 12. put za redom. I neka mu je rekao Vavrinka- tako i treba da se već jednom neko obračuna sa tim smrdljivim Špancem koji se usuđuje da postoji u tenisu. I Federer je isto smrad, ali pošto on redovno sad već gubi od Noleta lakše se diše. Mada i Nadal će slično proći, čeka ga ista  sudbina.

Zapravo je Novak jedina svetla tačka u životima mnogih i srpskog naroda i identiteta koji izgleda jedino i postoji kad je sport u pitanju. Svaka mu čast što postoji, bez njega stvarno ništa više ne bi imalo smisla. Ponos i čast mnogih je ozbiljno uzdrmana, a čitav svet se eto ustremio protiv nas Srba. Valjda da biće ipak nije baš sve tako. Ja nisam nepatriota, čak sam u ranoj mladosti bila i malo nacionalista, ali ne sportski već zemaljski. O  tenisu, sveti sporte, hvala ti jer si nam dao velikog šampiona Novaka. Samo da nastavi da osvaja turnire, pa da živimo i dalje lakše. Jer to su ti retki sjajni trenuci. A onaj Nadal – njega mi je baš žao jer će ga i dalje mrzeti kao državnog neprijatelja broj 1.

Biti najbolji, šta znači to? Najbolji opstaju. Nekome je pobeda sve i spreman je da uradi sve zarad nje. Nekome je samo potvrda samopouzdanja.

-         Daj da bar u nečemu budem prvi- često se kaže. Daj da budemo prvi, ne oduzimate nam to.

-         Mada ima puno indicija da vrhunskog sporta nema bez vrhunskog dopinga. Slučaj Lensa Armstronga to najbolje potvrđuje. Za Nadala se vezuju priče o  nedozvoljenim supstancama. Da li to znači da je sve laž  i prevara, da ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled?

U Srbiji je svaki dan isti. Nema nikakvih senzacionalnih promena. Svi smo pomalo u nekim ličnim iluzijama, ili kolektivnim zabludama. Čitamo ono što je u skladu sa našim mišljenjem. A Nole se mora obožavati. Jer on je jedina svetla tačka u daljini.

Rafo, ti li si?

Ili- Sumrak idola

I tako zaljubim se ja. Jedan put, drugi put, ponovo. Znači li da sam načisto sa samom sobom? Uvek se ja zaljubim u neku iluziju, ideal, laž. Ja sam nešto kao neizlečivi idaelista ili neizlečivi zavisnik od fikcije. Ne samo da sam u ranoj mladosti i detinjstvu imala bujnu maštu, a ne. Imam je i dan danas. Od svega stvorim priču i to onu idealističku. Tako da izbegnem na svaki mogući način sudar, susret sa stvarnošću. Stvarnost ne valja, ne dopada mi se, nije to moj fah, više volim neke druge imaginarne svetove. Ono kao čitanje mi je bilo omiljeni hobi u srednjoj, a posle sam i studirala čitanje sve dok mi nije pripala muka, sve od Homera, preko Vergilija, Danteovog Pakla, Čistilišta, Raja i Petrarkini Soneti, sve Šekspirove drame...dakle SVE ili SKORO SVE ŠTO JE IKAD napisano zaključno sa Nabokovom, Borhesom, Marhesom, Beketom itd... Diplomirala sam na Virdžiniji Vulf i njenom Svetioniku i Sartrovim Prljavim rukama- i bilo je lepo... Lagala sam oduvek sebe. Pa i dan danas. I idealizovala sam i sebe i druge. I zaljubim se uvek u nekog slepca i napravim od njega najvećeg sveca i onda obožavaj taj kult oko njega do iznemoglosti.

Na kraju mi se smučio i mit o Rafi Nadalu- tom stroidnom teniseru kog sam gotivila dugo- jer lepuškast je, zgodan, nabildovan, te sve nešto skroman, fin i stalno pobeđuje- čovek je povređen, pa se vrati svaki put sve jači i igra li ga igra kao vanzemaljac sve dok op- odjednom se ne ugasi.... Odjednom je pao i ja sam davno čula te priče o njemu da se dopinguje, ali ih nekako nisam detaljno proučavala. Ipak izgleda da ima tu istine, jer kad se malo realističnije pozabavi čovek njegovim slučajem vidi se da tu nisu čista posla.  Takvi drastični padovi u igri, konstantne pauze, promene u izgledu.....Ali on je samo jedan primer mog zanošenja nečim nepostojećim- da bih se skonila od realnih stvarnih činjenica.

Niko nije savršen, niko ne može da vas ne razočara, u krajnjoj liniji i sami sebe  možete lako da razočarate i tada je najteže. Ne želim da se lažem više, ali nekako uvek imam jaku  potrebu za nekim idolom ili uzorom koji je prvi, najbolji u nečemu. Možda sam iskompleksirana, nesigurna u samu sebe. Rafa je možda jedan od najvećih prevaranata u istoriji sporta, a isto tako je možda jedan od najvećih tenisera ikad. Istina je verovatno negde između. Ali žao mi je, svaki put mi je žao kad moram da se suočim sa istinom i neopozivom činjenicom- kad moram da prihvatim DA NISAM U PRAVU.

I razočaravala sam se i u druge idole, i žive ljude, uvek sam bila previše stroga jer sam previše uzdizala u nebesa te idole. Npr. brata, očekivala sam previše. Uvek su nekako moji zahtevi bili nerealni. Kako da ih promenim, ja i sebe ne prihvatam u celosti. Prihvatam samo onaj deo sebe koji je  meni drag.

Valjda mi je potrebno da hranim svoj mozak nekim snom i izmišljotinom. Da ne čujem kad svi govore jedno, a ja verujem u nešto sasvim suprotno. I prošla sam Danteov Pakao i svratila do Čistilišta i Raja i ponovo ni to mi nije bilo dovoljno da se promenim. Ja bih i dalje da volim, budem zaljubljena u nekog idola, božanstvo.

KO SAM JA?

Ko sam danas?

O postajanju

U španskom jeziku nema srednjeg roda.

U nemačkom se sve imenice pišu velikim slovom. U engleskom nikad ne možeš biti sto posto siguran da znaš kako se čita neka reč. U italijanskom je sve lako, u nemačkom je sve tvrdo i pomućeno je dosta toga. Ja nisam lingvista ili filolog u pravom smislu te reči, ja se rečima ne bavim na naučnoj bazi, samo se privatno preko reči izražavam i oslobađam. Oduvek mi je bila odbojna ideja da radim u školi kao profesor, nikad nisam imala ambiciju da postanem neki naučnik, posao lektora mi se nikada nije dopadao niti mi je ležao, šta sam ja čoveče- ponekad se pitam?

 Da li sve ono što mi se još nije desilo ima neko značenje? DA LI SAM JA ONO ŠTO SE DESILO ILI ONO ŠTO SE NIJE DESILO? AKO SAM BILA NEUSPEŠNA ILI USPEŠNA U NEČEMU-KOLIKO MI TO POMAŽE DA ODREDIM VLASTITU EGZISTENCIJU KOJA JE NEKAkO POD ZNAKOM PITANJA?

Nisam ni novinar u klasičnom smislu reči- nisam brbljiva, ne tračarim, niti od slona pravim medveda, ne pišem kratko i jasno- naprotiv, preferiram duge rečenice i duge naslove. Jednom rečju mrzim pravila i novinarska i lektorska . Nikakva pravila. Kažu da se ljudi rode za nešto. Jebote gde ja spadam, u koju kategoriju? SAD me mrzi i da pišem, a kao pisanje je nešto što mi najlakše ide, ali čemu pisanje kad to niko ne čita?

Volim književnost, ali ne čitam ništa već duže vreme. Uglavnom kritikujem sve novo što izađe, eto možda sam kritičar ili fiktivni bloger ili pisac koji je završio svoju karijeru pre nego što je bilo šta i objavio- ne, ja nemam profesiju. Ja sam prosto samo JA. Imam ambicije, ali ih brzo menjam. Čas mi se dopada španski, čas ne. Čas  bih u Beč, čas na Haiti. Kako se odlučiti? Volim raznovrsnost, ali ne bih mogla da glumim baš svaku ulogu.

Ne volite me, ne primećujete me, ne vidite me, ne dopadam vam se, ravnodušni ste, smatrate da sam tiha, ćutolog, da pričam gluposti, da sam luda, da sam previše ozbiljna, u stvari posve neozbiljna, bila sam najbolja i najgora i to sve često u isto vreme – i valjala sam se po blatu i predavala u školi, i bila prevarant i ekspert. Ipak i dalje ne znam ko sam. Sve je dosadno brate, vi ,vaše profesije i zanimanja. Kako možete stalno da budete isti? Ja sam uvek ista i nikad ona od pre.

Ona reč koja još uvek nije napisana- to sam ja.

Deca sa kolovoza Zoo

Mi deca sa kolovoza Zoo

Bila sam pre jedno desetak godina i ja dete, mada tada nisam znala da sam dete, mislila sam da sam odrasla i činilo mi se da se svet okreće oko mene , da sam u samom središtu zbivanja, najvažnija karika u lancu pomeranja, a onda se mladost proširila na još par dugih semestara....

Mada ja se i dalje osećam jednako (dobro možda malo manje) energično i usmereno u pravcu pomeranje, ali većina ljudi oko mene stoji u mestu- i to mentalno. Ne razumeju zašto se oblačim mladalački, zašto sam singl, zašto mi treba prostor za samo mene, zašto učim dva nova jezika, zašto imam novu profesiju, zašto kažem da sam zadovoljna, zašto se ne žalim ni na šta, zašto ne želim da pričam o zajedničkim promašajima iz prošlosti, zašto ne žalim ni za čim, itd!

Ti ljudi, ej!

Tako su tužni, mrtvi i stari! Stali su u jednom momentu svog života, došli do tačke sa koje se ne pomeraju, završili i sada se samo vrte u začaranom krugu i kad se vidiš sa njima vrate i tebe u taj momenat iz prošlosti u kome večito bitišu!

Eto zato radim sve to što sam gore navela- upravo zato jer ne želim da budem kao oni- tako su jednolično isti, odrasli, ozbiljni, stari, bez novih poteza, ideja i promena, nemaju hrabrosti da urade nešto novo, da se dalje razvijaju, samo hoće da urade ono što se od njih očekuje, ništa ih drugo ne zanima!

Znam da ne mogu biti kao ona od pre deset godina. To ni nije moj cilj, ali smatram da toliko toga još treba da uradim, moja energija i požuda se ne zaustavljaju. Izlasci, klubovi i mladalačke ekskurzije nisu u pitanju, ne to- već  nešto drugo!

Nedavno sam bila na predstavi mladalačke glumačke trupe koja je u Domu omladine izvela predstavu „Mi deca sa kolovoza Zoo“ po kultnoj knjizi Kristijane F. o užasnom putu droge i silasku u podzemlje, o mladosti koja samu sebe uništava i ubija ne znajući to. Glavna junakinja (koja ima 14 godina u izvođenju par godina starije glumice) je u jednom momentu vrisnula – njen vrisak je označio početak njenog silaska u pakao- u svet zavisnosti, kriziranja, prostituisanja, kraja detinjstva i bezbrižnog života.

Mnogi su umrli tokom predstave.

A isto tako mnogi tokom života umiru i bez droge zatvarajući sebe u neke uopštene kliše i modele ponašanja koji su im nametnuti, a oni ih slepo slede i prihvataju.

„Nije normalno da budem sebična, da idem u šoping i da se nerviram kako mi je ispala boja kose“, kaže K.P. koja ima 37 godina, i dodaje da nije očekivala da će je privatnik platiti koliko je platio za 14 sati rada i da je  sada zadovoljna.

„Normalno bi bilo da imam dete i više dece sada, i da se brinem oko njih..“- kaže ona još. Posle toga priča da tako mora. Ona je samo jedna od svih koji tako misle. Ona nije očekivala, zadovoljava se i sa manjim od zasluženog.  A PROŠLA JE SVE, ili bar tako misli, postala je odrasla i završena, ali nije uspešna jer nije bogata i nema decu. Da se razumemo nemam ništa protiv dece, naprotiv volim ih, živela deca, u duši sam i sama jedno veliko dete iako sam odavno odrasla, ali ja nisam PROŠLA SVE, ja sam srećna i zadovoljna, iako nisam bogata i nemam decu. Ali u očima drugih nikad neću biti uspešna bez para i deteta!

Na onom kolovozu Zoo Kristina F. je započela svoj put u pakao. Prošla je granicu između života i smrti i to je strašno, ali  je jednako strašno  što su mnogi proživeli ceo svoj život- a nikad se nisu ni našli na nikakvom ličnom kolovozu i NIKAD NISU SHVATILI KOLIKO SU SREĆNI I NIKAD NE MOGU BITI ISTINSKI  SREĆNI (samo ponekad kad ih plate malo više od očekivanog ili sl.) jer nemaju svoj put- već samo put kojim idu svi.

OSEĆATE SE PREVARENO?

Promašaji

Bum-bum, tras tras, imam pik, karo i as, dobijam dobijam ovaj put. UZput da kažem, ja sam otišla u inostranstvo i vratila se sa brdom love. Kako, evo recept za srećan i bogat život!

Spadam u one koji stalno nešto pokušavaju i na kraju stalno omaše. Gađam u metu i ne pogodim je, ili zapravo ni sama ne znam gde gađam , uglavnom, pogotka nigde.

 Ja sam luzer. Nisam uspešna ni u čemu šta radim i obraćam se onima koji se slično osećaju. Pomalo nas svi terorišu idejom ili imperativom  uspešnosti. Daju savete, itd. E pa, evo ja otvoreno priznajem da nisam uspešna ni u čemu  što radim. I totalno se super osećam.

Verujem da sam dovoljno sposobna, talentovana i ostvarena mada nisam uspešna. Kako to, zapitaćete se? Lepo. Šta znači biti uspešan? Ko je uspešan? Uspeh, šta to beše? Svaka filozofija se svodi na prostu logiku: samoljublje. Svako ljubi voli svoj lik i delo i misli da je najbolji, čak i kad je najgori. Svako za sebe uvek ima opravdanje, i u vek je sebi u pravu i na vrhu čak i kad je na dnu. Mnogi ljudi žive u iluziji, neki tvrde da se jedino tako i može živeti. Jer ako nemaš san, šta će ti sve? Realnost je gadna i nepodnošljiva- mislim nas običnih ljudi- amatera od početka do kraja ( tako reče jedan kolumnista M.M.), u vreme kad se uspeh meri novcem- odgovorno i iskreno tvrdim da nisam uspešna, pa šta? 
Nisam snimila porno film, nisam ušla u politiku(mada sam pokušala), nisam se ulizivala i šlihtala nadređenom, nisam se prostituisala, nisam bila manekenka (mada redovno treniram aikido, plivanje, fitnes, itd), nisam se udala za bogataša (tajkuna, mafiozu, itd), nisam se razvela od starca, nisam postala udovica, nisam upisala- ni završila glumu, nisam našla recept za pravljenje para, ne znam ništa o ekonomiji, ne umem da lažem, nisam advokat, govorim strane jezike, ali koga to briga, vredno radim svaki dan- radi kad si luda, lojalan sam prijatelj -kome si lojalna.....

Ne, ne pogađam u metu.

Biti luzer i nije tako strašno. Ima tu i nekih dobrih strana. Naprimer, veruje te mi na reč i to može da se preživi. Dan ko dan, jutro ko jutro. Nekako se osvrćem oko sebe i primećujem da se sunce ponovo rađa. I krećem napred. Odlazim u naredni dan i novi život. Ma ovaj put, ima bre da uspem i tačka!

VAMPIR U MENI

Ili

 Vampirizam u  mom prevodu

Ljudi gde ste, potrebni ste! Tražim vas, Stokerov Drakula mi se prišunjao i zatvorio me u svoj zamak, ali ja sam našla jedan prozor i izašla napolje. U kriznim trenucima sve je dozvoljeno, pa i hraniti se tuđim rečima, prisustvom…

Ja  sam pola žena, pola neko drugo biće. Pomalo kao i svi osećam se kao stranac u duši gde god da sam. Kao bela vrana među crnima, ili crna ovca među belima.

A kažu ne može vrana da pobedi jato.

I da svaka vrana svome jatu leti.

I da  s kim si takav si.

Pridruži im se, ako ne možeš da ih pobediš.

I OPAMETI SE DOK NIJE KASNO.

 Pomalo se zatvaram u sebe kad ne ide. A kad ide? Svakako da sam znala za bolje dane, mada svaki dan je nova šansa. Kad  ne znaš šta ćeš uradi nešto značajno, ili bar nešto kao odlazak do grada po jakoj kiši čisto da se prošetaš. Bori se za sebe. Bila sam na nekoj tribini o prevođenju. Troje stručnjaka iz oblasti ističu da je prevođenje pola zanat pola umetnost.

„Mešanjem ovo dvoje  dobija se prava istina o umeću prevođenja“,  rekla je prevoditeljka portugalskog jezika, i dodala da taj posao nije za onoga ko želi da bude slavan, bogat ili stalno u pokretu i sa ljudiima.

„Mora da se sedi satima i bulji u komp, sami ste sa knjigom, i to je jedan intiman trenutak. Ne možete da birate šta ćete da prevodite, šta vam daju prihvatite..“.-

 Ipak mora se voleti čitanje za taj posao.

„Prevodilac je pomalo kao pisac.“

Ja sam prevodila dva puta u životu, ali nije to bilo ništa ozbiljno. Nije mi odgovaralo, jer je trebalo polako da se radi sa dosta strpljenja i preciznosti.

Kiša pada ceo dan.

Ja sam pola žena, pola neko drugo biće. Čitam trenutno Stokera, nikad ranije ga nisam čitala, nisam ljubitelj fantastike, ali Drakula mi se prišunjao i počeo polako da mi pije krv. Čitam to u originalu zbog engleskog jezika, pokušavam u zadnje vreme da radim sve ono što nikad nisam da bih prodrmala sebe i svet oko sebe. Da budem potpuno prisutna u svemu, ali ne volim da se previše unosim ni u šta.

Vampirizam je popularan poslednjih par godina, a duhovni vampiri (energecki su na zlom glasu!?) smo svi pomalo- u smislu, nemojte pogrešno da me razumete, trebamo jedni drugima kao ljudska bića. Meni uvek, svaki dan treba neko ljudsko biće, sama knjiga ili komp nije dovoljna- ne, energija drugog živog bića je nasušna potreba.

 Hoću  radije da razumem, prevodim ljude, nego knjige, meni je potrebnije da komuniciram  tako sa ljudima, nego da fikcijom drugog pisca. Da, ja sam pola žena, pola vampir. Ali ne onaj negativni vampir- već pozitivni koji daje i uzima. Da li vampir može biti dobar?

Drakula je zlikovac, ja valjda nisam.

Jedan protiv svih

„U svetu bez iluzija - čovek je stranac.“ A. Kami

Sećate se Kamijevog „Stranca“? Onaj nesrećni Merso koji je izgubio sve ideale u vezi života i živeo sa potpunom ravnodušnošću prema svemu sve dok se nije suočio sa smrću svog bližnjeg, najrođenijeg- majke- i onda počinio zločin ubivši Arapina na sunčem uprženoj plaži?

Živeo je samo za sebe, svaki dan jednolično identičan prethodnom.

Ustane ujutro i ode na posao.

Subotom ide na plivanje.

Nedeljom je najgore, jer nema posla i sam je ceo dan. Sedi na terasi, puši i posmatra prolaznike. Nema nikakvih emocija.

Postoje ljudi kao Merso, ali i mnogo gori od njega, jer on iako postaje ubica na kraju je heroj jer odbija da moli za oprost bilo koga. On ostaje dostojanstven  u svojoj ideji da boga nema i da nema ničega što može da zameni ovaj jedan jedini zemaljski život- svu lepotu i slobodu koja nam je data, a koju mi tako bezdušno trošimo  i ne umemo da cenimo.

Postoje ljudi koji vole samo sebe. Koji nemaju emocije i razumevanje za druge.

U Mersovom svetu, ili bolje rečeno u svetu koji je Kami stvorio, ima puno  i previše istine: dani prolaze, a ništa se ne dešava. Mersoov sused posle ženine smrti  samoću ublažava uz svoga psa, kad mu pas nestaje- nestaje i njegova podnošljivost života.

Merso se trudi da sve prihavati mirno i bez emocije. Nije uspeo da ostvari ideale (snove) koje je nekoć imao. Kad mu šef na poslu kaže da je unapređen i da ga šalje u Pariz on odgovara da nije zainteresovan, jednom rečju nema nikakve ambicije.

Mariji, devojci s kojom se viđa, i kojoj na pitanje: „Da li me voliš?“ uporno hladnokrvno odgovara“Ne, ne volim te.“ objašnjava da mu se ne ide u Pariz jer je tamo već bio i nije našao ništa.

„Prljavo je i ljudi su gadni...“

Mersoovo odustajanje od bilo kakve ambicije je posledica spoznaje realnog stanja stvari- nije imao novac da se školuje, morao je da se zaposli, a majku je stavio u starački dom zato jer više nisu imali šta jedno drugome da kažu. 

Merso je samo surovo iskren- a to je jedna osobina koja se ne oprašta u društvu zasnovanom  na lažnom moralu i hipokriziji. On nije bezosećajan, ali ispada da jeste, samo zato što više nema nikakvih iluzija u vezi sveta u kome živi. Njegova okolina mu to ne oprašta- i to je njegova krivica i greh- ŠTO IM JE REKAO U LICE ONU ISTINU KOJU ONI NISU ŽELELI DA ČUJU, DA BOGA NEMA, DA NEMA PRAVDE I DA NEMA DRUGOG ŽIVOTA.

Kamijev junak biva osuđen na smrt  zato što nije pristao na opštu hipokriziju i laž koja negira istinu i pravo stanje stvari. Ljudi  ne žele da priznaju kakvi su zaista i osuđuju Mersoa da da bi prikrili ono što njegov slučaj otkriva: čovek je sebično biće koje živi samo za sebe i svoja zadovoljstva (kao životinja), sve ostalo je uglavnom pretvaranje. Ali Merso je ipak biće sa emocijama, mnogo jačim i istinitijim od onih koji ga osuđuju za neposedovanje istih. Jer on se suprostavio sistemu laži tako što je pucao (iz banalnog razloga kao što je sunce koje je peklo isto tako i na dan sahrane njegove majke  bez milosti- jer priroda nema nameru da stane zato što je neko ljudsko biće umrlo, čak je i ona toliko bezdušna) i zato niko nema pravo da oduzme Merso ono jedino što ima (jedino što svi imamo) - ovaj jedan stvarni život na zemlji (zarad neke laži).

Merso plače i vapi za slobodom,  njegova ljubav prema životu je jača od besmisla istog. Proglašavaju ga za čudovište. Njega koji se borio za - svoj život, svoju zemaljsku egzistenciju, autentičan sadašnji trenutak-naspram neke fiktivne budućnosti i više ideje..

U svetu bez iluzija - ja sam stranac, a vi?